После милијон година/ЧИН I
| ←ПРОЛОГ | После милијон година Писац: Драгутин Илић ЧИН I |
ЧИН II→ |
У КАБИНЕТУ ЗОРАНОВОМ. ЗИДОВИ СУ ИЗМАЛАНИ ФАНТАСТИЧНИМ СЛИКАМА И ЗНАЦИМА. У ЈЕДНОМ УГЛУ СТОЈИ СПРАВА, НА КОЈОЈ ЈЕ НЕКОЛИКО ВЕЋИХ И МАЊИХ КОЛУТОВА, КОЈИ СЕ УЗАЈАМНО, ОКО СВОЈИХ ОСОВИНА ПОКРЕЋУ. ПРЕМА ПРОЗОРУ СТОЈИ НАПЕРЕН ТЕЛЕСКОП.
Долазе Зоран и Санко. Обојица су одевени у дугим, беличастим хаљинама, на хитон налик.
ЗОРАН: Тако је, Санко, данас се навршује 150 година од дана моје женидбе са Светланом. На овај дан хоћу да јој укажем пажњу једним поклоном, какав више нико у Духо-свету неће имати.
САНКО: Збиља, на колико година уговористе вашу брачну везу?
ЗОРАН: На 500. То је био најкраћи рок, који је она захтевала; а и сам нисам желео мањи, јер се надам да за тако кратко време нећемо изаћи из воље једно другоме. Ти, Санко, мораш чекати још 350 година а тада ће већ она поћи за тебе.
САНКО: И то ће скоро проћи; причекаћу већ. Но где је она? Има пет година како је нисам видео.
ЗОРАН: Путовала је на Јупитер и Марс. Данас ће се вратити; а после неколико дана ићи ће на Сатурн или другу планету да насели оне сувишне милионе, који се, за последњих сто година, на Земљи изродише.
САНКО: Врло добро; бар ћемо заједно тамо путовати. (Разгледа по собама и прилази справи колутова.) А гле! Опет нов проналазак. Познајем га. Ово овде, то су ваздушне струје што се крећу око својих планета. Ово ће бити нова планета „Слава“, која пре два милиона година беше још у хаосу. А ове магловите тачке, шта показују оне?
ЗОРАН: То су нови светови о којима сам неки дан приповедао на Астреји. Налазе се у педесетом региону Васионе, и тек се сада стварају. Ја сам се приближио најближој тачци хаотичног стања њиховог. По моме рачуну наша ће се Земља охладити за милијон година, а ми ћемо морати да се населимо тамо. Овај колут што се креће хаосу, то је ваздушна струја која тежи тамо услед јаке, привлачне, силе нагомиланог магнетизма у овим световима и опадања магнетизма Земљиног, услед њезиног расхлађивања. На такав начин нестаће ваздуха са охлађене Земље; а ми ћемо се са правцем ове струје у нове светове одселити.
САНКО: Овим проналаском победио си све научаре са Меркура, који тврдише, да ћемо се кроз милијон година и ми са Земљом охладити.
ЗОРАН: Ама ти Меркуријанци нама једнако сметају. Криво им што се на Земљи налази више остатака од прастарих створова него ли код њих. Ништа не раде, него само лете по Васиони и краду чега се докопају.
САНКО: Таква им је планета! А ми немамо начина да их од тога одучимо.
ЗОРАН: Има већ 200 година како држим у затвору оног познатог слонокрадицу, Звездана. За 50 година морам га на слободу пустити. Па шта мислиш? Тај ми је однео збирку слонова; а кад сам га неки дан посетио, да видим, да ли се што поправио, из очију сам му прочитао како ми вели: „украшћу ти и оног северног медведа! украшћу ти и оног северног медведа!“
САНКО: За то чувај своје ствари боље, јер и сам знаш да су Меркуријанци занесени за очигледном наставом, а сваки који жедни за науком има права да што шта украде.
ЗОРАН: Оно, тако је! Ја сам се већ и за то приправио.
САНКО: (Који је при последњим речима управио телескоп у вис и посматрао.) Видиш ли ти ону масу, која као облак, озго силази.
ЗОРАН: То је Светлана са својим пратиоцима.
(Из облака чују се звуци, а за тим и песма, која се све већма ближи.)
ПЕСМА:
По небесном шару вечнога бескраја
На ваздушној струји што светове спаја,
Ми летимо у висине.
