Porušeni ideali/VI
VI
Ljubomir je odlazio često i vrlo rado svome seljaku — bogoslovcu. Pored toga što se osećao kao pile pod krilom majčinim, kad je uz njega, još ga je tamo vuklo i nešto drugo. On se zanosio gledajući, kad udari zvono na večernje, kako iz onih mnogobrojnih vrata, koja sva gledaju u dvorište, povrve mnogobrojni mladići, pa laganim korakom, razgovarajući se polako uz put, primiču se crkvenim vratima tako celom gomilom, krste se i ulaze u crkvu. A za njima dostojanstveno stupa nekakav dugačak bradat pop u dugačkoj, neobična izgleda, kapi. Kad ga je prvi put video, prošapta Svetozaru sa strahom:
— Je l' to mitropolit?
— Idi, bre... To je profesor.
— Kaka mu je ono kapa?
— Kamilavka, što nose kaluđeri.
Kad god je mogao, i on je odstojao sa zemljakom večernje, zamišljajući toga časa da leti pravo na nebo, kad zagrme dvesta bogo slovskih glasova: „Gospodi vozvah k tebje, usliši mja“... Grme odjeci složnog mnogoglasnog pevanja i prolamaju se pod ogromnim tamnim svodovima hrama, tresu se i drkću prozori crkveni, koluta se mirišljavi dim izmirne i zveckaju sitni praporci na srebrnoj kadionici... A divljače maljensko blene, sluša, i zaboravlja gde se nalazi i šta se to zbiva oko njega.
Ona velika žudnja za svetom, za dalekim prostorom, utaloži se kod Ljubomira i sad stadoše da se javljaju nove težnje, upravo novi ideali. Još kod studenca je najradije mislio o školi, ali tadanje misli behu nejasne i neodređene. Sad, kad je postao čak „cenzor velike gimnazije“, nije mogao poželeti sebi veće slave i radosti, do da ostane sve ovako kako je, dok god on ne izuči sve škole. Sad se škola istakla napred, pred svima njegovim željama, zauzela mu celu dušu i ispunila je najlepšim osećanjima... Ali su i odlasci do Svetozara postepeno činili svoje: i oni ne ostadoše bez uticaja na ovu meku, nežnu i naivnu dušu. Posle čestog stajanja na večernji, najradije je preturao knjige, koje ležahu rasturene u skrinji Svetozarevoj.
— Ih, kolika je ova! reče jedared, razgledajući knjige. Kaka ti je ovo?...
— Pročitaj. Vidiš da piše: Sveto Pismo, odgovori mu seljak, preturajući listove nekakva udžbenika, koji beše sav išaran krupnim crkveno-slovenskim slovima.
— Aha, Sveto Pismo! ponovi đače glasom, koji kazivaše da nije nikad čulo za takvu knjigu.
Otvori nekoliko prvih listova i pročita jedan stih, koja mu prvo pade u oči. Čitaše: „i izmahnu rukom svojom i uze nož da zakolje sina svojega“...
Nešto nejasno, tamno, ali poznato mu, proveja pred očima mu pri čitanju ovih redaka. On nastavi dalje: „ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba i reče: Avrame!“...
„Aha, znam... To je ono, kad je Avram hteo zaklati Isaka... Od kud to ovde?“
Vrati se očima i stade čitati celu „glavu“ od početka. Dopade mu se. Lepše je ovo napisano, nego što im je učitelj pričao. Ali pri kraju zape: stadoše se ređati nekakva nerazumljiva imena i reči; on obrte nekoliko listova — opet poznata priča o Josifu. Čitaše je, a kad naiđe na reči: „sina je mojega haljina; ljuta ga je zvjerka izjela... I razdrije Jakov haljine svoje, i veza kostrijet oko sebe“... Ljubomir se zaplaka i krišom obrisa suze, koje mu poleteše iz očiju. U ovome pričanju nađe on nekakvu sličnost sa svojim begstvom od kuće, i teško mu pade na srce tuga Josifova oca... Zamisli se, hteo bi da misli o kući, ali mu te misli nekako brzo iščezavaju iz pameti, a na njihova mesta doleću nekakve druge — nejasne, maglovite, ne razume ih baš ni malo, ali oseća nekakvu toplinu, nekakvo zadovoljstvo od njihova prisustva. Pod uticajem toga osećanja, on otvara knjigu skoro na polovini i čita: »Ne bilo dana u koji se rodih, i noći u kojoj rekoše: rodi se djetić! Bio taj dan tama, ne gledao ga Bog ozgo, i ne osvjetljavala ga svjetlost !“...
