Пучина/50
XII
ДОКТОР, ВЛАДИМИР, КАТИЦА
ДОКТОР (прилазећи сточићу, седа и пали цигарету).
ВЛАДИМИР (после извесне паузе диже главу): Јесмо ли сами?
ДОКТОР: Да, сами смо.
ВЛАДИМИР: Мене је чисто страх да те запитам, али, реци ми, молим те, реци ми искрено.
ДОКТОР: Чекај, стрпи се да издам извесне наредбе. (Приђе левим вратима) Катице! (Зове је прстом) Ходите овамо.
КАТИЦА (појави се на вратима).
ДОКТОР: Ону медицину ‐ чини ми се, оставио сам стакло отворено ‐ затворите.
КАТИЦА: Да... затворила сам.
ДОКТОР: Имате ли леда?
КАТИЦА: Отопио се већ.
ДОКТОР: Узмите други... леда... непрестано леда.
КАТИЦА: Разумем. (Повлачи се у собу.)
ДОКТОР: Дакле, шта си хтео?
ВЛАДИМИР: Шта сам хтео... о, кад би могао да ми не кажеш оно што ми мораш рећи.
КАТИЦА (прелази преко позорнице са тањиром за лед).
ДОКТОР (пошто је погледом испратио Катицу): Владимире, пријатељу мој! (Стеже му руку, а крије очи)
ВЛАДИМИР: Чекај!... (Прибира се) Или да, реци, ја треба да чујем истину, ја морам да чујем истину.
ДОКТОР (мучи се): Шта имам да ти рекнем... детету је рђаво, врло рђаво.
ВЛАДИМИР: То знам.
ДОКТОР (потресен и сам): Оно што сам могао као лекар да учиним, ја сам учинио и... ја сам своју лекарску дужност
свршио... сад остављам богу да чини своје... Он је милостив, Владимире.
ВЛАДИМИР: Милостив?... Ох, није, није!... Да ли зна он, да ли знаш ти, шта је мени ово дете! Да, ти знаш; ти појмиш дакле над
каквим сам ја амбисом; ти појмиш какав ће слом настати ако то дете изгубим; ти знаш да је љубав према том детету
једини мој услов за живот; да је то једина веза која ме везује за овај свет; да је то дете темељ овој кући... ти знаш, ти
појмиш, па реци ми сам, није ли ово ужасан, тежак, мучан положај? И кад се деси оно што са страхом сви очекујемо, шта
онда? Ја тражим непрестано слику којом бих ти тај свој положај оцртао, па не умем да је нађем. Ја личим себи на
пустињака који путује огромном пешчаном пустињом, жедан, као што сам ја жедан среће ‐ њему се привиђа тамо негде
далеко зелена оаза, у чијем хладу извиру хладовити студенци; он њој жури да загаси жеђ, а кад стигне, привиђења нема; оно
је опет одмакло далеко, далеко. Или не... већ ја сам на широком, узбурканом мору које нема обала, ја сам на пучини са
које се не догледа обала; свуд пусто, хоризонат далеко, а вали ми дробе и разоравају чамац, крхају ми весла и одузимају
ми наду да ћу ма кад моћи узвикнути: „Земља!... земља мира, покоја, земља среће"! Да, пријатељу мој, ово где сам
ја, ово је пучина, пучина, пучина!... (Уморан пада на столиџу и обара главу.)
ДОКТОР (саосећа, али се прибира) Владимире, буди прибран... ти си човек... дужност ти је да сносиш и болове... Ја те молим,
буди прибран. (Пође у собу.)
ВЛАДИМИР: Куда ћеш?
ДОКТОР: Ја морам да припремим и матер.
ВЛАДИМИР: Да... иди...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|