Силазимо у дубине,
Прелетајућ свет;
С облаци се надмећемо,
Хитрој муњи престижемо
Безконачни лет!
Васиона шта је? У њезином крилу
Господари ми смо, отесмо јој силу!
У свемоћи све можемо,
Нашим умом прозиремо.
Најтајнији знак:
Скривенога нема више,
Наше очи разломише
Непознати мрак!
ЗОРАН: Већ су приспели.
(Светлана, Биљан, Зора, Лаган и остали долазе.)
ЗОРАН: Добро дошли гости у моје станиште.
СВЕТЛАНА: Наш посао свршисмо потпуно. Са Јупитера прешла сам и на Уран где сам настанила један део насељеника. А гле! Ту је и мој будући супруг Санко. Мишљах да ћу те наћи на Урану, а тебе не беше тамо.
САНКО: Ја сам те очекивао; али како ми твој Зоран не знаде казати хоћеш ли ме посетити, то дођох ево да те на стопедесети дан твојих сватова поздравим.
СВЕТЛАНА: Хвала ти! Хајде, Зоране, да те упознам са нашим гостима са Меркура. Ово је Биљан, посланик са Меркура. Ово је Зора, његова садања супруга, а ово Лаган, њихов пратилац.
ЗОРАН: (Редом се клања.) Хвала, хвала; што сте нашу успомену својом посетом увеличали.
СВЕТЛАНА: Чули су, да ми спремаш поклон, какав у Духо-свету није нико видео. Баш ме занима да дознам шта ће то бити. Већ је година дана како на то помишљам.
ЗОРАН: Само помисли шта сам ти спремио. Један пратип изумрле животиње, од које се на кугли земаљској само два примерка задржало. Пуне три године летео сам за њиховим трагом; али они су се увек вешто скривали међу шибљем и у прикривеним јазбинама. Ухватио сам их пред једном прастаром пећином, баш у часу кад се спремаше на ново бегство. Сад их држим затворене, јер су још помало дивљи, па се бојим да ми не умакну. За ову годину успео сам да их научим нашем говору; те тако ћеш имати прилике да разговараш са животињама, које умеју и да мисле донекле.
СВЕТЛАНА: Та то је, ако се не варам, мајмун?
ЗОРАН: Погодила си! Само то је од оне врсте мајмуна најсавршенијег, која је одавна, пре нашег памћења, изумрла и која се у науци о животињама назива „човек“.
БИЉАН: Човек? Човек? Молим те, каква је то животиња: „човек“?
ЗОРАН: По спољашњем изгледу у многоме на нас личи. Само што нема нашег духа и наше моћи. За Човека би се могло рећи, иако није довољно испитано, да је он из онога типа створова из којих смо ми постали.
БИЉАН: Хм! То је ретка животиња, за коју је вредно било сићи на Земљу.
ЗОРАН: Почекај само; ја сам већ наредио да их доведу.
БИЉАН: Не би згорега било да их окујемо у тешке ланце; јер ако су те животиње дивље, као и остале, оне ће нам умаћи.
ЗОРАН: Немај бриге; ја сам их већ у пола упитомио. А Светлана је вешта укротитељка дивљих зверова; она ће већ наћи начина, како да их сасвим задобије за се.
САНКО: То је, зацело, врло чудно! Животиње, које личе на нас, а немају наше моћи!
ЛАГАН: Како иде? Да ли као четвороножна животиња?
ЗОРАН: Не; сасвим као и ми! Само је врло трома, те не може да пређе за један дан колико ми за секунду. Ха, ево где их доводе! (Раскриљује завесе па улазу.)
(Неколико њих улазе вукући за собом гвоздени кавез, у коме стоје затворени Натан и Данијел.)
СВЕТЛАНА: Дивота! Дивота! То је красан поклон.
(Сви се окупе око кавеза и посматрају.)
ДАНИЈЕЛ: (Очајно.) Оче! Оче, колико понижења за Човека!
НАТАН: (Гордо.) Умири се, Данијеле! Судбина последњег Човека таква је. То је закон вечности, који се над нама врши.
ЗОРА: Биљане! Биљане! Погле како је красна ова мања животиња. Личи на нас; није онако длаком обрасла, као она друга.
БИЉАН: А мени се више допада ова друга; много је дивљачнија.
