Порушени идеали/VI
VI
Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу. Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго. Он се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата, која сва гледају у двориште, поврве многобројни младићи, па лаганим кораком, разговарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву. А за њима достојанствено ступа некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа, капи. Кад га је први пут видео, прошапта Светозару са страхом:
— Је л' то митрополит?
— Иди, бре... То је професор.
— Кака му је оно капа?
— Камилавка, што носе калуђери.
Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тога часа да лети право на небо, кад загрме двеста бого словских гласова: „Господи возвах к тебје, услиши мја“... Грме одјеци сложног многогласног певања и проламају се под огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици... А дивљаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.
Она велика жудња за светом, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали. Још код студенца је најрадије мислио о школи, али тадање мисли беху нејасне и неодређене. Сад, кад је постао чак „цензор велике гимназије“, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе. Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима... Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше без утицаја на ову меку, нежну и наивну душу. После честог стајања на вечерњи, најрадије је претурао књиге, које лежаху растурене у скрињи Светозаревој.
— Их, колика је ова! рече једаред, разгледајући књиге. Кака ти је ово?...
— Прочитај. Видиш да пише: Свето Писмо, одговори му сељак, претурајући листове некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквено-словенским словима.
— Аха, Свето Писмо! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.
Отвори неколико првих листова и прочита један стих, која му прво паде у очи. Читаше: „и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега“...
Нешто нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очима му при читању ових редака. Он настави даље: „али анђео Господњи викну га с неба и рече: Авраме!“...
„Аха, знам... То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака... Од куд то овде?“
Врати се очима и стаде читати целу „главу“ од почетка. Допаде му се. Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао. Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива имена и речи; он обрте неколико листова — опет позната прича о Јосифу. Читаше је, а кад наиђе на речи: „сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела... И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе“... Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију. У овоме причању нађе он некакву сличност са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца... Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство од њихова присуства. Под утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић! Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост !“...
Обузе га страх... Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње! У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.
— Је л' твоја ова књига? запита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање предмета. Али није погодио време, јер је богословац баш сад предузео последње „слишавање“ из прочитане задаће.
— Моја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.
— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.
Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:
— Није то за тебе још. Нећеш је разумети.
— Еве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи. А кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.
— Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру.
Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.
Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена за читање ове занимљиве књиге. То је било, код овакових људи, где је он становао, лако удесити. Рада школског још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити „господинове“ ципеле, то је све. Па после седне за чист, велики кухињски сто, примакне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама, погури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благословени Израиљ у његовом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи...
На Петковачу беше ред другог одељења за цркву. Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао од богословаца, да ће митрополит служити тога дана. Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи. До сад никако није могао уграбити прилику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не буде то митрополит. Чак је једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит?...
Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за целивање, стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који је од масти и других састојака већ добио затворенију, кафену боју, своју малу и необично прљаву марамицу, одреши некакав завезак, извади бакрени марјаш и спусти га на икону. Сви га другови посматраху са чуђењем. И пре им његово лице беше необично, али сад... сад је много необично. Она пређашња скромност, онај тих, бојажљиви поглед, све се утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем лицу.
„Овај ће у свеце!“ рече један дечко са подсмехом. Многи му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако нечему... А овако: дечко као и они... па се упреподобио... Чудно... чудно!...
„Стига мом оцу!“ рече попов синчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе.
Љубомир, погнуте главе, гледајући само пред ноге, стаде с краја до својих другова. Прекрсти се побожно, подиже главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао... Право пред њим, на узвишеном, покривеном црвеном чохом, амвону, окренут њему леђима, стајаше неко, обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи. Њега текну нека пријатна, слатка радозналост...
»То је он!«... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, како принесоше томе некакве свеће и дадоше му у руке. Он стаде махати свећама и обрте се народу...
Љубомир сакри очи рукама... Би му необично страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа... Лепше, много лепше но што је насликан св. Сава... сјајније, светлије, чудније и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим...
Ту, у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све особине светитеља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке. Ту је свемогућа сила, која обара, ништи, ствара, одузима живот, даје здравље и срећу... Пред таком појавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесен. Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи у његову душу. Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја...
Дечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би могао бити он такав!... Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је он или као он... тако нешто...
Од ове службе Љубомир стаде још брижљивије читати Свето Писмо, али није заборављао ни школу. Већ је знао доста лекција о некаквим минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама!... што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање. Знао је доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор лепо причао. Бележио је како се изговарају немачка писмена ај, уи итд. и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишла у главу. Слушао је монотона ђачка причања пред попом, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати...
