Posle milijon godina/ČIN I
| ←PROLOG | Posle milijon godina Pisac: Dragutin Ilić ČIN I |
ČIN II→ |
U KABINETU ZORANOVOM. ZIDOVI SU IZMALANI FANTASTIČNIM SLIKAMA I ZNACIMA. U JEDNOM UGLU STOJI SPRAVA, NA KOJOJ JE NEKOLIKO VEĆIH I MANjIH KOLUTOVA, KOJI SE UZAJAMNO, OKO SVOJIH OSOVINA POKREĆU. PREMA PROZORU STOJI NAPEREN TELESKOP.
Dolaze Zoran i Sanko. Obojica su odeveni u dugim, beličastim haljinama, na hiton nalik.
ZORAN: Tako je, Sanko, danas se navršuje 150 godina od dana moje ženidbe sa Svetlanom. Na ovaj dan hoću da joj ukažem pažnju jednim poklonom, kakav više niko u Duho-svetu neće imati.
SANKO: Zbilja, na koliko godina ugovoriste vašu bračnu vezu?
ZORAN: Na 500. To je bio najkraći rok, koji je ona zahtevala; a i sam nisam želeo manji, jer se nadam da za tako kratko vreme nećemo izaći iz volje jedno drugome. Ti, Sanko, moraš čekati još 350 godina a tada će već ona poći za tebe.
SANKO: I to će skoro proći; pričekaću već. No gde je ona? Ima pet godina kako je nisam video.
ZORAN: Putovala je na Jupiter i Mars. Danas će se vratiti; a posle nekoliko dana ići će na Saturn ili drugu planetu da naseli one suvišne milione, koji se, za poslednjih sto godina, na Zemlji izrodiše.
SANKO: Vrlo dobro; bar ćemo zajedno tamo putovati. (Razgleda po sobama i prilazi spravi kolutova.) A gle! Opet nov pronalazak. Poznajem ga. Ovo ovde, to su vazdušne struje što se kreću oko svojih planeta. Ovo će biti nova planeta „Slava“, koja pre dva miliona godina beše još u haosu. A ove maglovite tačke, šta pokazuju one?
ZORAN: To su novi svetovi o kojima sam neki dan pripovedao na Astreji. Nalaze se u pedesetom regionu Vasione, i tek se sada stvaraju. Ja sam se približio najbližoj tačci haotičnog stanja njihovog. Po mome računu naša će se Zemlja ohladiti za milijon godina, a mi ćemo morati da se naselimo tamo. Ovaj kolut što se kreće haosu, to je vazdušna struja koja teži tamo usled jake, privlačne, sile nagomilanog magnetizma u ovim svetovima i opadanja magnetizma Zemljinog, usled njezinog rashlađivanja. Na takav način nestaće vazduha sa ohlađene Zemlje; a mi ćemo se sa pravcem ove struje u nove svetove odseliti.
SANKO: Ovim pronalaskom pobedio si sve naučare sa Merkura, koji tvrdiše, da ćemo se kroz milijon godina i mi sa Zemljom ohladiti.
ZORAN: Ama ti Merkurijanci nama jednako smetaju. Krivo im što se na Zemlji nalazi više ostataka od prastarih stvorova nego li kod njih. Ništa ne rade, nego samo lete po Vasioni i kradu čega se dokopaju.
SANKO: Takva im je planeta! A mi nemamo načina da ih od toga odučimo.
ZORAN: Ima već 200 godina kako držim u zatvoru onog poznatog slonokradicu, Zvezdana. Za 50 godina moram ga na slobodu pustiti. Pa šta misliš? Taj mi je odneo zbirku slonova; a kad sam ga neki dan posetio, da vidim, da li se što popravio, iz očiju sam mu pročitao kako mi veli: „ukrašću ti i onog severnog medveda! ukrašću ti i onog severnog medveda!“
SANKO: Za to čuvaj svoje stvari bolje, jer i sam znaš da su Merkurijanci zaneseni za očiglednom nastavom, a svaki koji žedni za naukom ima prava da što šta ukrade.