ЗОРАН: Дакле, чујте сад, како сам у зологији означио ову појаву према ономе, што сам сâм лично испитао на њима и што су ми они сами говорили.
Овим животињама било је у науци име: „homo sapiens“; припадала је извесној врсти мајмуна, која, као што видите, у многоме личи на Духо-свет. „Човек“ је постигао између осталих животиња и неко савршенство. Умео је да прави од гвожђа неке покретне справе, које су милиле и једва на дан пролазиле простор од једног крока, што се на њиховом језику називаше „хиљаду километара“. Још је покушавао, да помоћу некаквих справа у вис полеће; али није смео ни до месечеве сфере доћи, јер би се тамо за навек угушио.
Особине „човека“ састављене су из свију животиња, што је доказ да је с њима у нераздвојном сродству био. Тако по храни био је сличан хијенама, јер се и он ранио лешинама поубијаних животиња; а осим тога имао је и особине волова или друге стоке која пасе траву.
Глава Човека, после извесних година, обрасте сва у дугачку длаку, као, на пример, у медведа. Ето погледајте ова мања још није у длаку обрасла, те зато је више нама слична него ли ова већа. – Ове животиње споразумевају се некаквим мумлањем, које називају „говор“ а које би нас јако подсећало на крештање данашњих папагаја.
Али што се тиче ума човечијег, иако се он у велико разликује од осталих животиња, ипак није далеко одмакао. Шта више, могу рећи, да су „људи“ куд камо дивљачнији и крвожеднији од осталих животиња, јер осим тога што су убијали животиње за своју исхрану, они су се и међусобно, од времена на време, клали, те и онако кратак живот још већма прекраћивали. Да то нису чинили, ми би можда имали по више овакових егсемплара.
Да те животиње имају особину да науче и наш духо-збор, о томе се можете уверити одмах.
НАТАН: О, бедно Човечанство! Узоре уображеног савршенства! Подобије Свемогућега; где си да чујеш над собом суд Духо-света, суд будућности?
ЛАГАН: Шта ли то мумла?
БИЉАН: Све је то лепо; ама по моме мишлењу, ове животиње нису наши праоци.
ЗОРАН: Како то мислиш?
БИЉАН: Јер су сличнији мајмуну него нама. А осим тога, у њима нема ни трага бар од зачетка наше моћи. Ево, ми смо у стању, да за час пређемо толико колико они не могу за 10 дана. Својом снагом можемо да летимо и за дан два са планете на планету прелазимо; а њихова је снага и сувише трома, те их једва и по Земљи носи. Њихов ум као и код мајмуна ништа не види. а наш прозире свуда.
ЗОРАН: Али друге животиње нису у стању да науче наш духо-збор, а ове могу.
БИЉАН: Зар си већ заборавио на папагаје? Ето, и они су у стању да науче, па ипак не ћеш ваљда рећи да смо од папагаја постали. Шта више, ја бих могао на основу твојих испитивања доказати, да нам је папагај по сродству много ближи него „човек“, јер он може и да лети својом снагом донекле.
СВЕТЛАНА: Занимљиве животиње.
ЗОРАН: Ето, дакле; ја ти обе животиње поклањам, Светлана. Она што је у длаци обрасла зове се „Натан“, а ова друга „Данијел“. Питај их шта хоћеш, они ће ти лепо одговорити.
СВЕТЛАНА: Отворите кавез нека изађу.
(Кавез се отвора, они обоје излазе.)
ДАНИЈЕЛ: (Угледавши Светлану тргне се од изненађења. За себе.) Је ли могуће? Та то је она, она; мој сан?
СВЕТЛАНА: Натане, Данијеле! Ви сте до сада били у кавезу. Ја вам дајем слободу, ако обречете да нећете бегати.
НАТАН: А где би бегали? Духо-свет је на свакоме месту. Оставите ме да мирно умрем: јер само једина смрт спашће у мени Човечанство које ви до животиње понижавате.
ДАНИЈЕЛ: Ти си, Светлана, дивна! Ја ћу ти бити најпослушнији роб; само не дај да нас као животиње понижавају. Та наши оци твоји су праоци. Поштуј у нама зачетак твога савршенства; јер да не беше нас, зар би могло бити вас, сретнога савршенства, које вечношћу дише.
