Последња деспотица смедеревска/7

Последња деспотица смедеревска
Писац: Лаза Телечки
ДРУГИ ПОЈАВ

ДРУГИ ПОЈАВ
(Бојиште сеча , а после уступање.)

ЈЕЛЕНА (на једном брежуљку на страни, мотри пажљиво на бој):
Шта је оно? — Јакшић зар уступа? — —
Не; то ј’ Божић. — Очи ме издале, — —
Те душмана већ не распознају
Од вернијех својих!
Како звони оклоп на јунаци
Од удара мача челичиога;
Како тутњи земља под теретом
Удараца перних буздована! — —
Како с’ диже прашина до неба
Под копитом коњица лаганих,
На плећима чврсгима носећи
Господара смрти у наручја!...
Млоги јунак последњи пут слуша
Данас звекет смртоносна гвожђа...
Сила ће их данас у тутњави
Жестокога боја гробу пасти
И у крви својој ваљати се...
Ха, ал’ нека; воља божија је,
Да се данас крв пролева братска! —
Ал’ шта видим? — — — —
На Стевана душман навалио...
Ено, ено,... Као гладни вуци
Развалили чељусти на њега,
Да полочу крвцу из срца му...
Али Гргур брани храбро брата...
Ох! (покрије лице рукама)
Мачи им над главом севају
Као хитре муње из облака!...
(Клекне.)
Боже... Боже!... Ти одклони данас
Маче оштре од груди им младих,
Те челичне зубе разјареног
Прождрљивог рата;...
Нека узме за њи рат крвави
Тисућ других жртви — —
Проли врелу крвцу мајке њине;
Мач забоди у љубећа недра,
Па нек крвца пљуском из њих прсне, —
Само чеда , — чеда моја спаси!...
ГЛАСНИК (дође):
Црну вест ти доносим, госпођо!
Половина од наших јунака
Застрла је поље лешевима
Крвавим и бледим...
Што остало бегству се предало,
Не могући сили бунтовничкој
Одолети, јер разјарен тигар
Тек је машта овијех зверова.
ЈЕЛЕНА:
Да ли живе?... Да л’ су деца жива?
ГЛАСНИК:
Живе обојица! Млади Деспот
Борио се ко лав раздражени;
Ал’ душмани свуд га притиснуше,
Као јато црних гавранова
Кад навали на сурога орла
И с грактањем грозним и подмуклим
Чупају му перје са ребара, —
Тако њега душман обколео;
Већ га мачем црни Абоговић
Окрзнуо по белом образу,
И крв млада поцури му доле
Дуж оклопа сјајна,
Остављајућ’ румен траг за собом
По господском руву... Деспот клону...
Прва крвца засени му око;...
Са свих страна мачи полетише
С крволочном намером на њега —
Али Гргур брату прискочио,
Обема је рукама зграбио
Мач двосечан, па њим пута крчи
Кроз челичне оклопе душмана,
Раскидајућ’ на поле јунаке; —
Те најпосле, — починивши чуда
Од јунаштва — избави, свог брата
Из мачева зверскијех крвника!
(Чује се добош на уступање.)
Наши веће свуда уступају; —
Ево Јакшић враћа се с бојишта.
(Оде.)
ЈАКШИЋ (дође журно):
Као да се против нас заклело
Само небо да бој изгубимо! — —
Дуну ветар кад бој одпочесмо
И подиже облак од прашине,
Те га засу нашима у очи. —
Ту прилику душман згодно схвати,
Те потисну лево крило наше
И бегству га за часак принуди!
Све побеже ко стадо оваца
Изпред гладног вука!...
Никад јоште битку не изгубих,
Како пашем мач о бедру своме! —
Смрт потражих од срама и стида;
Читаве сам гомиле душмана
Мачем својим посекао;
Где ја дођох, падаше крвници
Као трава под косом косача,
Да се цело поље црвенило
Од јуначке крвце проливене;