ZORAN: Ono, tako je! Ja sam se već i za to pripravio.
SANKO: (Koji je pri poslednjim rečima upravio teleskop u vis i posmatrao.) Vidiš li ti onu masu, koja kao oblak, ozgo silazi.
ZORAN: To je Svetlana sa svojim pratiocima.
(Iz oblaka čuju se zvuci, a za tim i pesma, koja se sve većma bliži.)
PESMA:
Po nebesnom šaru večnoga beskraja
Na vazdušnoj struji što svetove spaja,
Mi letimo u visine.
Silazimo u dubine,
Preletajuć svet;
S oblaci se nadmećemo,
Hitroj munji prestižemo
Bezkonačni let!
Vasiona šta je? U njezinom krilu
Gospodari mi smo, otesmo joj silu!
U svemoći sve možemo,
Našim umom proziremo.
Najtajniji znak:
Skrivenoga nema više,
Naše oči razlomiše
Nepoznati mrak!
ZORAN: Već su prispeli.
(Svetlana, Biljan, Zora, Lagan i ostali dolaze.)
ZORAN: Dobro došli gosti u moje stanište.
SVETLANA: Naš posao svršismo potpuno. Sa Jupitera prešla sam i na Uran gde sam nastanila jedan deo naseljenika. A gle! Tu je i moj budući suprug Sanko. Mišljah da ću te naći na Uranu, a tebe ne beše tamo.
SANKO: Ja sam te očekivao; ali kako mi tvoj Zoran ne znade kazati hoćeš li me posetiti, to dođoh evo da te na stopedeseti dan tvojih svatova pozdravim.
SVETLANA: Hvala ti! Hajde, Zorane, da te upoznam sa našim gostima sa Merkura. Ovo je Biljan, poslanik sa Merkura. Ovo je Zora, njegova sadanja supruga, a ovo Lagan, njihov pratilac.
ZORAN: (Redom se klanja.) Hvala, hvala; što ste našu uspomenu svojom posetom uveličali.
SVETLANA: Čuli su, da mi spremaš poklon, kakav u Duho-svetu nije niko video. Baš me zanima da doznam šta će to biti. Već je godina dana kako na to pomišljam.
ZORAN: Samo pomisli šta sam ti spremio. Jedan pratip izumrle životinje, od koje se na kugli zemaljskoj samo dva primerka zadržalo. Pune tri godine leteo sam za njihovim tragom; ali oni su se uvek vešto skrivali među šibljem i u prikrivenim jazbinama. Uhvatio sam ih pred jednom prastarom pećinom, baš u času kad se spremaše na novo begstvo. Sad ih držim zatvorene, jer su još pomalo divlji, pa se bojim da mi ne umaknu. Za ovu godinu uspeo sam da ih naučim našem govoru; te tako ćeš imati prilike da razgovaraš sa životinjama, koje umeju i da misle donekle.
SVETLANA: Ta to je, ako se ne varam, majmun?
ZORAN: Pogodila si! Samo to je od one vrste majmuna najsavršenijeg, koja je odavna, pre našeg pamćenja, izumrla i koja se u nauci o životinjama naziva „čovek“.
BILjAN: Čovek? Čovek? Molim te, kakva je to životinja: „čovek“?
ZORAN: Po spoljašnjem izgledu u mnogome na nas liči. Samo što nema našeg duha i naše moći. Za Čoveka bi se moglo reći, iako nije dovoljno ispitano, da je on iz onoga tipa stvorova iz kojih smo mi postali.
BILjAN: Hm! To je retka životinja, za koju je vredno bilo sići na Zemlju.
ZORAN: Počekaj samo; ja sam već naredio da ih dovedu.
BILjAN: Ne bi zgorega bilo da ih okujemo u teške lance; jer ako su te životinje divlje, kao i ostale, one će nam umaći.
ZORAN: Nemaj brige; ja sam ih već u pola upitomio. A Svetlana je vešta ukrotiteljka divljih zverova; ona će već naći načina, kako da ih sasvim zadobije za se.