СВЕТЛАНА: Добро сам разумела. Чуваћу да вас ко други не одведе. Где ја будем, бићете и ви. Још ових дана путоваћемо на Астреју.
ДАНИЈЕЛ: То је, за нас смртне, немогуће. Ми би се у томе лету угушили.
СВЕТЛАНА: Како то?
ЗОРАН: Престали би живети, као и друге животиње, које са Земље преносимо.
СВЕТЛАНА: Тако! Е онда вас нећу са Земље кретати. Али кад ја не будем овде, ви ћете бити под присмотром мојих.
НАТАН: Чини, како ти је воља. Некада је Човек, као мудрац, седео уз колено царева. Ах, где су сада ти величанствени цареви да виде људску мудрост у кавезу животињскоме?
СВЕТЛАНА: Ти рече цар? Шта значи то?
НАТАН: Срећни створови, који немате ни појма о бедној прошлости људи. Цар, то је био господар над свима људима. Сви су људи морали да на његов миг раде оно што он заповеда. Хтедне ли он да гину, они су гинули. Он се бринуо за свој народ, да га од опасности сачува; а ко не би слушао њега он га је могао и на смрт осудити.
СВЕТЛАНА: Дакле, цар је била некаква савршенија и снажнија животиња од свију вас?
НАТАН: То не! Он је био Човек као и ми. Рађао се као ми; тако је живео, па тако је и умирао као и ми. Али људи морадоше имати некога, који ће им заповедати и који неће дати да се међусобно до последњега покољу.
СВЕТЛАНА: Кукавне животиње! Природа их је на рођењу на смрт осудила, па им је и тај кратки живот био дуг, те су га се пре времена отресали. Узалуд се мучим, али ја не разумем зашто би се међу собом исклали!?
НАТАН: Јер је сваки Човек сматрао, да он треба да има све, па је од других и грабио. Они од којих су поједини приграбили све, били су гладни и жедни: живели су у беди и невољи. Кад год је пак тим гладним и жедним, бедним и невољним додијало трпети муке, они покушаваше да отимљу од оних, који уживају, па су се тако често међу собом клали.
СВЕТЛАНА: Ништа не разумем!
НАТАН: И нашто ти да разумеш. Ви којима је вечност поклонила своју моћ и не можете разумети све оно, што су смртни разумевали и осећали.
БИЉАН: Тако је! И ја сам често гледао како се разне животиње једна с другом кољу; али никада нисам опазио да се кољу животиње од једне врсте. Међер је Човек био најопаснија звер.
ЗОРАН: Чули сте, дакле, све о стању ових животиња. Да се нису узајамно клали можда данас тај сој животиња не би био овака реткост за нас.
СВЕТЛАНА (Пришав Данијелу.) Како је сличан нашем облику. Па нема на себи ни оног медвеђег руна, које Натан има.
ДАНИЈЕЛ: (За се.) Ово је дакле створ жене о којој сам сањао у песмама славног Човечанства. То је она вила, што се купаше у реци? Шта је то, што ме привлачи њојзи?
БИЉАН: Светлано, хоћеш ли ми уступити тога Данијела да га собом одведем?
ДАНИЈЕЛ: Не, не, Светлано! Боље да ме на овом месту убијеш, него да се од тебе раставим! Та ти си остварена јава мојих снова, о којима мишљах тако дуго. Бојао сам се Духо-света, па сам хтео бегати; али сад? Сад се одричем слободе, одричем се смрти, коју сам тако жељно тражио, те да се избавим од понижења. Јер твој један поглед распаљује у мени нов живот; отвара ми очи да погледам у лепши свет најмилијих нада мојих. О, не дај ме, не дај никоме! Пусти да ту, крај твојих ногу, умрем, слушајући умиљати звук твојих речи, гледајући те лепе очи, које ме тако опише!
СВЕТЛАНА: Чуо си, Биљане, шта вели. Но баш и кад бих ти га поклонила ти га не би могао ни до Месечеве сфере однети, а да се не угуши.
БИЉАН: Знам; али ја имам начина да га пренесем.
СВЕТЛАНА: Каквог?
БИЉАН: Наредићу да му се кожа лепо одере и испуни.
СВЕТЛАНА: То нема смисла! Зар није боље имати жив пример пред очима?