Где с’ најжешћи мејдани делише,
Онамо сам ко слеп јурдисао,
Док ми десна веће не малакса; —
Ал’ погинут’ не би ми суђено! —
Ал’ срам овај не ће Јакшић трпет’;
Скоро ћу се опет огледати
Са крвници своји на бојишту! —
(Стеван наслоњен на Гргура дође; на левом образу види му се рана.)
СТЕВАН:
Све пропаде! — Наши уступају!
ЈЕЛЕНА:
Ох, мој Боже, кад их живе видим! —
Од’те, децо, на мајчине груди ,
Да ми буде лакше сносит’ тугу
Са губитка што нас данас деси. —
Ох, да имам снаге у пољубцу,
Да исцелим њиме рану твоју; —
Проклет био, ко ти је задао!
Истим мачем, којим твојој крвци
Пут отвори на белом образу,
Црну главу своју изгубио!
Ал’ још има правде на небеси; —
Још ћемо се зверу осветити!
СТЕВАН:
Војску нам је душман распудио;
Ни један нам друг наш не остаде,
На кога б’ се поуздати могли,
Ван Јакшића и наших мачева. —
Да л' да лудо и ми изгинемо?
ЈЕЛЕНА:
Боље нам је свима изгинути,
Нег’ срамоту ову да сносимо!
ГРГУР:
Нашто гинут’ слепо и у лудо,
С наше смрти тек да се радује
Душман клети?
Ако нам је десна малаксала
И сечиво мача затупило,
Цепајући оклопе крвничке
И ломећи копља убојита,
Потражимо у другог помоћи,
Ком је сабља оштра, мишца снажна.
ЈАКШИЋ:
Ко ће да нам помогне? — Де реци!
Деспот Ђурађ Мађара увреди
Шурујући са Турчином мрским;
Краљ босански не сме с’ никуд маћи; —
А Власи су и сами у војни
Међу собом, — Ко да нам номогне?
ГРГУР:
Послушајте мене!
Султан Турски са нашим је оцем
У тесноме пријатељству био; —
Помоћи нам он одрећи не ће.
ЈАКШИЋ:
Зар Турчину да се у наручја
Бацамо ми сами? — Та он једва
Чека само тај тренутак згодни,
Да се на нас свом силом окрене! —
Паз’те добро, шта сада чините;
Султан ће нам вољно сад помоћи,
Ал’ та помоћ скупо ће нас стати!
СТЕВАН:
Ха, Јакшићу! нек живота стане;
Ал’ освету извршит’ морамо
На Абоговићу, ма морао
Помоћ искат’ од самога пакла!
ГРГУР:
А овако, — каква нам је хасна ? —
За три дана ето бунтовника
И под самим Смедеревом;
Шта ћеш онда? Да л’ да се предамо
Бунтовнику том црном у руке,
Па ко децу да нас све покоље? —
Ко се дави хвата с’ и за сламку.
ЈЕЛЕНА:
Ха, Гргуре, то је добра мисо; —
Хајд’, спремај се, похитај Султану,
На колени за помоћ га моли;
Нека пошље чете крволочне,
Што пустиња азијска изроди,
Па жеђ своју нек’ загасе крвљу
Бунтовника ових! — Ох, освето,
Црна кћери разјареног неба,
Сиђи доле са престола свога,
Зали срце женско са отровом
Сладким твојим, у кам га претвори
Неосетљив, обложи га ледом
Немилости твоје,
Нек’ отврдне мека женска крвца,
Топли зрачак благог милосрђа
Да с’ не косне срца леденога! —
И најмању слабосг у грудима
Твојим дахом отровним загуши;
Мушком снагом оснажи ми руку
Женску ову, на да се одсада,
Место везом ситним на ђерђеву,
Са оружјем смртоносним бави,
Док освету извршену види
На мрскоме издајнику! —
Хајдмо брзо белу Смедереву
Док нас душман претекао није;
Тамо ћемо с’ јуначки бранити,
Док се Гргур с помоћу не врати!
СВИ:
Хајдмо!
(Одлазе.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Телечки, умро 1873, пре 151 година.