SANKO: To je, zacelo, vrlo čudno! Životinje, koje liče na nas, a nemaju naše moći!
LAGAN: Kako ide? Da li kao četvoronožna životinja?
ZORAN: Ne; sasvim kao i mi! Samo je vrlo troma, te ne može da pređe za jedan dan koliko mi za sekundu. Ha, evo gde ih dovode! (Raskriljuje zavese pa ulazu.)
(Nekoliko njih ulaze vukući za sobom gvozdeni kavez, u kome stoje zatvoreni Natan i Danijel.)
SVETLANA: Divota! Divota! To je krasan poklon.
(Svi se okupe oko kaveza i posmatraju.)
DANIJEL: (Očajno.) Oče! Oče, koliko poniženja za Čoveka!
NATAN: (Gordo.) Umiri se, Danijele! Sudbina poslednjeg Čoveka takva je. To je zakon večnosti, koji se nad nama vrši.
ZORA: Biljane! Biljane! Pogle kako je krasna ova manja životinja. Liči na nas; nije onako dlakom obrasla, kao ona druga.
BILjAN: A meni se više dopada ova druga; mnogo je divljačnija.
ZORAN: Dakle, čujte sad, kako sam u zologiji označio ovu pojavu prema onome, što sam sâm lično ispitao na njima i što su mi oni sami govorili.
Ovim životinjama bilo je u nauci ime: „homo sapiens“; pripadala je izvesnoj vrsti majmuna, koja, kao što vidite, u mnogome liči na Duho-svet. „Čovek“ je postigao između ostalih životinja i neko savršenstvo. Umeo je da pravi od gvožđa neke pokretne sprave, koje su milile i jedva na dan prolazile prostor od jednog kroka, što se na njihovom jeziku nazivaše „hiljadu kilometara“. Još je pokušavao, da pomoću nekakvih sprava u vis poleće; ali nije smeo ni do mesečeve sfere doći, jer bi se tamo za navek ugušio.
Osobine „čoveka“ sastavljene su iz sviju životinja, što je dokaz da je s njima u nerazdvojnom srodstvu bio. Tako po hrani bio je sličan hijenama, jer se i on ranio lešinama poubijanih životinja; a osim toga imao je i osobine volova ili druge stoke koja pase travu.
Glava Čoveka, posle izvesnih godina, obraste sva u dugačku dlaku, kao, na primer, u medveda. Eto pogledajte ova manja još nije u dlaku obrasla, te zato je više nama slična nego li ova veća. – Ove životinje sporazumevaju se nekakvim mumlanjem, koje nazivaju „govor“ a koje bi nas jako podsećalo na kreštanje današnjih papagaja.
Ali što se tiče uma čovečijeg, iako se on u veliko razlikuje od ostalih životinja, ipak nije daleko odmakao. Šta više, mogu reći, da su „ljudi“ kud kamo divljačniji i krvožedniji od ostalih životinja, jer osim toga što su ubijali životinje za svoju ishranu, oni su se i međusobno, od vremena na vreme, klali, te i onako kratak život još većma prekraćivali. Da to nisu činili, mi bi možda imali po više ovakovih egsemplara.
Da te životinje imaju osobinu da nauče i naš duho-zbor, o tome se možete uveriti odmah.
NATAN: O, bedno Čovečanstvo! Uzore uobraženog savršenstva! Podobije Svemogućega; gde si da čuješ nad sobom sud Duho-sveta, sud budućnosti?
LAGAN: Šta li to mumla?
BILjAN: Sve je to lepo; ama po mome mišlenju, ove životinje nisu naši praoci.
ZORAN: Kako to misliš?
BILjAN: Jer su sličniji majmunu nego nama. A osim toga, u njima nema ni traga bar od začetka naše moći. Evo, mi smo u stanju, da za čas pređemo toliko koliko oni ne mogu za 10 dana. Svojom snagom možemo da letimo i za dan dva sa planete na planetu prelazimo; a njihova je snaga i suviše troma, te ih jedva i po Zemlji nosi. Njihov um kao i kod majmuna ništa ne vidi. a naš prozire svuda.