НАТАН: Јадно дете! То осећање није од овога света. Не разуме, Данијеле, оно што си јој казао.
ДАНИЈЕЛ: Ужасна жено! (Пада оцу у наручја.)
НАТАН: Умири се, сине! Време ће утишати твоје болове.
ДАНИЈЕЛ: Никад! Никад! Бити понижен од онога кога обожавамо, то је паклени ужас! О, камо среће, да се не дадосмо живи у руке овим чудовиштима!
ЗОРА: (Биљану.) Ти знаш зашто смо са Меркура амо послати? Ми морамо имати, ма једну од ових ретких животиња.
БИЉАН: Чула си да не даду!
ЗОРА: Светлана ће скоро отпутовати. Покушај онда да их кришом примамимо.
БИЉАН: Пст! Чуће нас!
ЗОРА: Пристајеш?
БИЉАН: Добро: Примамићемо их оба. Једнога теби, а једнога мени. (Из врта cе чују звуци тихе мелодије.)
ЗОРАН: Слушајте само. Ову мелодију, која нам из врта долази успео сам да створим помоћу ваздушних струја. У врту се она још боље осећа, нарочито њезин шум сједињен са шуштањем лишћа. Ако хоћете, хајдемо у врт.
(Мелодија бива јача. Светлана и остали, по такту мелодије певају.)
Све што стоји
И постоји;
Све што кружи
Нама служи.
Васеленски свет:
Нашом руком устављамо,
Нашим дахом управљамо,
Свију струја лет!
(Оду сви осим Биљана, Лагана и Зоре.)
БИЉАН: Чујте, дакле, како сам намислио. Ти, Лагане, гледај да одмамиш оба створа на крај врта, на „Светланин брежуљак“. Под високом палмом чекај нас; а ја и Зора забављаћемо за то време Светлану и остале нашим Сатурналијама.
ЗОРА: То ће тешко ићи; јер Данијел бега од тебе. Он се неће одмицати од Светлане, иако му је она слободу дала. Него, како би било, да сама покушам, те да га домамим?
БИЉАН: Како ћеш ти то учинити?
ЗОРА: Не знам ни сама. Али све ми се чини, да оно, што је онако силно узвикивао, има неког смисла који ми не појмимо. Да ми је да будем насамо с њиме, ја бих га убрзо разумела.
БИЉАН: А ми хајдмо! Свакако их ваља домамити. Чисто уживам кад помислим како ћу поред испуњеног медведа и мајмуна имати још и две ретке животиње, које се у зоологији називају: „човек“.
ЗОРА: Ако се у Месечевој сфери и угуше, ми ћемо их лепо одерати и кожу им испунити.
ЛАГАН: Уклонимо се; ево некога!
(Оду сви.)
(Долази Светлана; за њом Данијел.)
ДАНИЈЕЛ: Стани, стани! Ја не разумем шта се то са мном догађа Кажи ми, ко си ти, чаробнице? Каква је моћ у твојим очима, које ме тако привлаче? Јеси ли ти дух, који има ту силу да очара смртнога, да га мами за собом, докле га за навек не упропасти?
СВЕТЛАНА: Буди послушан и покоран, па ћу те чувати, не уклањај се од мене!
ДАНИЈЕЛ: Да се уклањам од тебе? Да бегам? А зар може побећи сенка испред светлости? Је ли побегла Земља испред Сунца, које је својим животом загрева? Слободу своју погазих само да теби робујем.
СВЕТЛАНА: Добро створење. Забављаћу се чешће с тобом. Хајде за мном!
ДАНИЈЕЛ: За тобом у вечност! (Оду.)
(Улазе Лаган и Зора.)
ЗОРА: Буди спреман, Лагане! Ја одох да их раздвојим, а ти нас чекај тамо.
ЛАГАН: Не брини; само ти изврши као што ваља.
ЗОРА: До виђења! (Оду на две стране.)
(Данијел разјарен улети с ножем, за њим Натан.)
ДАНИЈЕЛ: Где смо ми? Је ли ово тај нови свет? Јесу ли ово најсавршенији створови у Васиони, који не разумеју моје осећаје? Бежимо, бежимо, оче, из овог пакла; јер тако ми свега, овим ћу ножем раскинути болове што ми срце раздиру!
