После милијон година/ПРОЛОГ
| ←После милијон година | После милијон година Писац: Драгутин Илић ПРОЛОГ |
ЧИН I→ |
НА СЦЕНИ СЕ ВИДИ, ГУСТА, ШУМОВИТА, ДОЛИНА, НА МЕСТУ, ГДЕ ЈЕ, ПРЕ МИЛИЈОН ГОДИНА, БИО ГРАД ПАРИЗ. МЕЂУ ГРМЉЕМ И ЏБУНОВИМА СТОЈИ ДУБОКА ПЕЋИНА, ВИЊАГОМ И ПАПРАДИ ПОКРИВЕНА.
Натан, седи пред пећином; седе дуге косе и браде. Наг је. На крилу му расклопљена, велика књига.
НАТАН: Отварам књигу прошлости! Човечанство је у њој запечатило тежње и путе, по којима је ходило. Слава његова утрнула је као последњи пламичак догорелога луча. Мрак, вечити мрак, обузеће све! Последњи траг некадањег Човека изгубиће се а нови, непознати, свет ево где је обвио Васиону. Живи и не умире! О победо Човечанства! Ти која замишљаше, да се савршенство природе исцрпло у теби; чија је машта летела у висине небесне, ронила у дубине морске, слазила у утробу Земље, данас се скриваш у пећине и као некадањи Адам, го и наг, бориш се са зверовима око крвавог залогаја! Свршетак твој лежи у зачетку; а простор између њих? Нема га Он је био пука машта; реч без појма, појам без Факта, за чим се охоле главе умног ништавила заносише. Гле, на књизи „постања“ пише: „Мојсеј, Дарвин!“ Ха, ха, ха! Магла, сама магла! Ништавни Човек сањаше да ствара вечне истине; па шта је створио? Ништа! На овом дивљем месту уздизаше се некада гњездо мудрости људске, Париз; и као буктиња озаравао је својом светлошћу вечне истине велеума Човечанства. Па где је сада тај славни град? Где се сакрише вечне истине? Прах и сами прах! Човек је хтео да прозре Васиону, а ни самога себе није могао прозрети. О, кукавна глупости, прикривена у слави Мојсеја и Дарвина, Спинозе и Канта! (Јетко.) Све капацитети! Све величине ума! Мудрост Човека оборили су црви и исисали из ње сокове живота. Па ипак, онај црв који испија мозак Дарвинов и рије философију Кантову, није нашао никакве разлике између мозга Сократова и Езоповог магарца, који је оставио будућности да протумачи „узвишени појам“ духа и материје, а сам се задовољио урмом Езоповом. Човек, који се у охолости равнао слици највишег бића, подлегао је ништавном црву, као столетни храст, кад подгризен овом слаботињом пада у прашину, испред најмањег поветарца, да се никад више не дигне. (Преврће листове и задубљује се у читање. Из далека, па све ближе и ближе чује се песма.)
ПЕСМА:
По вечности, плавој реци,
Тихо плове хитри вали;
Мог живота чуне мали,
Куда бродиш, куда, реци?
Ах, кроз таму вечног доба
Где да прозрем судбу твоју?
Тамо, тамо, иза гроба,
Хоћу л' наћи наду своју?
Дух живота што ми душу
Божанственом искром краси
Да л' се и он губи тако,
Као песме моје гласи?
Ил' у зраку Васионе
Изван свога трошна тела,
Узлетеће вечним летом
Хитра, смела и весела?
По вечности, плавој реци,
Тихо плове вечни вали:
Мог живота чуне мали,
Куда бродиш, куда, реци?
(Натан је, за све време песме, слушао мелодију тужно, обореном главом.)
НАТАН: Јадна сањалицо! Узаман дозиваш вечност; она је нема за ухо смртнога!
ГЛАС ДАНИЈЕЛОВ: (За сценом.) Оче! Оче!
НАТАН: Овамо, сине; ја сам овде!
(Долази Данијел; он је као и Натан го, наг. Наоружан је стрелама и луком. Носи убијену дивљач.)
ДАНИЈЕЛ: Још не спаваш; а ноћ је: увелике размахнула крилима над нама. Погледај само оче; вечерас ме је срећа добро служила. Осим ове дивљачи лежи тамо и један вепар с грдним зубима. Случајно сам му на ложу нагазио, и кад ме хтеде дохватити оштрим зубима ја га премлатих. (Спушта дивљач и прилази оцу, да га пољуби.) Оче! Ти си опет тужан? Шта ти је? Ах, остави ту несрећну књигу! Нашто нам она, кад нас само мучи? Знаш и сам како си ме саветовао да је не проучавам много; јер ће ми, велиш, помутити ведру душу, а незадовољством живот загорчати. Хајде, оче! Требало је да си заспао, а ја те будна затичем.
