Порушени идеали/VII
VII
Прођоше две непуне године. Љубомир већ момче. Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник. Обуче свој стари жути капут, једини остатак прошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже... Он не, осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрезањем пребацује плáску по плáску сена преко врљика... Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти...
Кад је себе оставио Београд! Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака београдског „полира“, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био нешто — цензор велике гимназије!... Али сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше своме некадањем благовању. А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, његове детиње нејасне идеале...
Србија поведе рат за независност. Љубомир беше у другом разреду. Једног дана распустише школу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре годишње оцене. Прочиташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред. Изишô је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом на души. Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко кога се улази у науку?...
Београд опусти. Одоше сви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом „легијом“, оде и „господин“... Љубомир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.
Давно је то било, чини се Љубомиру. Тек је лето било ослáвило, а ево зиме на измаку. Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико се муке видело. Оде му брат на границу па за њим и отац. Остаде сва кућа на леђима невешта момчета. Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.
Али прође све. Настаде примирје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступишо изгледи за боља времена. Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце... Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад.
Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира. Али одједном дође оно.
Никако не може да се сети кад је то почело. Све мисли о томе некако почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад је то било, кад се јавила у њему прва мисао. А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни године... И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.
Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од онога: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити... Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још онда, код студенца, одлучио.. Зна да ће ићи у свет... И сад настаје оно...
Не зна кад и зашто му је то пало на памет... Тек онако дође му у главу: „Да проведем неко време у манастиру... 'нако само... Није због чега... нећу ја ту остати. Него тек, да видим и то“...
И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом. Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом. Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће. И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.
— Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку. Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио... Ради како знаш. Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.
Љубомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, оледи... Одкуд то, га мисао!... А њему то никад није ни на ум падало...
— Јок, море... промуца он гледећи, како се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе. Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом... — Кажем вам... шта ви је данас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну плакати.
— Сви тројица сте моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки. Ако смо и сиротиња, можемо живети...
Једва се утишаше.
Љубомир седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука. У кући настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидати. Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, суморну мисао...
„Шта је њима пало на памет... Буди бог с нама!“... премишља момак и смеши се иронично и усиљено. Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.
Да ли му то заиста није долазило на ум до сада? Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим. Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерске слике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама... Али то су само слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко.
„Баш није требало ни говорити са њима о томе... Само ме забуњују! Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми“...
Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу. Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави. То му је једини друг из младости...
Око разбацаних, по реду, гомилица сена, окупила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена. Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу. На самој средини стаје Мира наложила велику ватру, па се изребрила према ватри, на великој гомили сена; устурила главу и гледа кроз бáџу. Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.
— Ене де!... узвикну она изненађена и погледа госта искрено, другарски.
Од маљенског дивљачета постало је право обично девојче. Сад је друкчије одевена и очешљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.
Љубомир заузе половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на другу половину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у чађава брвна.
— Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!
— Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која се показа на лицу јој. Бо'зна ћеш у манастир?
— Ја.
— Нећеш, ваљад', остати тамо?
— Јок.
— Баш се ти наиде по свету ! Знам онда... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет... Је л' ти и сад тако, Љубо?
— Шта?
— Вуче ли те, велим... у манастир?
Он поћута неко време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:
— Знаш како ме онда вукло... То није било ништа. Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена. А сад је друго... друкчије је ово...
— Како, Љубо?
— Сад ме је страх... Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх. Нисам се бојао онда, кад нисам познавао другог места до нашег села... Онда сам кренуо слободно, баш као да идем у госте ујацима; трчао сам преко непознатих места, као преко маљенских коса. А сад... ђаво га знао...
— Је л' ти тешко поћи?
— Није... баш ми је мило... Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.
— Како ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.
— То и ја све мислим. У вече кад легнем, па зажмурим, оно ми одмах дође. Најпре ми се беласâ, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени.. И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа... Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки велики, велики коњ... Ја му лепо видим сâпи, и једна му је нога као.. Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду... и толике су све четири... Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...
Мира пребледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан велики ужас. Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?...
А Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницама, управљеним у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето причање:
— Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем. Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа... Па кад и то прође, онда станем мислити...
— Мислити... понавља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.
— А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа... Шта пута у Београду тако почнем мислити, шмркћем, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење. Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам легô. Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...
— Па је ли све мислиш о манастиру?
— Најпре сам све о другом којечему.
Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако.. Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много мислио. И тамо још... читао сам неке књиге, па сам много о томе мислио.
— Па то је све друго...
— А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити. И ту ми одједном дође оно... Више никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.
Мира постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што није прави створ божји, него се узео са неким силама, вилењацима, шта ли су. Она више не имаде за њега онако искрена другарска погледа, с каквим га дочека при уласку у трло.
Љубомир ућута. Читав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорелим жишкама. Није му се ишло одавде... Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другарицом, и макар не говорити ништа, само ћутати...
Пухор се стаде хватати по сјајним жишкама, које догореваху, и севајући још по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали... као што се лагано тули живот човеков, или можда живот целог човечанства?...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|