НАТАН: Ти си ван себе, те нећеш да схваташ свој положај према овоме свету. И њихов ум и осећаји удешени су са свим друкчије. Не знају они шта значи све то, што као ужас бесни у срцу твоме. Буди паметан и разуми једном, да смо ми животиње на тако ниском ступњу, од кога су они далеко измакли. Јер онај, који у бесконачности живи и не може осећати као ми нити имати онакових жеља као што су наше. Умири се! Јер од тога очајања само себе штетиш, а успети никад не можеш.
ДАНИЈЕЛ: Ох, оче! Оче! Мудрацем би те називало некадање Човечанство; али сва твоја мудрост то је слаби дах поветарца, који би хтео да заустави узбуњено море мојих осећаја. Зар не видим и сам, како је узалудно трошити најсветији пламен душе своје, пред хладном мумијом, коју никада загрејати нећеш? Али ко може заповедити срцу да се умири? Ко ће зауставити холују што ми ум и душу растрза? Да ли ја? Ти? Ха! ха! ха! Та ја ћу полудети!
НАТАН: Јадно дете! Ти и не осећаш, како твоја туга раздире живот мој. Ако не штедиш себе, а оно поштеди ово неколико дана што ми још за живот остају. Та зар не видиш како ме је саломио овај очајни положај, већ се и сам трудиш да довршиш оно што очајање са мном чини?
ДАНИЈЕЛ: (Баци нож.) Тешко нама!
НАТАН: Обећај ми да нећеш без мене ништа чинити. Ја те молим за то! Ако нећеш да поштедиш себе, а ти се смилуј на ове седе власи, на старост моју; смилуј се, сине, ја те преклињем! (Склапа руке и хоће да клекне; Данијел га брзо подиже.)
ДАНИЈЕЛ: Оче! Оче! Ти желиш да у самртним мукама живим!
НАТАН: Смилуј се! Смилуј!
ДАНИЈЕЛ: (Борећи се собом.) Покушаћу... али... ха, како је тешко живети!
НАТАН: То је последња жртва, за коју те у име Човечанства, које у нама изумире, молим. Ти треба да живиш и да побеђујеш самога себе. Тако ћеш само показати да си достојан славних предака, да си Човек! Дај ми руку! Добро је тако. Ето, видиш? Та мила рука треба да склопи очи, кад Свемогући захте да ме позове себи. Тако, тако, изведи ме на свеж ваздух; овде ми је загушљиво. А ти зар нећеш у врт?
ДАНИЈЕЛ: (Водећи га вратима.) Не, оче! Ја ћу доцније.
НАТАН: Само се не задржавај дуго. Самоћа највише убија; а и мени тешко самом, без тебе. (Оде.)
ДАНИЈЕЛ: (Сам.) Па ипак ћу још једном покушати. Није могуће да она не зна шта је то бол срца! Или се можда савршенство ових створова и огледа у томе: „вечност и мртвило“ живети и не осећати ништа!
(Долази Зора. Зора и Данијел.)
ЗОРА: Једва те нађох.
ДАНИЈЕЛ: Шта хоћеш са мном?
ЗОРА: Хајдмо.
ДАНИЈЕЛ: Куда?
ЗОРА: Тамо, под оном палмом очекује те Светлана.
ДАНИЈЕЛ: (Више за се.) Мој зао удес.
ЗОРА: Хоћеш ли, дакле?
ДАНИЈЕЛ: Не, не могу! Не смем! О, Боже мој! Куда да се склоним? Где да се сакријем испред оне ледене санте, која ми живот и наду замрзава?
ЗОРА. О чему размишљаваш?
ДАНИЈЕЛ: (Хвата је за руку.) Кажи ми ти, Зоро; објасни ми, да ли у Духо-свету имаде ма труни од осећаја.
ЗОРА: Разуме се, има!
ДАНИЈЕЛ: Хвала, Свемоћноме; онда ипак неће утрнути последњи зрак наде моје.
ЗОРА: Какве наде?
ДАНИЈЕЛ: Осећате ли у срцу љубави?
ЗОРА: Како? Не разумем.
ДАНИЈЕЛ: Љубав, љубав! Или се то у вашем свету друкчије каже? Ето, нпр. ти си Биљанова. Каква те је страст на то навела? Јеси ли осећала што год необично у срцу, у души својој?
ЗОРА: Не знам шта бих могла осећати.