ZORAN: Ali druge životinje nisu u stanju da nauče naš duho-zbor, a ove mogu.
BILjAN: Zar si već zaboravio na papagaje? Eto, i oni su u stanju da nauče, pa ipak ne ćeš valjda reći da smo od papagaja postali. Šta više, ja bih mogao na osnovu tvojih ispitivanja dokazati, da nam je papagaj po srodstvu mnogo bliži nego „čovek“, jer on može i da leti svojom snagom donekle.
SVETLANA: Zanimljive životinje.
ZORAN: Eto, dakle; ja ti obe životinje poklanjam, Svetlana. Ona što je u dlaci obrasla zove se „Natan“, a ova druga „Danijel“. Pitaj ih šta hoćeš, oni će ti lepo odgovoriti.
SVETLANA: Otvorite kavez neka izađu.
(Kavez se otvora, oni oboje izlaze.)
DANIJEL: (Ugledavši Svetlanu trgne se od iznenađenja. Za sebe.) Je li moguće? Ta to je ona, ona; moj san?
SVETLANA: Natane, Danijele! Vi ste do sada bili u kavezu. Ja vam dajem slobodu, ako obrečete da nećete begati.
NATAN: A gde bi begali? Duho-svet je na svakome mestu. Ostavite me da mirno umrem: jer samo jedina smrt spašće u meni Čovečanstvo koje vi do životinje ponižavate.
DANIJEL: Ti si, Svetlana, divna! Ja ću ti biti najposlušniji rob; samo ne daj da nas kao životinje ponižavaju. Ta naši oci tvoji su praoci. Poštuj u nama začetak tvoga savršenstva; jer da ne beše nas, zar bi moglo biti vas, sretnoga savršenstva, koje večnošću diše.
SVETLANA: Dobro sam razumela. Čuvaću da vas ko drugi ne odvede. Gde ja budem, bićete i vi. Još ovih dana putovaćemo na Astreju.
DANIJEL: To je, za nas smrtne, nemoguće. Mi bi se u tome letu ugušili.
SVETLANA: Kako to?
ZORAN: Prestali bi živeti, kao i druge životinje, koje sa Zemlje prenosimo.
SVETLANA: Tako! E onda vas neću sa Zemlje kretati. Ali kad ja ne budem ovde, vi ćete biti pod prismotrom mojih.
NATAN: Čini, kako ti je volja. Nekada je Čovek, kao mudrac, sedeo uz koleno careva. Ah, gde su sada ti veličanstveni carevi da vide ljudsku mudrost u kavezu životinjskome?
SVETLANA: Ti reče car? Šta znači to?
NATAN: Srećni stvorovi, koji nemate ni pojma o bednoj prošlosti ljudi. Car, to je bio gospodar nad svima ljudima. Svi su ljudi morali da na njegov mig rade ono što on zapoveda. Htedne li on da ginu, oni su ginuli. On se brinuo za svoj narod, da ga od opasnosti sačuva; a ko ne bi slušao njega on ga je mogao i na smrt osuditi.
SVETLANA: Dakle, car je bila nekakva savršenija i snažnija životinja od sviju vas?
NATAN: To ne! On je bio Čovek kao i mi. Rađao se kao mi; tako je živeo, pa tako je i umirao kao i mi. Ali ljudi moradoše imati nekoga, koji će im zapovedati i koji neće dati da se međusobno do poslednjega pokolju.
SVETLANA: Kukavne životinje! Priroda ih je na rođenju na smrt osudila, pa im je i taj kratki život bio dug, te su ga se pre vremena otresali. Uzalud se mučim, ali ja ne razumem zašto bi se među sobom isklali!?
