Поштопото посланик/2

ЧИН I

ПРИЗОР II

ПРИЗОР II
Поповић, Јеца

ПОПОВИЋ:
Красно дете, још њу док удомим...
ЈЕЦА:
Онда нећеш имати баш никаквог посла више -
ПОПОВИЋ:
Опет она. Ја не знам жено, шта би ти хтела, да буде од мене. Море данас се сваки паметан клони посла, а не да га још тражи онда, кад му немора бити.
ЈЕЦА:
Човек не треба да ради само оно што мора.
ПОПОВИЋ:
Али и не мора да ради оно што му не треба. А шта мени треба? Ништа! Имам добру жену...
ЈЕЦА:
Чудо да признајеш.
ПОПОВИЋ:
Само кад се [sic!] што уврти у главу, немош јој ни клештама извући.
ЈЕЦА:
Кажем ја.
ПОПОВИЋ:
Имам красну девојку, коју ћу данас сутра да удомим, имам доброг пријатеља, мог старог јолдаша Пају, његов ваљани син Милан биће ми ако Бог да мој зет... [Прецртано: „Имам лепу сермију”].
ЈЕЦА:
Немој тако нагло...
ПОПОВИЋ:
Зашто нагло, Милан је ваљан, честит млад адвокат, који има лепу будућност...
ЈЕЦА:
То је све истина.
ПОПОВИЋ:
Радња му је добро пошла...
ЈЕЦА:
То је све лепо...
ПОПОВИЋ:
Па да шта ћеш још? Оћеш ли ваљда Јазавца за зета? Истина, он је имућан човек, али већ у годинама, то јест, није више млад, понда доста уме да... како да кажем... па да, да лаже. Једном речи мени се не допада.
ЈЕЦА:
Па оћеш ти за њега поћи.
ПОПОВИЋ:
То је истина, али да виш, он мене не би баш ни узео, већ моју кћер, а моја кћи канда има добар укус.
ЈЕЦА:
Наравно кад јој ти сваки дан говориш за Милана, јер немаш другог посла.
ПОПОВИЋ:
Опет си дошла на посао? Баш кад ти је толико до посла стало, сад ћу да се дам на посо. (Узме новине).
ЈЕЦА:
Леп посао!
ПОПОВИЋ:
Зашто да није леп. Једне новине целе прочитати, није баш лака ствар, особито кад читам, шта све не бива на маџарској дијети. Ту ти је боме од неког доба врло весело. Баш ћу да видим, ово последње време има л колко мртви и колко рањеии (седне и чита). Ала је Застава наџискана. Када ти људи, толико напишу? В’иш жено, то би био посао, као што би ти хтела. Ћутиш? Дакле неби волела, да сам новинар, неби ни ја, увек би ме мучило оно при крају с крупнијим словима, што каже, ко је одговоран. Него да видим мало што каже Застава. „Уводни чланак”, то никад не читам, „На Сомбору је ред”, боме јесте, то нек Сомборци добро прочитају „Дописи из Срема”, доста ми је и тог чуда, што по Срему бива „Новине о паду Лоњајеву”... Ха! То ћу да читам. Слушај жено! Нова сл. преса доноси следећу интересантну белешку; „Отпуст грофа Лоњаја, данас је већ званично саопштен”. Јеси чула жено, Лоњајев је пад већ и званично саопштен.
ЈЕЦА:
А ко је тај Лоњаји?
ПОПОВИЋ:
Министарски председник, жено, велики звер.
ЈЕЦА:
Ваљда је јашио па се стропоштао с коња?
ПОПОВИЋ:
Баш сте ви жене непромућурне. Није с коња већ са председништва је спао, више није председник, а то је све урадио један посланик...
ЈЕЦА:
Посланик?
ПОПОВИЋ:
Да, посланик.
ЈЕЦА:
Посланик?
ПОПОВИЋ:
Та јесам ти реко већ једаред, саборски посланик.
ЈЕЦА:
Такав исти као што ће сада код нас да бирају?
ПОПОВИЋ:
Такав исти, то јест није такав исти, него такав исти. [sic!]
ЈЕЦА:
Па зар један посланик има таку велику моћ?
ПОПОВИЋ:
Како који, има и[х] који има, има и који нема, али више има који немају, него који имају. А сад слушај: Дакле „отпуст грофа Лоњаја данас је већ званично саопштен”...
ЈЕЦА:
Јели бога ти, а шта треба човек да је учио, да може бити посланик.
ПОПОВИЋ:
Ништа (чита даље) „званично саопштен”.
ЈЕЦА:
Дакле то може ма ко бити.
ПОПОВИЋ:
Ма ко од мушки, који прешо 24 годину, жене немогу бити, јер би направиле велику ларму (чита) пад Лоњајев већ је званично...
ЈЕЦА:
А би ли могао ти бити посланик?
ПОПОВИЋ:
Ја? А зашто не? И мени је прешло 24 година. (чита) званично саопштен.
ЈЕЦА:
Слушај Васо, а зашто ти неби и био посланик?
ПОПОВИЋ:
Ја? Ајд мани се тога посла и пусти ме читати.
ЈЕЦА:
Мани се богати читања, ко би још и у вече радио. боље се одмори у разговору са мном.
ПОПОВИЋ:
Е сад јеси л видио само, сад ме чува од посла.
ЈЕЦА:
Слушај Васо! Шта би фалило теби, да ти будеш посланик. Ти си човек разборит, чита се [sic!] доста књига и новина.
ПОПОВИЋ:
Мани се луда разговора.
ЈЕЦА:
Нећу да се манем, јер то је сасвим паметан разговор. Видим ја да се и други отимљу за посланство. што зацело неби чипили. да то није паметно, бити посланик. Па кад може други бити посланик, зашто неби мого бити ти.
ПОПОВИЋ:
Зато, што... што неби могао.
ЈЕЦА:
А зашто не би могао? Посланик бити то је врло лепа ствар, посланици су моћни људи, који могу да сруше Лоњија, једног министарског председника. Понда се о посланицима пише по новинама, па то други свет чита и уважава. А ти још нећеш да будеш посланик? Ти мораш бити посланик.
ПОПОВИЋ:
Е гледај сада моје жене.
ЈЕЦА:
Да онда ћеш лепо имати свога посла, а нећеш ваздан седити безпослен.
ПОПОВИЋ:
Али ја нисам за посланика, ја немам дара за то?!...
ЈЕЦА:
О молим лепо, посланик може сваки мушки бити, који је прешо 24 годину. Камо срећа, да и женске могу бити, да виш били ја била посланик. Зато и опет велим, ти треба да се отресеш нерада и мртвења, треба да се промећеш ко и други људи, једном речи, треба да будеш посланик.
ПОПОВИЋ:
Кад треба и кад морам онда - баш нећу. Пунктум. Па сада - али ево иду, фала Богу, кад већ једном долазе.