Pučina/49
XI
VLADIMIR, DOKTOR, JOVAN
JOVAN: Vladimire, budi čovek,
VLADIMIR (grcajući, pada mu na grudi): Brate moj, moj rođeni brate, prijatelju moj!
JOVAN (i sam zaplače): No, no... budimo ljudi. Nije to tako opasno, je l' te, doktore, nije to tako opasno.
DOKTOR: Bože moj, ne mora ni ono biti opasno od čega čak i lekari dignu ruke. A ja još nisam kazao svoju poslednju reč.
Ako do čega dođe, ja neću biti neiskren, bar prema mome Vladimiru neću biti neiskren.
VLADIMIR (stiska mu ruku): Hvala ti... znam da ćeš biti iskren... on će meni reći... idi i ti, Jovane, tamo. (Sedne na stolicu
i nasloni glavi na sto.)
JOVAN (polazeći, za se doktoru): Imao bih nešto sa vama da razgovaram.
DOKTOR: O bolesti detinjoj?
JOVAN: Da, i o tome bih vas hteo da pitam iskreno, ali... ja mislim da bi u ovoj nesreći valjalo bar nešto učiniti.
DOKTOR: Nešto?... A šta to?
JOVAN: Ta, izmiriti ih.
DOKTOR: Koga?
JOVAN: Njih. Zar ima smisla to, tamo dete umire, a otac i majka ne govore?
DOKTOR: To odista nema smisla, ali ja ne vidim šta bi se moglo učiniti?
JOVAN: Ja sam već učinio što treba, samo i vi da mi pomognete.
DOKTOR: Učinili ste što treba? Šta ste učinili?
JOVAN: Molio sam nju. Molio sam je da mu oprosti.
DOKTOR: Ona da mu oprosti?!
JOVAN: Ta da, zaboga, pogreška je teška i ja mu kao brat ne mogu lako oprostiti, ali... eto vidite kako se on trgao,
dokaz vam je ovolika ljubav prema detetu.
DOKTOR: Da, da, imate pravo... ali šta bih ja tu mogao pomoći?
JOVAN: Da joj i vi govorite. Koliko ju je ubila ova nevolja, ipak izgleda da ne može da se slomije, ne može da mu oprosti.
DOKTOR: E, moj dobri gospodin Jovane, ona mu odista ne može oprostiti.
JOVAN: Ja pojmim... vi hoćete da kažete kako je on mnogo zgrešio.
DOKTOR: Da, to sam upravo hteo da kažem.
JOVAN: Al' ja ću ipak na nju navaliti, nateraću je.
DOKTOR: Nemojte dirati tu bednu ženu sad. Nemojte, molim vas. Ja ću vam rado pomoći, ali nemojte sad tu stvar
potezati... ostavite tada kad vam ja budem kazao da je vreme.
JOVAN: Dobro, doktore, kako vi kažete, vi ste razuman čovek, ja ću vas poslušati.
DOKTOR: Da, a sad ostavite nas same, idite tamo u sobu.
JOVAN: Hoćete o tome s njim da razgovarate?
DOKTOR: Da, o tome.
JOVAN: Lepo, lepo, ostaviću vas. (Pođe pa se vrati) A istina, kažite bar meni istinu, kako vi mislite o detetu?
DOKTOR: O detetu? Vama ću kazati, ali... ne govorite tamo ženama.
JOVAN: Ne, ne.
DOKTOR: Vama ću kazati istinu. Detetu nema opasa, ono već preživljuje poslednje trenutke.
JOVAN (teško se zaplače).
DOKTOR: No, no, šta je to? Ja sam računao da ste vi hladniji kad sam vam to poverio.
JOVAN: Stišaću se... evo, stišao sam se.
DOKTOR: Roditelje međutim hoću postepeno da pripremim. Idite, idite odavde da vas ne opazi on da plačete.
JOVAN (pođe brišući suze).
DOKTOR (dohvati ga za rame): Al' pazite da tamo ne plačete, da ne opazi ona... majka.
JOVAN: Ne, uzdražću se. (Zadrži se pred vratima, obriše suze, pribere se i ode unutra.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|