NATAN: Jer je svaki Čovek smatrao, da on treba da ima sve, pa je od drugih i grabio. Oni od kojih su pojedini prigrabili sve, bili su gladni i žedni: živeli su u bedi i nevolji. Kad god je pak tim gladnim i žednim, bednim i nevoljnim dodijalo trpeti muke, oni pokušavaše da otimlju od onih, koji uživaju, pa su se tako često među sobom klali.
SVETLANA: Ništa ne razumem!
NATAN: I našto ti da razumeš. Vi kojima je večnost poklonila svoju moć i ne možete razumeti sve ono, što su smrtni razumevali i osećali.
BILjAN: Tako je! I ja sam često gledao kako se razne životinje jedna s drugom kolju; ali nikada nisam opazio da se kolju životinje od jedne vrste. Međer je Čovek bio najopasnija zver.
ZORAN: Čuli ste, dakle, sve o stanju ovih životinja. Da se nisu uzajamno klali možda danas taj soj životinja ne bi bio ovaka retkost za nas.
SVETLANA (Prišav Danijelu.) Kako je sličan našem obliku. Pa nema na sebi ni onog medveđeg runa, koje Natan ima.
DANIJEL: (Za se.) Ovo je dakle stvor žene o kojoj sam sanjao u pesmama slavnog Čovečanstva. To je ona vila, što se kupaše u reci? Šta je to, što me privlači njojzi?
BILjAN: Svetlano, hoćeš li mi ustupiti toga Danijela da ga sobom odvedem?
DANIJEL: Ne, ne, Svetlano! Bolje da me na ovom mestu ubiješ, nego da se od tebe rastavim! Ta ti si ostvarena java mojih snova, o kojima mišljah tako dugo. Bojao sam se Duho-sveta, pa sam hteo begati; ali sad? Sad se odričem slobode, odričem se smrti, koju sam tako željno tražio, te da se izbavim od poniženja. Jer tvoj jedan pogled raspaljuje u meni nov život; otvara mi oči da pogledam u lepši svet najmilijih nada mojih. O, ne daj me, ne daj nikome! Pusti da tu, kraj tvojih nogu, umrem, slušajući umiljati zvuk tvojih reči, gledajući te lepe oči, koje me tako opiše!
SVETLANA: Čuo si, Biljane, šta veli. No baš i kad bih ti ga poklonila ti ga ne bi mogao ni do Mesečeve sfere odneti, a da se ne uguši.
BILjAN: Znam; ali ja imam načina da ga prenesem.
SVETLANA: Kakvog?
BILjAN: Narediću da mu se koža lepo odere i ispuni.
SVETLANA: To nema smisla! Zar nije bolje imati živ primer pred očima?
NATAN: Jadno dete! To osećanje nije od ovoga sveta. Ne razume, Danijele, ono što si joj kazao.
DANIJEL: Užasna ženo! (Pada ocu u naručja.)
NATAN: Umiri se, sine! Vreme će utišati tvoje bolove.
DANIJEL: Nikad! Nikad! Biti ponižen od onoga koga obožavamo, to je pakleni užas! O, kamo sreće, da se ne dadosmo živi u ruke ovim čudovištima!
ZORA: (Biljanu.) Ti znaš zašto smo sa Merkura amo poslati? Mi moramo imati, ma jednu od ovih retkih životinja.
BILjAN: Čula si da ne dadu!
ZORA: Svetlana će skoro otputovati. Pokušaj onda da ih krišom primamimo.
BILjAN: Pst! Čuće nas!
ZORA: Pristaješ?
BILjAN: Dobro: Primamićemo ih oba. Jednoga tebi, a jednoga meni. (Iz vrta ce čuju zvuci tihe melodije.)
ZORAN: Slušajte samo. Ovu melodiju, koja nam iz vrta dolazi uspeo sam da stvorim pomoću vazdušnih struja. U vrtu se ona još bolje oseća, naročito njezin šum sjedinjen sa šuštanjem lišća. Ako hoćete, hajdemo u vrt.
(Melodija biva jača. Svetlana i ostali, po taktu melodije pevaju.)
Sve što stoji
I postoji;
Sve što kruži
Nama služi.
