Прехвала/62

Прехвала
Писац: Јован Суботић
ОСМИ ПРИЗОР

ОСМИ ПРИЗОР
Томислав сбаци огртало и уђе у собу.

ПРЕХВАЛА (ужаснута):
Ах, Томислав!
МИЛЕНА (у највећој радости у исто време):
Ах, Томислав!
ТОМИСЛАВ (запне):
Неједнако мене дочекасте.
(Милени.)
Твојим гласом крајња радост викну.
(Прехвали.)
А у твоме ужас се одзивље.
ПРЕХВАЛА (окрене се у полу од њега, за себе):
Моје сунце за облак залази!
МИЛЕНА (за себе):
На истоку рађа ми се сунце!
ТОМИСЛАВ:
Јошт ћутите! зар се тако прима
(Прехвали.)
Свој заручник?
(Милени.)
Тако свој побратим?
МИЛЕНА (приступ му):
Томислпве, не говори тако!
Говорити радост ми не даје.
ТОМИСЛАВ:
А Прехвали? Шта њој језик веже?
ПРЕХВАЛА (ћути.)
ТОМИСЛАВ (приступи јој ближе, у иронији):
Како лепо тај ти венац стоји
Сигурио си знала да ћу доћи,
Па се спреми да се одмах венчамо.
То је лепо! Хајде да идемо!
(Даје јој руку.)
ПРЕХВАЛА (стоји као од камена.)
ТОМИСЛАВ:
Или си се за другог спремила?
То ниј’ можно!... Моја вереница,
Жунанова Прехвала не може
Преварити... несме преварити!
МИЛЕНА:
Не говори тако, Томиславе;
Не можеш је ничим прекорити!
ТОМИСЛАВ:
Дакле дану сачува ми веру?
МИЛЕНА (ћути.)
ТОМИСЛАВ:
И поћи ће са мном на венчање?
МИЛЕНА (ћути.)
ТОМИСЛАВ:
Ха, ха, ха, ха!. Како лепо питам!
Краљ на једној ја на другој страни:
Пак јошт питам да л’ ми одржа веру!
(Поносито баци главу.)
Но и наше знаду понос груди.
(Окрене се с презирућим погледом и пође напоље.)
ПРЕХВАЛА (озбиљно):
Томиславе! стани!
ТОМИСЛАВ (застане. Види се да страст у њему врије. На крају надвлада љубов, и он проговори меко и нежно):
Таквом гласу
Идућ’ амо иисам се надао;
Други ми је у души звонио.
(Приступи јој ближе.)
Мислио сам, моја вереница
Само зато другом даде руку
Што мишљаше да ме жива нема;
А кад види да сам у животу
Радо старој вратиће се вери,
Весела ће пред мене изићи,
Љубовно ће мене дочекати
(Глас му задрхће.)
Но кад драго то угледах лице...
(Застане од бола.)
Нећу о том ништа говорити;
Нисам дошо да вређам госпођу,
Која ми је од главе милија;
Опрости ми и оне ријечи
Које мало прије изговорих...
Млада крв ми у грудма узкипи
Те ми језик утече памети!
Сметох с' ума што ме амо доведе.
Сад сам миран... сад сам опет стари
Хајд’ говори што ми имаш рећи.
ПРЕХВАЛА (с достојанством):
Док сам тебе за жива држала
Верно сам ти дану реч чувала;
И тек кад ти од отца дознасмо
Да те више у животу није
Дадох руку краљу Прелимиру.
Сад сам суди, да ли сам ти крива.
ТОМИСЛАВ:
Нисам дошо да ти зато судим,
Нит’ сам дошо да те чиме кривим;
Већ сам дошо да видиш да живим,
Па сад сама међ две вере бирај!
А спомен’ се оне кобне ноћи
Кад си мени своју руку дала...
Спомени се отчиних вешала...
И мојијех самртнијех рана...
Па ти неће тежко бит’ избрати.
ПРЕХВАЛА:
Кпд би воља била равна снага
Неби дуго мислит’ се ваљало:
Ал’ на жалост тому тако није!
ТОМИСЛАВ (с већом навалом):
Име ти се у свијету блиста
Као јасна на небу звездица;
Кућа ти се у земљи свијетли
Као јарко на небу сунашце:
Немој свога газитв имена;
Немој своје куће срамотити!
ПРЕХВАЛА (поносито):
Прехвала ће прије погинути
Него своје име погазити!
ТОМИСЛАВ (ободрен):
Ако ли ти данас тежко пада
Од круне се разстат’ краљичине:
Ево теби тврду веру дајем
Да ћеш круну уз мене носити,
Круну чисту, круну закониту!
ПРЕХВАЛА (увређена):
Други могу мислит’ свакојако:
Ал’ ти ваља да ме разумијеш.
ТОМИСЛАВ:
Опрости ми ако што изрекох
Што би т' могло бити неповољно
Сад ни нашто друго мислит’ иесмем
Нег’ да тебе за себе сачувам,
Па ти морам све оно казати
Што те може к мени приволети.
Јер знај да си од света ми више,
И да си ми дража од очију,
Да без тебе не могу живљети,
Да без тебе не могу умрети!
Узми ријеч коју си ми дала,
Па нит могу живљет’ нит умрети:
Мртав живот жива смрт ћу бити!
ПРЕХВАЛА (хладно):
Криви Бога, жали но судбниу:
И моје су срдце раздерали.
ТОМИСЛАВ:
Немој, госпо, на лако узети
Ове речи што сад изговорих:
(С наглашавањем.)
С твојом руком тесно је скопчана
Моја срећа живот и поштење,
С тог је ником уступит’ не могу...
(Ужасно енергично.)
А ако ми ко је узхте отети,
Пропастићу, ал’ ћу најпре овим
Мачем убит и тебе и њега!
МИЛЕНА (уплашена):
Томиславе! страх те је гледати...
Нзшали се са том грозном мисли!
ТОМИСЛАВ (свечано у ватри):
Крвава је ово збиља, сестро!
Јер, тако ми Бога истинога
И поштења мога јуначкога
Учинићу што сам сад рекао.
МИЛЕНА:
Узми натраг присегу, јуначе!
Страшна нз ње родиће с’ несрећа.
ПРЕХВАЛА:
Неће доћи до тога, Милено!
(Свечано али мирно.)
Једна жртва данас пасти мора,
Ал’ је неће Томислав заклати.
МИЛЕНА (за себе):
Каква ватра гори јој у оку:
Та ће себе заиста убити!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.