ПОСВЕТА
НАЈДОСТОЈНИЈОЈ ДЈЕВОЈЦИ СРПСКОЈ
Мој најдражи вјенац
Поклањам ти, дикло,
Цв'јеће му и трње
Из срца ми никло
У прољећу жића
Када срце моје
Б'јаше свјеже, топло
К'о што је сад твоје.
Али немој цв'јеће
Да миришеш плаха,
Јер отрован мирис
Из тог цв'јећа паха;
Немој ни вијенцем
Главу да овијеш,
Јер ћеш трњем њежну
Главу да пробијеш;
Већ објеси в'јенац
На угледно мјесто,
Како би уњ могла
Погледати често.
Гледајућ' га ти ћеш
Сјећати се јада
Што их толи дуго
Мени љубав зада;
А њих сјећајућ' се
Зеби од љубави,
Која испод цв'јећа
Свагда трња стави.