Vaselenski svet:
Našom rukom ustavljamo,
Našim dahom upravljamo,
Sviju struja let!
(Odu svi osim Biljana, Lagana i Zore.)
BILjAN: Čujte, dakle, kako sam namislio. Ti, Lagane, gledaj da odmamiš oba stvora na kraj vrta, na „Svetlanin brežuljak“. Pod visokom palmom čekaj nas; a ja i Zora zabavljaćemo za to vreme Svetlanu i ostale našim Saturnalijama.
ZORA: To će teško ići; jer Danijel bega od tebe. On se neće odmicati od Svetlane, iako mu je ona slobodu dala. Nego, kako bi bilo, da sama pokušam, te da ga domamim?
BILjAN: Kako ćeš ti to učiniti?
ZORA: Ne znam ni sama. Ali sve mi se čini, da ono, što je onako silno uzvikivao, ima nekog smisla koji mi ne pojmimo. Da mi je da budem nasamo s njime, ja bih ga ubrzo razumela.
BILjAN: A mi hajdmo! Svakako ih valja domamiti. Čisto uživam kad pomislim kako ću pored ispunjenog medveda i majmuna imati još i dve retke životinje, koje se u zoologiji nazivaju: „čovek“.
ZORA: Ako se u Mesečevoj sferi i uguše, mi ćemo ih lepo oderati i kožu im ispuniti.
LAGAN: Uklonimo se; evo nekoga!
(Odu svi.)
(Dolazi Svetlana; za njom Danijel.)
DANIJEL: Stani, stani! Ja ne razumem šta se to sa mnom događa Kaži mi, ko si ti, čarobnice? Kakva je moć u tvojim očima, koje me tako privlače? Jesi li ti duh, koji ima tu silu da očara smrtnoga, da ga mami za sobom, dokle ga za navek ne upropasti?
SVETLANA: Budi poslušan i pokoran, pa ću te čuvati, ne uklanjaj se od mene!
DANIJEL: Da se uklanjam od tebe? Da begam? A zar može pobeći senka ispred svetlosti? Je li pobegla Zemlja ispred Sunca, koje je svojim životom zagreva? Slobodu svoju pogazih samo da tebi robujem.
SVETLANA: Dobro stvorenje. Zabavljaću se češće s tobom. Hajde za mnom!
DANIJEL: Za tobom u večnost! (Odu.)
(Ulaze Lagan i Zora.)
ZORA: Budi spreman, Lagane! Ja odoh da ih razdvojim, a ti nas čekaj tamo.
LAGAN: Ne brini; samo ti izvrši kao što valja.
ZORA: Do viđenja! (Odu na dve strane.)
(Danijel razjaren uleti s nožem, za njim Natan.)
DANIJEL: Gde smo mi? Je li ovo taj novi svet? Jesu li ovo najsavršeniji stvorovi u Vasioni, koji ne razumeju moje osećaje? Bežimo, bežimo, oče, iz ovog pakla; jer tako mi svega, ovim ću nožem raskinuti bolove što mi srce razdiru!
NATAN: Ti si van sebe, te nećeš da shvataš svoj položaj prema ovome svetu. I njihov um i osećaji udešeni su sa svim drukčije. Ne znaju oni šta znači sve to, što kao užas besni u srcu tvome. Budi pametan i razumi jednom, da smo mi životinje na tako niskom stupnju, od koga su oni daleko izmakli. Jer onaj, koji u beskonačnosti živi i ne može osećati kao mi niti imati onakovih želja kao što su naše. Umiri se! Jer od toga očajanja samo sebe štetiš, a uspeti nikad ne možeš.
DANIJEL: Oh, oče! Oče! Mudracem bi te nazivalo nekadanje Čovečanstvo; ali sva tvoja mudrost to je slabi dah povetarca, koji bi hteo da zaustavi uzbunjeno more mojih osećaja. Zar ne vidim i sam, kako je uzaludno trošiti najsvetiji plamen duše svoje, pred hladnom mumijom, koju nikada zagrejati nećeš? Ali ko može zapovediti srcu da se umiri? Ko će zaustaviti holuju što mi um i dušu rastrza? Da li ja? Ti? Ha! ha! ha! Ta ja ću poludeti!