Obuze ga strah... Kakav li je to crn život, koji se ovako proklinje! U isto vreme on beše na čisto s mišlju: da mu se ne može duša smiriti, dok ovu knjigu ne pročita.
— Je l' tvoja ova knjiga? zapita on Svetozara, posle duga čekanja dok ovaj svrši čitanje predmeta. Ali nije pogodio vreme, jer je bogoslovac baš sad preduzeo poslednje „slišavanje“ iz pročitane zadaće.
— Moja, progovori on, ne gledajući ne samo u knjigu no ni u šta; oči mu bluđahu neodređeno po zidu i prozoru, kao obično kad se čovek duboko zanese jednom mišlju.
— Daj mi je da čitam... ako ti ne treba, prozbori dečko bojažljivo.
Svetozar samo baci oko na knjigu i, kao da govori nekom drugom, reče:
— Nije to za tebe još. Nećeš je razumeti.
— Eve puno priča, slave mi!... sve što smo učili u školi. A kad naiđe ono nerazgovetno, ja preskočim.
— Dobro, uzmi, odobri mu ovaj, samo da ga ostavi na miru.
Ljubomir brzo ustade i ode, bojeći se da se Svetozar ne predomisli.
Sad je imao samo jednu brigu: da udesi svoje poslove tako, kako će mu bar svako drugo, treće veče ostajati vremena za čitanje ove zanimljive knjige. To je bilo, kod ovakovih ljudi, gde je on stanovao, lako udesiti. Rada školskog još ne beše mnogo, posao u kuhinji bude brzo gotov, jer ga je malo: oprati nekoliko tanjira, očistiti „gospodinove“ cipele, to je sve. Pa posle sedne za čist, veliki kuhinjski sto, primakne bliže malu lampicu, uzme onu čudnu knjigu sa crnim sjajnim koricama, poguri se onako seljački i nasloni bradu na pesnice, pa se zanese, prateći blagosloveni Izrailj u njegovom dugom, mučnom i zanimljivom lutanju po pustinji...
Na Petkovaču beše red drugog odeljenja za crkvu. Ljubomir je taj dan očekivao s velikim nestrpljenjem, jer je doznao od bogoslovaca, da će mitropolit služiti toga dana. Još mu je ostala ta želja: da vidi mitropolita, i to baš kad služi. Do sad nikako nije mogao ugrabiti priliku da ga vidi, pa je često pomišljao od raznih ljudi: da ne bude to mitropolit. Čak je jednom od nekakva hadžije sa Terazija, za koga mu posle rekoše da pravi ćevapčiće, pomislio: da li je to mitropolit?...
Ulazeći u crkvu s đacima, Ljubomir se odvoji iz reda kad dođoše blizu ikone za celivanje, stade pobožno pred ikonu, prekrsti se i naže čelo da ga sveštenik pomaže, pa izvuče iz žutog kaputa, koji je od masti i drugih sastojaka već dobio zatvoreniju, kafenu boju, svoju malu i neobično prljavu maramicu, odreši nekakav zavezak, izvadi bakreni marjaš i spusti ga na ikonu. Svi ga drugovi posmatrahu sa čuđenjem. I pre im njegovo lice beše neobično, ali sad... sad je mnogo neobično. Ona pređašnja skromnost, onaj tih, bojažljivi pogled, sve se utrostručilo i prešlo u nekakvu pobožnu zbilju, koja izgleda smešna na dečjem licu.