ДАНИЈЕЛ: Разуми, дакле: јеси ли осећала ма какву потребу да будеш Биљанова?
ЗОРА: Нема сумње, јесам!
ДАНИЈЕЛ: Хвала Богу! Кажи ми сада, да је ма ко други, осим њега, хтео да будеш његова, би ли ти напустила Биљана? Би ли казала: „Ма чија била, то је све једно“?
ЗОРА: Бих! Та сваки је једнак.
ДАНИЈЕЛ: Па ипак немогуће је да немате узвишенијих осећаја. Можда ме ниси разумела добро? Представи себи ово. Настала је ноћ; тамна ноћ! Све је поспало; свуда влада мир. Ти седиш са Биљаном сама; разговарате. Он спушта своју руку на тебе. Зар у том часу не осећаш, како те подузима пламен? На твојим усницама гори паклена ватра, и ти не можеш да одолиш срцу а да се не дотакнеш том светом ватром, пламеном љубави, његових усана. Не осећаш ли у томе часу, како ти у грудима силније куца, а недра се распињу, хоће да пукну? И у томе маху и не знајући за што, ти га силно загрлиш, очи ти светле, горе, али ти ништа не видиш, ништа не осећаш до само то да га љубиш и да би најсретнија била, кад би у томе часу, попивши до дна пехар љубави, на његовим грудима умрла?
ЗОРА: Тако што ми не разумемо! Управо, каква је то ватра што на уснама гори? Можда неки нагон, који међу вама, животињама, постоји?
ДАНИЈЕЛ: (Јетко.) Мумијо! Зар би ти било сад свеједно, кад би видела Биљана у вези са којом другом?
ЗОРА: Свеједно! Он је господар своје воље, као и ја и други.
ДАНИЈЕЛ: Та то је ужасно!
ЗОРА: Можда би ово Биљан боље разумео; ја не разумем ништа.
ДАНИЈЕЛ: Жено, душе, како да те назовем. Зар баш нема ничега што вас на живот креће? Зар нема ничега да те једном створу привуче више него другом.
ЗОРА: Нема!
ДАНИЈЕЛ: (С болном иронијом.) И то је савршенство!
ЗОРА: А тебе, зар привлачи?
ДАНИЈЕЛ: Ох, камо среће да не привлачи. То би ме спасло. Не бих ни ја помишљао на оне дивне очи, у којима се сјединише рај и пакао да распламте и у прах сруше, па из трошног праха да ме на ново подигну. Ох, Светлано!
ЗОРА: Дакле, тебе привлаче очи њезине?
ДАНИЈЕЛ: (Боно.) А она је тако хладна! Та само да ме разуме; да схвати шта значи ова ватра, био бих најсретнији и у болу своме. Али не, и она живи без осећаја; она их нема, па их и не разуме!
ЗОРА: Тебе, дакле, очи маме? Хм! То је зацело чудновато? Желиш да се својим уснама дотакнеш очију? Па лепо; оди мени и учини то. Баш ме занима шта ће за тим бити!
ДАНИЈЕЛ: Проклети створе!
ЗОРА: Хоћеш ли?
ДАНИЈЕЛ: Иди, иди! Твоје ме очи не маме. Ја сам Човек, па ми нису све једно ма чије очи.
ЗОРА: (Хвата га за руку.) Хајде са мном!
ДАНИЈЕЛ: Остави ме, нећу!
ЗОРА: Не остављам те више. Ти си мој!
ДАНИЈЕЛ: Али шта хоћеш са мном? Ти ниси Светлана, ја само њу љубим!
ЗОРА: Свеједно! Ти мораш поћи са мном (Вуче га излазу.)
ДАНИЈЕЛ: (Отима се.) Ја ћу викати!
ЗОРА: Узаман! Док они чују, ми ћемо бити већ далеко. Биљане!
(Утрче Биљан и Лаган.)
БИЉАН: Је ли готово?
ЗОРА: Држ'те га!
ДАНИЈЕЛ: Пуштајте ме! Пуштајте! Оче! Светлано! У помоћ!
ЗОРА: Заклопите му уста!
БИЉАН: Убијмо га, то ће бити најбоље! (Дохвати нож.)
СВЕТЛАНА: (Из врта.) Ко је тамо? Похитајте у одају! (Граја. Биљан и Лаган подигли Данијела и трче излазу. Завеса пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|