Пучина/49
XI
ВЛАДИМИР, ДОКТОР, ЈОВАН
ЈОВАН: Владимире, буди човек,
ВЛАДИМИР (грцајући, пада му на груди): Брате мој, мој рођени брате, пријатељу мој!
ЈОВАН (и сам заплаче): Но, но... будимо људи. Није то тако опасно, је л' те, докторе, није то тако опасно.
ДОКТОР: Боже мој, не мора ни оно бити опасно од чега чак и лекари дигну руке. А ја још нисам казао своју последњу реч.
Ако до чега дође, ја нећу бити неискрен, бар према моме Владимиру нећу бити неискрен.
ВЛАДИМИР (стиска му руку): Хвала ти... знам да ћеш бити искрен... он ће мени рећи... иди и ти, Јоване, тамо. (Седне на столицу
и наслони глави на сто.)
ЈОВАН (полазећи, за се доктору): Имао бих нешто са вама да разговарам.
ДОКТОР: О болести детињој?
ЈОВАН: Да, и о томе бих вас хтео да питам искрено, али... ја мислим да би у овој несрећи ваљало бар нешто учинити.
ДОКТОР: Нешто?... А шта то?
ЈОВАН: Та, измирити их.
ДОКТОР: Кога?
ЈОВАН: Њих. Зар има смисла то, тамо дете умире, а отац и мајка не говоре?
ДОКТОР: То одиста нема смисла, али ја не видим шта би се могло учинити?
ЈОВАН: Ја сам већ учинио што треба, само и ви да ми помогнете.
ДОКТОР: Учинили сте што треба? Шта сте учинили?
ЈОВАН: Молио сам њу. Молио сам је да му опрости.
ДОКТОР: Она да му опрости?!
ЈОВАН: Та да, забога, погрешка је тешка и ја му као брат не могу лако опростити, али... ето видите како се он тргао,
доказ вам је оволика љубав према детету.
ДОКТОР: Да, да, имате право... али шта бих ја ту могао помоћи?
ЈОВАН: Да јој и ви говорите. Колико ју је убила ова невоља, ипак изгледа да не може да се сломије, не може да му опрости.
ДОКТОР: Е, мој добри господин Јоване, она му одиста не може опростити.
ЈОВАН: Ја појмим... ви хоћете да кажете како је он много згрешио.
ДОКТОР: Да, то сам управо хтео да кажем.
ЈОВАН: Ал' ја ћу ипак на њу навалити, натераћу је.
ДОКТОР: Немојте дирати ту бедну жену сад. Немојте, молим вас. Ја ћу вам радо помоћи, али немојте сад ту ствар
потезати... оставите тада кад вам ја будем казао да је време.
ЈОВАН: Добро, докторе, како ви кажете, ви сте разуман човек, ја ћу вас послушати.
ДОКТОР: Да, а сад оставите нас саме, идите тамо у собу.
ЈОВАН: Хоћете о томе с њим да разговарате?
ДОКТОР: Да, о томе.
ЈОВАН: Лепо, лепо, оставићу вас. (Пође па се врати) А истина, кажите бар мени истину, како ви мислите о детету?
ДОКТОР: О детету? Вама ћу казати, али... не говорите тамо женама.
ЈОВАН: Не, не.
ДОКТОР: Вама ћу казати истину. Детету нема опаса, оно већ преживљује последње тренутке.
ЈОВАН (тешко се заплаче).
ДОКТОР: Но, но, шта је то? Ја сам рачунао да сте ви хладнији кад сам вам то поверио.
ЈОВАН: Стишаћу се... ево, стишао сам се.
ДОКТОР: Родитеље међутим хоћу постепено да припремим. Идите, идите одавде да вас не опази он да плачете.
ЈОВАН (пође бришући сузе).
ДОКТОР (дохвати га за раме): Ал' пазите да тамо не плачете, да не опази она... мајка.
ЈОВАН: Не, уздражћу се. (Задржи се пред вратима, обрише сузе, прибере се и оде унутра.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|