НАТАН: Не, сине мој! Ја сам једнако сањао, докле ме не пробудише тужни звуци твоје песме. Њезиних је звукова већ нестало; али они и сада брује у мојој души као и успомена на развејани сан некадањег Човечанства.
ДАНИЈЕЛ: Некадањег „златног доба“, кад је Човечанство своје најмилије осећаје у божанску мелодију сливало. Љубав и мир, задовољство и радост, загреваху срца њихова.
НАТАН: Па ипак, Човек који упоређиваше себе највишем бићу; који замишљаше да је свемогућ, љуто је кажњен. Његов живот био је само странпутица, зидање вавилонске куле, забуна пометених језика. Тражио је боље, а нашао горе.
ДАНИЈЕЛ: Али зато је он био задовољнији и срећнији од нас двојице, последњих потомака његових. Ниси ли ми некада приповедао о оном величанственом духу Човека, који тежаше изналасцима и савршенству? Они бар не оскудеваху ни у чем; јер све невоље и беде сузбијаху заједнички; а ми? Ко ће нама помоћи у тешком животу? Ко ће нас развеселити у данима беде и очајања? А ко ли пожалити, кад нас једном нестане? Нико! Над лешинама нашим грактаће црни гаврани, а дивљи вуци и хијене раздираће тела наша. Лакше је и милије било живети људима; јер они беху у рају, о коме праотац Мојсеј сањаше. Та зар они не уживаху кад им сва наука, философија и изналасци пружаху сваке олакшице за живот?
НАТАН: Тако је! Човек је тежио томе, али је ли и постигао то? Просвета и наука, философија и проналасци, којима требаше да обезбеди своје уживање само су морили његов ум и снагу. Милијоне браће убијао је или је допустио да их потамани ужасна глад, само зато да он задовољније ужива. Па је ли бар у томе успео? Упитај прошлост његову. Он није постигао ни оно савршенство, које имаде она свиња што лежи мирно у каљузи и ужива задовољно, не питајући зашто је јабука пала њојзи на нос и зашто, кад се с гране откинула није одлетела у вис? Шта се ње тичу закони гравитације или вечитог кружења, кад она слатко жваће своју јабуку? А зар и може бити разлике између Човека и ове презрене животиње? Обоје беху немоћни да скину с врата ону неман, која их је још у самом зачетку гробу наменила. Па кад их нестане, нису ли једно исто? Каква је разлика између духа умрлог Човека и животиње? Оба се у праху изједна чују; и ко би могао рећи: ово је Човек а ово звер?
ДАНИЈЕЛ: Али зато је Човеку дата моћ размишљања.
НАТАН: И то и јесте узрок, што је изгубио моћ да задовољно ужива. Али махнимо се тога разговора. Он ме заноси у вртлог болова; а старости је тешко издржати море очајања, чији таласи хоће да ме прогутају. Је си ли накупио сувади?
ДАНИЈЕЛ: Сад ћу, оче.
НАТАН: Вечерас си јако узрујан. Да се није што догодило?
ДАНИЈЕЛ: Не знам ни сам шта ми је. Све ми се чини да сам сневао.
НАТАН: Видео си нешто?
ДАНИЈЕЛ: Видео, али то ће бити само сан.
НАТАН: Казуј, шта је? Можда нас гоне?
ДАНИЈЕЛ: Тамо иза оног брежуљка одакле се испред наше пећине одваја долина, испресецана реком и поточићима а ишарана цвећем и зеленилом, угледао сам нешто чудновато. Да ли сам у томе часу заспао и сневао, то не знам. Баш када сам стигао на врх брежуљка и почео се дивити вечерњем руменилу, у коме се врхови гора преливаху, од једном зачух звуке божанствене мелодије. Песма се тихо сливала у најслађу хармонију, па се као шумор поточића разлегала по целој долини. Чаробна милина обузе ми душу, те занесен умиљатим звуцима песме почех се прикрадати месту одакле се она разлегала. У том већ стигох до једнога џбуна и ту застадох. Маших рукама да уклоним шибље преда мном и... не, не! Та то је био само занос, сан! Али, оче, прегорео бих половину живота, кад бих само могао још једном тај сан вратити.
НАТАН: Даље, даље, сине!