„Ovaj će u svece!“ reče jedan dečko sa podsmehom. Mnogi mu prihvatiše šalu i nasmejaše se; ali ih beše koji gledahu začuđeno i ozbiljno: da je to čovek, nasmejali bi se i oni, ili žutom kaputu, ili prljavoj maramici, ili tako nečemu... A ovako: dečko kao i oni... pa se uprepodobio... Čudno... čudno!...
„Stiga mom ocu!“ reče popov sinčić, smejući se sa njima, koji je znao kome pripadaju novci sa ikone.
Ljubomir, pognute glave, gledajući samo pred noge, stade s kraja do svojih drugova. Prekrsti se pobožno, podiže glavu i odjedared raširi oči, kao da je najveće čudo ugledao... Pravo pred njim, na uzvišenom, pokrivenom crvenom čohom, amvonu, okrenut njemu leđima, stajaše neko, obučen isto onako, kao što je naslikan sv. Sava u njegovoj školi. Njega teknu neka prijatna, slatka radoznalost...
»To je on!«... pomisli đače i stade sa čuđenjem i nasladom posmatrati, kako prinesoše tome nekakve sveće i dadoše mu u ruke. On stade mahati svećama i obrte se narodu...
Ljubomir sakri oči rukama... Bi mu neobično strašno i veoma slatko od te pojave, i on skide ruku i pogleda... Lepše, mnogo lepše no što je naslikan sv. Sava... sjajnije, svetlije, čudnije i življe preliva se, treperi i blešti ova nova i vanzemaljska slika pred njim...
Tu, u toj svetloj zlatotkanoj odeći, u onoj neobičnoj kapi, za koju je i sad držao da meri dvadeset oka, u svemu tome što se vidi očima i što je tako svetlo, zamišljao je dečko da su smeštene sve osobine svetitelja, o kojima je slušao nešto u školi a najviše od pokojne majke. Tu je svemoguća sila, koja obara, ništi, stvara, oduzima život, daje zdravlje i sreću... Pred takom pojavom Ljubomir je ostao skrušen, zbunjen i zanesen. Zaboravio je da se krsti i moli Bogu, samo je gledao, gledao... i osećao kako se lagano neka nova, sasvim neobična žudnja uvlači u njegovu dušu. On je još nije umeo jasno shvatiti, ali se ona ticala ovoga sjaja...
Dečko je već zamišljao sebe u tim sjajnim odeždama, ali tako da to nije on, nego opet onaj starac, jer kako bi mogao biti on takav!... Pa opet je on to nekako u svojoj glavici pomirio, i opet je ostalo: da i on i onaj čiča budu u tim odeždama... i on da je isto što čiča, i čiča da je on ili kao on... tako nešto...
Od ove službe Ljubomir stade još brižljivije čitati Sveto Pismo, ali nije zaboravljao ni školu. Već je znao dosta lekcija o nekakvim mineralima, o kristalima, o tvrdoći i hemiskom sastavu soli, zlata i budi-bog-s-nama!... što on nije ni malo razumevao niti znao zašto će mu takvo znanje. Znao je dosta lepih stvari iz zemljopisa, jer je to profesor lepo pričao. Beležio je kako se izgovaraju nemačka pismena aj, ui itd. i pljuckao od muke sa svojim profesorom, jer mu je ta nauka teško išla u glavu. Slušao je monotona đačka pričanja pred popom, naučena iz knjige na pamet, ali je on sve to znao daleko lepše i življe ispričati...
Tako se, postepeno, teklo malo po malo znanja, i kori noga i beskorisnoga, i on je napredovao u školi.
Jedared, preturajući Sveto Pismo, zagleda se u „Pjesmu nad pjesmama“. Odmah na drugoj strani naiđe na nekakve reči koje mu se učiniše nezgodne za ovu svetu knjigu, a jedna mu se baš učini sramotna. Dugo je premišljao o ovim nezgodnim rečima, čitao ih po nekoliko puta i sve više se bunio njihovim smislom, koji mu se po nekad učini zanošljiv... onako mladićski. U tom naiđe njegov gospodin.
— Gospodine, šta je ovo?... Da vidite... nekako drukčije...