NATAN: Jadno dete! Ti i ne osećaš, kako tvoja tuga razdire život moj. Ako ne štediš sebe, a ono poštedi ovo nekoliko dana što mi još za život ostaju. Ta zar ne vidiš kako me je salomio ovaj očajni položaj, već se i sam trudiš da dovršiš ono što očajanje sa mnom čini?
DANIJEL: (Baci nož.) Teško nama!
NATAN: Obećaj mi da nećeš bez mene ništa činiti. Ja te molim za to! Ako nećeš da poštediš sebe, a ti se smiluj na ove sede vlasi, na starost moju; smiluj se, sine, ja te preklinjem! (Sklapa ruke i hoće da klekne; Danijel ga brzo podiže.)
DANIJEL: Oče! Oče! Ti želiš da u samrtnim mukama živim!
NATAN: Smiluj se! Smiluj!
DANIJEL: (Boreći se sobom.) Pokušaću... ali... ha, kako je teško živeti!
NATAN: To je poslednja žrtva, za koju te u ime Čovečanstva, koje u nama izumire, molim. Ti treba da živiš i da pobeđuješ samoga sebe. Tako ćeš samo pokazati da si dostojan slavnih predaka, da si Čovek! Daj mi ruku! Dobro je tako. Eto, vidiš? Ta mila ruka treba da sklopi oči, kad Svemogući zahte da me pozove sebi. Tako, tako, izvedi me na svež vazduh; ovde mi je zagušljivo. A ti zar nećeš u vrt?
DANIJEL: (Vodeći ga vratima.) Ne, oče! Ja ću docnije.
NATAN: Samo se ne zadržavaj dugo. Samoća najviše ubija; a i meni teško samom, bez tebe. (Ode.)
DANIJEL: (Sam.) Pa ipak ću još jednom pokušati. Nije moguće da ona ne zna šta je to bol srca! Ili se možda savršenstvo ovih stvorova i ogleda u tome: „večnost i mrtvilo“ živeti i ne osećati ništa!
(Dolazi Zora. Zora i Danijel.)
ZORA: Jedva te nađoh.
DANIJEL: Šta hoćeš sa mnom?
ZORA: Hajdmo.
DANIJEL: Kuda?
ZORA: Tamo, pod onom palmom očekuje te Svetlana.
DANIJEL: (Više za se.) Moj zao udes.
ZORA: Hoćeš li, dakle?
DANIJEL: Ne, ne mogu! Ne smem! O, Bože moj! Kuda da se sklonim? Gde da se sakrijem ispred one ledene sante, koja mi život i nadu zamrzava?
ZORA. O čemu razmišljavaš?
DANIJEL: (Hvata je za ruku.) Kaži mi ti, Zoro; objasni mi, da li u Duho-svetu imade ma truni od osećaja.
ZORA: Razume se, ima!
DANIJEL: Hvala, Svemoćnome; onda ipak neće utrnuti poslednji zrak nade moje.
ZORA: Kakve nade?
DANIJEL: Osećate li u srcu ljubavi?
ZORA: Kako? Ne razumem.
DANIJEL: Ljubav, ljubav! Ili se to u vašem svetu drukčije kaže? Eto, npr. ti si Biljanova. Kakva te je strast na to navela? Jesi li osećala što god neobično u srcu, u duši svojoj?
ZORA: Ne znam šta bih mogla osećati.
DANIJEL: Razumi, dakle: jesi li osećala ma kakvu potrebu da budeš Biljanova?
ZORA: Nema sumnje, jesam!
DANIJEL: Hvala Bogu! Kaži mi sada, da je ma ko drugi, osim njega, hteo da budeš njegova, bi li ti napustila Biljana? Bi li kazala: „Ma čija bila, to je sve jedno“?
ZORA: Bih! Ta svaki je jednak.
