Prehvala/62
| ←Sedmi prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić OSMI PRIZOR |
Deveti prizor→ |
OSMI PRIZOR
Tomislav sbaci ogrtalo i uđe u sobu.
PREHVALA (užasnuta):
Ah, Tomislav!
MILENA (u najvećoj radosti u isto vreme):
Ah, Tomislav!
TOMISLAV (zapne):
Nejednako mene dočekaste.
(Mileni.)
Tvojim glasom krajnja radost viknu.
(Prehvali.)
A u tvome užas se odzivlje.
PREHVALA (okrene se u polu od njega, za sebe):
Moje sunce za oblak zalazi!
MILENA (za sebe):
Na istoku rađa mi se sunce!
TOMISLAV:
Jošt ćutite! zar se tako prima
(Prehvali.)
Svoj zaručnik?
(Mileni.)
Tako svoj pobratim?
MILENA (pristup mu):
Tomislpve, ne govori tako!
Govoriti radost mi ne daje.
TOMISLAV:
A Prehvali? Šta njoj jezik veže?
PREHVALA (ćuti.)
TOMISLAV (pristupi joj bliže, u ironiji):
Kako lepo taj ti venac stoji
Sigurio si znala da ću doći,
Pa se spremi da se odmah venčamo.
To je lepo! Hajde da idemo!
(Daje joj ruku.)
PREHVALA (stoji kao od kamena.)
TOMISLAV:
Ili si se za drugog spremila?
To nij’ možno!... Moja verenica,
Žunanova Prehvala ne može
Prevariti... nesme prevariti!
MILENA:
Ne govori tako, Tomislave;
Ne možeš je ničim prekoriti!
TOMISLAV:
Dakle danu sačuva mi veru?
MILENA (ćuti.)
TOMISLAV:
I poći će sa mnom na venčanje?
MILENA (ćuti.)
TOMISLAV:
Ha, ha, ha, ha!. Kako lepo pitam!
Kralj na jednoj ja na drugoj strani:
Pak jošt pitam da l’ mi održa veru!
(Ponosito baci glavu.)
No i naše znadu ponos grudi.
(Okrene se s prezirućim pogledom i pođe napolje.)
PREHVALA (ozbiljno):
Tomislave! stani!
TOMISLAV (zastane. Vidi se da strast u njemu vrije. Na kraju nadvlada ljubov, i on progovori meko i nežno):
Takvom glasu
Iduć’ amo iisam se nadao;
Drugi mi je u duši zvonio.
(Pristupi joj bliže.)
Mislio sam, moja verenica
Samo zato drugom dade ruku
Što mišljaše da me živa nema;
A kad vidi da sam u životu
Rado staroj vratiće se veri,
Vesela će pred mene izići,
Ljubovno će mene dočekati
(Glas mu zadrhće.)
No kad drago to ugledah lice...
(Zastane od bola.)
Neću o tom ništa govoriti;
Nisam došo da vređam gospođu,
Koja mi je od glave milija;
Oprosti mi i one riječi
Koje malo prije izgovorih...
Mlada krv mi u grudma uzkipi
Te mi jezik uteče pameti!
Smetoh s' uma što me amo dovede.
Sad sam miran... sad sam opet stari
Hajd’ govori što mi imaš reći.
PREHVALA (s dostojanstvom):
Dok sam tebe za živa držala
Verno sam ti danu reč čuvala;
I tek kad ti od otca doznasmo
Da te više u životu nije
Dadoh ruku kralju Prelimiru.
Sad sam sudi, da li sam ti kriva.
TOMISLAV:
Nisam došo da ti zato sudim,
Nit’ sam došo da te čime krivim;
Već sam došo da vidiš da živim,
Pa sad sama međ dve vere biraj!
A spomen’ se one kobne noći
Kad si meni svoju ruku dala...
Spomeni se otčinih vešala...
I mojijeh samrtnijeh rana...
Pa ti neće težko bit’ izbrati.
PREHVALA:
Kpd bi volja bila ravna snaga
Nebi dugo mislit’ se valjalo:
Al’ na žalost tomu tako nije!
TOMISLAV (s većom navalom):
Ime ti se u svijetu blista
Kao jasna na nebu zvezdica;
Kuća ti se u zemlji svijetli
Kao jarko na nebu sunašce:
Nemoj svoga gazitv imena;
Nemoj svoje kuće sramotiti!
PREHVALA (ponosito):
Prehvala će prije poginuti
Nego svoje ime pogaziti!
TOMISLAV (obodren):
Ako li ti danas težko pada
Od krune se razstat’ kraljičine:
Evo tebi tvrdu veru dajem
Da ćeš krunu uz mene nositi,
Krunu čistu, krunu zakonitu!
PREHVALA (uvređena):
Drugi mogu mislit’ svakojako:
Al’ ti valja da me razumiješ.
TOMISLAV:
Oprosti mi ako što izrekoh
Što bi t' moglo biti nepovoljno
Sad ni našto drugo mislit’ iesmem
Neg’ da tebe za sebe sačuvam,
Pa ti moram sve ono kazati
Što te može k meni privoleti.
Jer znaj da si od sveta mi više,
I da si mi draža od očiju,
Da bez tebe ne mogu življeti,
Da bez tebe ne mogu umreti!
Uzmi riječ koju si mi dala,
Pa nit mogu življet’ nit umreti:
Mrtav život živa smrt ću biti!
PREHVALA (hladno):
Krivi Boga, žali no sudbniu:
I moje su srdce razderali.
TOMISLAV:
Nemoj, gospo, na lako uzeti
Ove reči što sad izgovorih:
(S naglašavanjem.)
S tvojom rukom tesno je skopčana
Moja sreća život i poštenje,
S tog je nikom ustupit’ ne mogu...
(Užasno energično.)
A ako mi ko je uzhte oteti,
Propastiću, al’ ću najpre ovim
Mačem ubit i tebe i njega!
MILENA (uplašena):
Tomislave! strah te je gledati...
Nzšali se sa tom groznom misli!
TOMISLAV (svečano u vatri):
Krvava je ovo zbilja, sestro!
Jer, tako mi Boga istinoga
I poštenja moga junačkoga
Učiniću što sam sad rekao.
MILENA:
Uzmi natrag prisegu, junače!
Strašna nz nje rodiće s’ nesreća.
PREHVALA:
Neće doći do toga, Mileno!
(Svečano ali mirno.)
Jedna žrtva danas pasti mora,
Al’ je neće Tomislav zaklati.
MILENA (za sebe):
Kakva vatra gori joj u oku:
Ta će sebe zaista ubiti!
|