Поштопото посланик/3
ПРИЗОР III
Петровић, Милан и пређашњи, затим Евица.
ПЕТРОВИЋ:
Добро вече, добро вече.
МИЛАН:
Добро вече, (Јеци) љубим руку (поклони се).
ПОПОВИЋ:
Сервус Јолдаш, једва једаред.
ПЕТРОВИЋ:
Знам да ти се досадило већ чекати, али сам имао неки мали посао, па нисам могао пре доћи. Па како је - госпа Јеца увек вредна.
ЈЕЦА:
Тако сам се научила, немогу никада да седим беспослена.
ПОПОВИЋ (за себе):
Знам куд шиба. (јасно) Де брзо, разузури се Јолдаш, па онда на посо.
ПЕТРОВИЋ:
Одма сам ја готов де Милане привати (Милан му скине капут). Тако па сад стојим на услузи. Али ди су карте?
ПОПОВИЋ:
Зар нису преправљене? Е ви’ш само оне мале бубице, да ни карте није преправила. Сад морам да је -
ЕВИЦА (утрчи):
Ево их татице, а ево и таблица не морате ништа чинити. (Петровићу) љубим руку. (поклони се).
ПЕТРОВИЋ:
Жива и здрава била и -
ЕВИЦА (прекине му реч, Милану):
Добро дошли господине.
МИЛАН:
Клањам вам се госпођице!
ПЕТРОВИЋ:
Како ми је само пресекла разговор. Таман да рекнем оно, што је главно, ал она умаче, (седају).
ПОПОВИЋ:
То она већ разуме —
ЕВИЦА:
— А зар друго ништа?
ПОПОВИЋ:
Хм! Зар ти чак и овамо чујеш?
ЕВИЦА:
Да боме татице.
МИЛАН:
Знак да мене не слуша.
ПОПОВИЋ и ПЕТРОВИЋ (смеју се):
Право, право.
ЕВИЦА:
То не, већ доказ да г. Милан ништа не говори.
ПОПОВИЋ и ПЕТРОВИЋ (смеју се):
Још боље, још боље!
ПЕТРОВИЋ:
Баш су ти ђаволи та наша деца. (Меша и дели карте). Кад их тако гледам и слушам, сетим се на моје младо доба.
ПОПОВИЋ:
Исто тако и ја, кад сам још мојој Јеци кур правио.
ЈЕЦА:
Красан си ти био курмахер, дрвен ко лутак.
ПОПОВИЋ:
Охо жено, није баш ни тако, био сам ја још какав курмахер. Увек налицкан, жућкасте панталоне, плаветни фрак, са жутим дугмадима, бела марама и лакиране чизме, то је било моје обично одело. Сећаш ли се жено? Али откуд да се сетиш, одкад је то било.
ЈЕЦА:
О молим, ја се врло добро сећам, није то баш тако давно било.
ПОПОВИЋ:
Хм! Радо би знам, да одкине коју годину. Па ајде де, рецимо да сам ја тебе 10 године пре узео, него што си ти за мене пошла.
ЈЕЦА:
Добро, добро, такови разговори непадају овамо. Ја идем да преправим теј. (Оде).
ПОПОВИЋ:
Оде та брате, кад се желиш курталисати жене, само почни о годинама, шта велиш Јолдаш?
ПЕТРОВИЋ:
Кварт у тикви, три долњака и три краља то је управо десет!
ПОПОВИЋ:
Лагано Јолдаш, квинт у маку и четир кеца то су 29 и (баци карте) шесдесет.
ПЕТРОВИЋ:
Но и то је луда срећа!
ПОПОВИЋ (игра даље):
Шестдесет и један
ПЕТРОВИЋ:
Лепо сам мешо.
ПОПОВИЋ:
Шестдесет и два.
ПЕТРОВИЋ:
Немам ни штиха.
ПОПОВИЋ:
Шестдесет и три.
ПЕТРОВИЋ:
Ја морам да губим.
ПОПОВИЋ:
Шестдесет и четир.
ПЕТРОВИЋ:
Па, докле ћеш већ?
ПОПОВИЋ:
Шестдесет и пет.
ПЕТРОВИЋ:
Оћеш престати једаред.
ПОПОВИЋ:
Шестдесет и шест, и седам и осам, и девет, седамдесет.
ПЕТРОВИЋ:
И још сам се пребацио.
ПОПОВИЋ:
Ли седамдесет,
ПЕТРОВИЋ:
Добро добро.
ПОПОВИЋ:
И две штрихле штихмач!
ПЕТРОВИЋ:
И овако луде среће још нисам никада видио. Ајд мешај!
ЕВИЦА (смеје се):
Ха ха ха!
МИЛАН:
Зашто се смејете?
ЕВИЦА:
Како се неби смејала, кад тако што верујете.
МИЛАН:
А зашто да не верујем. Господин Јазавац је богат човек.
ЕВИЦА:
Може бити.
МИЛАН:
Има леп положај.
ЕВИЦА:
Може бити.
МИЛАН:
Није ружан човек.
ЕВИЦА:
Зависи од укуса.
МИЛАН:
У најлепшим годинама.
ЕВИЦА:
Из средњег века.
МИЛАН:
А што је главно он вас воле.
ЕВИЦА:
А што је још главније ја га не трпим.
МИЛАН:
А ваши родитељи -
ЕВИЦА:
Моји родитељи желе само моју срећу –
МИЛАН:
Ви дакле не би могли с њиме бити сретни?
ЕВИЦА:
Управо неби вам морала на такво питање одговорити, али што му драго, и то ћу Вам казати да неби.
МИЛАН:
А - а с киме би ви могли бити сретни.
ЕВИЦА (смеје се):
Ха ха ха!
МИЛАН:
Зар је то тако смешно питање?
ЕВИЦА:
Да како господин Милане!
МИЛАН:
А зашто ако смем питати?
ЕВИЦА:
Зашто? Ево зашто. Преставите себи, да ја вас испитивам, н. пр. да вам кажем, госпођица Марта, с којом сте се ви ономад онако добро занимали.
МИЛАН:
Ми најмање.
ЕВИЦА:
Није ружна девојка.
МИЛАН:
Како коме.
ЕВИЦА:
Доста је и богата.
МИЛАН:
Нисам је пито.
ЕВИЦА:
А врло млада.
МИЛАН:
Није известно.
ЕВИЦА:
А што је главно вас врло радо гледи.
МИЛАН:
Мени је до тога врло мало стало.
ЕВИЦА:
Ал ваши? Отац?
МИЛАН:
Он мени никад још није кварио вољу.
ЕВИЦА:
Ви дакле неби могли бити с њоме сретни.
МИЛАН:
За цело не!
ЕВИЦА:
А с киме би Бога вам, ви могли бити сретни?
МИЛАН:
С киме... с киме...
ЕВИЦА (смеје се):
Ха ха ха! Видите да је то смешно.
МИЛАН:
Није госпођице, јер ја знам с киме би могао бити срећан, најсретнији на свету...
ЕВИЦА:
Ви знате?
МИЛАН:
Знам гђе, па да и ви знате, рећи ћу Вам -
ЕВИЦА:
Татице, ваша се лула угасила, оћете да вам је запалим?
ПОПОВИЋ:
Имаш право, де запали.
МИЛАН (за себе):
Сад да човек не пукне од једа.