ДАНИЈЕЛ: Пред мојим очима указа се дивна прилика, прекрасно створење. Баш је излазила из реке, у којој се купала, и пред једним бокором румених ружа застаде. Ох, оче, оче! Ти знаш да су руже најмилије цвеће, које сам икада видео; али шта су све мајске ружице према њезиној лепоти, према оном вечерњем руменилу, које обасјаваше дражи витога тела. То беше или каква вила о којима сам толико читао или сан. Окупана тако, пустила је она залазећем сунцу да јој својим руменилом облије снагу њезину, а она узабра једну ружицу и кидајући листак по листак пушташе поветарцу, да их са њезине руке односи. Шта се у мени догоди, ја не знам. Хтедох да искочим иза џбуна, те да је руком дохватим, али осетих како се под мојим ногама гиба. У глави и ушима започе страховито брујање и тутњава, а на очи ми наиђе густа тама. Хтедох да викнем, али не могах! А кад се преда мном разиђе онај мрак моје виле не беше више. Узаман сам трчао, узаман довикивао не би ли се одазвала. Ње не беше више!
НАТАН: Нема сумње, то се у теби машта запалила.
ДАНИЈЕЛ: Можда. Али онда жалим, зашто ме тај сан није подуже држао.
НАТАН: Буди пажљив, сине! Можда ни овде нисмо скривени. Пре легања, обиђи још једном околину, да видиш нема ли што сумњивог.
ДАНИЈЕЛ: Хоћу, оче! Хајде, да те у стан одведем.
(Натан се наслони на њ, а он га придржава и у пећину уводи.)
ДАНИЈЕЛ: (Сам.) Једва иде, сиромах! Већ је тридесет дана како нас гоне као расплашену дивљач. Да ли ће нам ово бити право станиште мира, о коме смо сањали? Или, ко зна? Можда нам није суђено до смрти да се игде станимо? О, Ахасфере, Ахасфере! Није ли се твој дух станио у последњем потомку твоме? Срећу и сласти Човечанства никада није осетио последњи потомак твој; а беде и невоље твоје притискују плећа његова ватром Содома.
(Оде. Сцена је пуста, После кратке паузе чује се неразговетан шум по ваздуху, који се, мало по мало, прелива у фантастично, мелодично брујање.)
ГЛАС ДАНИЈЕЛОВ: (С поља.) Оче! Оче!
(Утрчи Данијел, усплахирен и зверајући.)
НАТАН: (Из пећине.) Данијеле!
(На излазу пећине јавља се Натан.)
НАТАН: Да није опасност?
ДАНИЈЕЛ: Слушај, слушај! Опет оно чудновато брујање и шум у ваздуху.
НАТАН: Трчи тамо, али пажљиво! То нас траже. Духо-свет је осетио траг људи.
ДАНИЈЕЛ: Одмах, оче! (Отрчи.)
НАТАН: (Сам.) Ово је трећи пут како нам у траг уђоше. Ни ове непролазне шуме не могу да нас заклоне испред очију нових створова, Духо-света. Узаман се клониш, Човече; само утроба Земљина може те спасти.
(Мелодични шум све се јаче чује.)
(Данијел утрчи.)
ДАНИЈЕЛ: Угледали су ме! Нема нам спаса ако се што пре не уклонимо са овог места! Неколицина ових чудовишта лете по ваздуху и нас траже.
НАТАН: Бежимо! Склонимо се из ових места! Еј, грдна старости! Под овим стенама мислио сам да завршим тешке дане; а гле, сад морам и то место да напустим. Нигде прибежишта; нигде мира! Ох, ко ће издржати све патње ове? — Небо! за какве ме невоље штедиш јоште?
ДАНИЈЕЛ: (Прихвата га и води.) Јадни оче! Како бих срећан био, кад бих ти нашао ма један кутић на Земљи, где би могао мира наћи.
НАТАН: Под земљом, под земљом, сине! Тамо је то што ти на Земљи тражиш.
ДАНИЈЕЛ: Небо ће се смиловати; похитај, оче!
НАТАН: (После малог хода.) Спасавај се, сине! Ја не могу даље! (Клоне. Потмула грмљава.)
ДАНИЈЕЛ: Не, не! Без тебе нећу ни маћи! Та чудовишта, која нас гоне и не познајем још. Али ма каква да су, ја ћу уза те бити. А и нашто ми живот? Да ли да продужим још један век патње? Да ли да наследим твоје боле и очајање, те да Васиону њима загушим? (Хоће да га дигне; благо.) Оче, покушај само!
НАТАН: (Подижући се.) Јадно дете моје! О, да се ниси никада родило! (Покушава да иде, али клоне.) Бежи! Бежи! Они ће нас стићи, ако ме не оставиш!
ДАНИЈЕЛ: Нигде без тебе! (Гром пукне; он га обухвата рукама да га подигне. Завеса пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|