— Ama ti jednako tu tvoju knjigu! veli mu gospodin, smejući se i prilazeći k stolu.
— Tek 'nako... zaludan !... Nego gledam šta mu je ovo: do sad sve beše 'nako...
— Hm... promrmlja mladić i zagleda se u redove, koje mu Ljubomir pokaza. Pri prvim redovima podiže knjigu i stade pažljivo čitati. Ljubomir opazi kako se menja lice „gospodinovo“, kako mu igra nestašan osmeh na usnama, kako mu oči neobično plamte, kako mu se nozdrve jako šire i skupljaju...
— Hm... đavolja posla! promrmlja on u sebi, a glasno reče: Nego znaš, nije ovo za tebe... Čudni su ovi sveti književnici: neki put se i oni prođavolê...
— Je li to svetac, gospodine,... što ovo piše?
— Hm... svetac!... „Od kud ću mu, vraga, znati... Solomunova pjesma nad pjesmama, veli se ovde“. I on se stade sećati šta zna o Solomunu: „Solomunov hram .. mudrost... i od nekud mu dođe na pamet — Solomunovo slovo!“... Jest, jest... mora da je svetac. Nego kažem ti: ostavi ti ovo, ne razumeš ti ove stvari... A ja ću ti doneti, ako hoćeš da čitaš, što lepo.
Ljubomir se obradova takvoj ponudi. Posle dva dana dobio je Robinzona. Za decu sa jakom maštom ova je knjiga pravi hipnotista, koji ih sugestuje i zauzme sve njihove misli na dugo vreme, a mnogi celog života ne mogu da zaborave osećanja, koja su imali pri čitanju pojedinih scena...
U Ljubomirovoj glavi nastade haos: pomešaše se slike Avrama, Lota i njegovih plemenoljubivih kćeri, Navina, Jova i drugih sa slikama Robinzona, Petka, papagaja...
I on se sam nađe u rasputici i stade se osvrtati oko sebe. Prvo što ugleda sad bolje, beše suseda, sredovečna žena, udovica, koja je stanovala baš do njegove kuće. Ona ga je češće zivkala, ali mu je gazdarica rekla da se ne odziva toj ženi, koja samo jedan posao ima: odmamljuje „mlađe“ iz susednih kuća i namešta ih na druga mesta.
Ali Ljubomir sad stade misliti: „Kad znam šta ona hoće, onda je se ne bojim. Daj da vidim baš... da čujem šta će reći“.
Izlazio je od opasne susede sa punom glavom priča o njegovoj gospođi: kako je to zla žena, cicija, pomreše mlađi od gladi, pa hoće i da se tuče... A tamo, gde mu je ona našla mesto, živeće kô bubreg u loju; sve će mu se gotovo doneti, i on će biti kao pravi gospodin. A za vreme može i kod nje posedeti i može mu dolaziti svaki dan onaj bogoslovac...
Na vratima dočeka zbunjena dečka sluškinja susedina, devojčica, starija od Ljubomira. Odmah se na njoj moglo opaziti, da je to već prekaljena prava beogradska sluškinja, sa svima porocima i nedostacima svojih drugâ.
— O, gospodin-đače, dakle smo se smilovali da učinimo posjetu mojoj gospođi! A molićemo, što smo mi tako gordi?
— Ja ne bih rekô, odgovori Ljubomir naivno. Ti vala baš nisi taka... a i gospođa...
— Ha-ha-ha .. Ama ti, ti mladi gospodine, ona pogleda ironično njegov žuti kaput i nekakvu izveštalu šubaru: što si ti gord, te se ne može s tobom ni reči prozboriti?... Mustra i jesi: đak!...
Ljubomir se zbuni i nekoliko puta premesti težinu tela s jedne noge na drugu... U tom se seti smelih Lotovih kćeri, oslobodi se i pogleda ovu jezičnu curu pravo u oči.
— The... nisam baš tako, kako veliš... Ali što: đak, jabogme!... Mene je dika, a ti se potprduj koliko hoćeš, dovrši on uvređenim glasom.