Тако се, постепено, текло мало по мало знања, и кори нога и бескориснога, и он је напредовао у школи.
Једаред, претурајући Свето Писмо, загледа се у „Пјесму над пјесмама“. Одмах на другој страни наиђе на некакве речи које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна. Дуго је премишљао о овим незгодним речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљив... онако младићски. У том наиђе његов господин.
— Господине, шта је ово?... Да видите... некако друкчије...
— Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к столу.
— Тек 'нако... залудан !... Него гледам шта му је ово: до сад све беше 'нако...
— Хм... промрмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа. При првим редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати. Љубомир опази како се мења лице „господиново“, како му игра несташан осмех на уснама, како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају...
— Хм... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече: Него знаш, није ово за тебе... Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволê...
— Је ли то светац, господине,... што ово пише?
— Хм... светац!... „Од куд ћу му, врага, знати... Соломунова пјесма над пјесмама, вели се овде“. И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: „Соломунов храм .. мудрост... и од некуд му дође на памет — Соломуново слово!“... Јест, јест... мора да је светац. Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари... А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.
Љубомир се обрадова таквој понуди. После два дана добио је Робинзона. За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве осећања, која су имали при читању појединих сцена...
У Љубомировој глави настаде хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољубивих кћери, Навина, Јова и других са сликама Робинзона, Петка, папагаја...
И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе. Прво што угледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, удовица, која је становала баш до његове куће. Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само један посао има: одмамљује „млађе“ из суседних кућа и намешта их на друга места.
Али Љубомир сад стаде мислити: „Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим. Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи“.
Излазио је од опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче... А тамо, где му је она нашла место, живеће кô бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин. А за време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај богословац...
На вратима дочека збуњена дечка слушкиња суседина, девојчица, старија од Љубомира. Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права београдска слушкиња, са свима пороцима и недостацима својих другâ.
— О, господин-ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи! А молићемо, што смо ми тако горди?
— Ја не бих рекô, одговори Љубомир наивно. Ти вала баш ниси така... а и госпођа...
— Ха-ха-ха .. Ама ти, ти млади господине, она погледа иронично његов жути капут и некакву извешталу шубару: што си ти горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?... Мустра и јеси: ђак!...
Љубомир се збуни и неколико пута премести тежину тела с једне ноге на другу... У том се сети смелих Лотових кћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру право у очи.
— Тхе... нисам баш тако, како велиш... Али што: ђак, јабогме!... Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом.
— Јуф, наљутио се! А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо. Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примати госте... Па би могао довести и оног твог кудравог богословца. Ја бих вас лепо дочекала...
После тако лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозару, па му стаде наивно причати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња. То су, без сумње, оне „добродушне“, о којима му је он причао?
Младић се прену и стаде потанко распитивати о целом разговору, нарочито о једнодушној жељи сусединој и њене слушкиње.
— Пита она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази? Ја кажем већ тако и тако... Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо... Заборавио сам... Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.
— Тако, брате, тако ми кажи. А слушкиња?
— И она то исто. Вели: онај гргуљави... Добро ће нас почастити...
— Љубо, кажем ја: биће ћара!... Само ти мене слушај, рече весело и стаде намештати своју кудраву косу. Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња. Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини разговора плашљиво замаха рукама.
— Нећу... немој ти мене!... Очију ми не могу, страх ме!...
— Ама добро, Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте. Биће ту части!... А ти чувај твоје место...
— Нô, знам ја да она све лаже... Зар ја не видим како је мене!...
Светозар оствари свој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прича о провођењу и уживању свога сељака. И ове приче и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим досадањим тежњама.
Љубомиру се одједном отворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да на часу веронауке премишља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или; што он њу не обори, па да је притисне... да у својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара слику Соломуном опеване лепотице и после испреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.
Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње... „Она Соломунова... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа! Па се ја са њом оженим... зна се: кô бајаги, није од истине... Па право мојој кући. Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста... царска посла!... А она све тако уза ме... па топло, слатко... Пред селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао. Стој, бре, сад да те питам!... А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину... Нека га... А тамо стриц... гледа и не верује... А и ја се кријем иза царице, да ме он не види... После: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи“... И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред оца, као „цензор велике гимназије“...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|