Протекција (комедија у пет чинова)/21
II
МОМАК, МЛАДЕН (у предеобљу). ПЕРСИДА (у кабинету)
МОМАК: Неко канда већ долази, а господин министар се још није ни обукао.
МЛАДЕН: Добар дан!
МОМАК: Добар дан!
МЛАДЕН: Господин министар је код куће?
МОМАК: Па знате, још је слаб, још не излази; не даду му лекари.
МЛАДЕН: У министарству је објављено да ће код куће примати.
МОМАК: Да, да, само извол’те мало почекати; још није дошао у кабинет.
МЛАДЕН (Седа, вади неке новине из џепа и чита).
ПЕРСИДА (У кабинету): Она је, чини ми се, опет добила писмо? Уосталом, не завидим јој ни мало; кад би хтела, могла бих и ја добијати колико хоћу писама. Оно, истина, (Гледа се у огледало) јесте млађа, нешто мало млађа, али — зар не тече и у мени девојачка крв? Па онда, то је већ познато, да су моје обрве лепше од њених. А очи? Очи се бар не мењају па не знам колико човек да остари, а најглавније је код женске кад су лепе очи. Сећам се још пре десет до петнаест година, на општинском балу, како ми је рекао један артиљеријски капетан: „Ви, госпођиде, имате очи које сажижу као усијано гвожђе!” Могла сам онда и да се удам да сам хтела, али брат је онда био секретар. Зар није боље што сам причекала? Друго је то секретарова, а друго министрова сестра. Могу да их бирам као крушке на пијаци. Само да ми је да који пут седнем овде па да примам место брата. Ала би то било дивно! Али, и овако, ја удесим па кад видим да их има доста у предсобљу, а ја прођем онуда и чујем како шапћу за мном: „Министрова сестра:” „Господин министрова сестра!”
|