— Juf, naljutio se! A da nisi gord, ti bi bar svako veče stao sa mnom pred kapiju, da malo porazgovaramo. Pa ako se bojiš tvoje gospođe, ja imam moju sobu, gde smem primati goste... Pa bi mogao dovesti i onog tvog kudravog bogoslovca. Ja bih vas lepo dočekala...
Posle tako lepo i jasno iskazanih želja, Ljubomir ode pravo Svetozaru, pa mu stade naivno pričati, kako su dobrodušne i suseda i njena sluškinja. To su, bez sumnje, one „dobrodušne“, o kojima mu je on pričao?
Mladić se prenu i stade potanko raspitivati o celom razgovoru, naročito o jednodušnoj želji susedinoj i njene sluškinje.
— Pita ona, znaš, odgovara mu Ljubomir: kaki ti je ono mladić, što ti dolazi? Ja kažem već tako i tako... Dobar neki mladić, veli ona, i vazdan tamo... Zaboravio sam... Tek kaže: da ja budem kod nje, a ti da dolaziš u veče.
— Tako, brate, tako mi kaži. A sluškinja?
— I ona to isto. Veli: onaj grguljavi... Dobro će nas počastiti...
— Ljubo, kažem ja: biće ćara!... Samo ti mene slušaj, reče veselo i stade nameštati svoju kudravu kosu. Tu on odmah izloži dečku ceo program, po kome će se on upoznati sa susedom i već gledati dalje... a Ljubomiru pada u deo sluškinja. On se postara i da objasni dečku njegovu zadaću, ali Ljubomir na polovini razgovora plašljivo zamaha rukama.
— Neću... nemoj ti mene!... Očiju mi ne mogu, strah me!...
— Ama dobro, Srbine, razumi se: ti zalaguj sluškinju kako god znaš nekoliko dana, dok se ja dobro upoznam s gazdaricom, pa posle ću ja i kod sluškinje u goste. Biće tu časti!... A ti čuvaj tvoje mesto...
— Nô, znam ja da ona sve laže... Zar ja ne vidim kako je mene!...
Svetozar ostvari svoj plan, i posle nedelju dana Ljubomir se naslušao hvalisavih priča o provođenju i uživanju svoga seljaka. I ove priče i dalje posmatranje ovih događaja uneše u njegovu čistu dušu neka nova osećanja, koja stadoše dolaziti u sukob sa njegovim dosadanjim težnjama.
Ljubomiru se odjednom otvoriše oči: on stade razumevati da se u njemu javlja neka nova, još nejasna, ali već obeležena težnja, koja ga goni da češće izviruje na vratnice, kad tamo na drugim vratnicama stoji đavolasta sluškinja; da na času veronauke premišlja: što ga onda ne pritisnu Milka, kad ga obori u jakanju, ili; što on nju ne obori, pa da je pritisne... da u svojoj posteljici noću, kad namakne žuti kaput na glavu, stvara sliku Solomunom opevane lepotice i posle ispreda razne događaje, u kojima bi on i ta lepotica igrali glavne uloge.
Ali sve te slike i maštanja behu veoma naivne, čiste, detinje... „Ona Solomunova... misli dečko u mraku: već mora da je neka carica... a lepa! Pa se ja sa njom oženim... zna se: kô bajagi, nije od istine... Pa pravo mojoj kući. Hintov carski sav od zlata, i već sve se blista... carska posla!... A ona sve tako uza me... pa toplo, slatko... Pred selom, kraj puta, baš uz njegovu livadu, stoji Veselin Đurić, onaj što me žestoko u školi šamarao. Stoj, bre, sad da te pitam!... A on kad vide kako smo se zagrlili ja i carica i kad ugleda sva ona carska čuda, pade u prašinu... Neka ga... A tamo stric... gleda i ne veruje... A i ja se krijem iza carice, da me on ne vidi... Posle: ocu baš i ne moram... gotovo i ne smem tako ići“... I sad otpada iz dalje radnje carica, nego sam on useo u hintov, pa tako veličanstveno izlazi pred oca, kao „cenzor velike gimnazije“...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|