DANIJEL: Pa ipak nemoguće je da nemate uzvišenijih osećaja. Možda me nisi razumela dobro? Predstavi sebi ovo. Nastala je noć; tamna noć! Sve je pospalo; svuda vlada mir. Ti sediš sa Biljanom sama; razgovarate. On spušta svoju ruku na tebe. Zar u tom času ne osećaš, kako te poduzima plamen? Na tvojim usnicama gori paklena vatra, i ti ne možeš da odoliš srcu a da se ne dotakneš tom svetom vatrom, plamenom ljubavi, njegovih usana. Ne osećaš li u tome času, kako ti u grudima silnije kuca, a nedra se raspinju, hoće da puknu? I u tome mahu i ne znajući za što, ti ga silno zagrliš, oči ti svetle, gore, ali ti ništa ne vidiš, ništa ne osećaš do samo to da ga ljubiš i da bi najsretnija bila, kad bi u tome času, popivši do dna pehar ljubavi, na njegovim grudima umrla?
ZORA: Tako što mi ne razumemo! Upravo, kakva je to vatra što na usnama gori? Možda neki nagon, koji među vama, životinjama, postoji?
DANIJEL: (Jetko.) Mumijo! Zar bi ti bilo sad svejedno, kad bi videla Biljana u vezi sa kojom drugom?
ZORA: Svejedno! On je gospodar svoje volje, kao i ja i drugi.
DANIJEL: Ta to je užasno!
ZORA: Možda bi ovo Biljan bolje razumeo; ja ne razumem ništa.
DANIJEL: Ženo, duše, kako da te nazovem. Zar baš nema ničega što vas na život kreće? Zar nema ničega da te jednom stvoru privuče više nego drugom.
ZORA: Nema!
DANIJEL: (S bolnom ironijom.) I to je savršenstvo!
ZORA: A tebe, zar privlači?
DANIJEL: Oh, kamo sreće da ne privlači. To bi me spaslo. Ne bih ni ja pomišljao na one divne oči, u kojima se sjediniše raj i pakao da rasplamte i u prah sruše, pa iz trošnog praha da me na novo podignu. Oh, Svetlano!
ZORA: Dakle, tebe privlače oči njezine?
DANIJEL: (Bono.) A ona je tako hladna! Ta samo da me razume; da shvati šta znači ova vatra, bio bih najsretniji i u bolu svome. Ali ne, i ona živi bez osećaja; ona ih nema, pa ih i ne razume!
ZORA: Tebe, dakle, oči mame? Hm! To je zacelo čudnovato? Želiš da se svojim usnama dotakneš očiju? Pa lepo; odi meni i učini to. Baš me zanima šta će za tim biti!
DANIJEL: Prokleti stvore!
ZORA: Hoćeš li?
DANIJEL: Idi, idi! Tvoje me oči ne mame. Ja sam Čovek, pa mi nisu sve jedno ma čije oči.
ZORA: (Hvata ga za ruku.) Hajde sa mnom!
DANIJEL: Ostavi me, neću!
ZORA: Ne ostavljam te više. Ti si moj!
DANIJEL: Ali šta hoćeš sa mnom? Ti nisi Svetlana, ja samo nju ljubim!
ZORA: Svejedno! Ti moraš poći sa mnom (Vuče ga izlazu.)
DANIJEL: (Otima se.) Ja ću vikati!
ZORA: Uzaman! Dok oni čuju, mi ćemo biti već daleko. Biljane!
(Utrče Biljan i Lagan.)
BILjAN: Je li gotovo?
ZORA: Drž'te ga!
DANIJEL: Puštajte me! Puštajte! Oče! Svetlano! U pomoć!
ZORA: Zaklopite mu usta!
BILjAN: Ubijmo ga, to će biti najbolje! (Dohvati nož.)
SVETLANA: (Iz vrta.) Ko je tamo? Pohitajte u odaju! (Graja. Biljan i Lagan podigli Danijela i trče izlazu. Zavesa pada.)
|