Порушени идеали/III
III
Ала је тешко у туђој кући! Па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби. Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласâ, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџаком који се непрестано дими. Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа. Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, „швапска“ земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила. Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива причања и осећати при том такву
насладу, такво задовољство... Хтео би још много што учинити, али свему томе стоји на путу газдина воља.
Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и „швапску“ земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.
Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор. Једних су година, механа је удаљена од села, па другог друштва немају. Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан. И ако седи, нађу му шта може и тако радити.
А како беше на Маљену! Слободан је кô птица у гори, слободан и све... само — да не мрдне куд белавка...
„Сад се јадна Мира мучи сама. Ако пође за козама, одоше краве у штету... Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали“... мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.
Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе. То му је био најмилији посао, права забава. Тада се сит насањао, ређајући разне планове у глави. Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: „мора се ићи у Београд, у школу“, а планови су се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...
А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу,
даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити. Сироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.
Најволео је кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица дâ асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну. То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка. А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање... И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако. Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... што је таква девојка.
Ево их, седе у хладу и чешљају. Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.
— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче. Које игре знате?...
— Тхе... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо. Него 'нако... јарца,
или јáкања...
— Како то јарца?
— Деремо јарца... Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради. Ет' 'вако...
— Знам то. И код нас мушкарци раде. Али Мира?...
— И она дере жестоко.
— Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.
— Море-е-е... отеже приповедач: каки ја!... Не умем ја ни макнути... А она кад почне,
и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате, севају јој бутине кâ оногај...
— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде
све по танко објаснити.
— Е, то је много лепше. Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне. После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило. Па... триста чуда!... Тако се само преврћемо по трави... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство. Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.
— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и поглéда на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи. А може ли Мира тебе да обали?
— Уха!... треснем под њом кâ дулек. Ђаво је, па уме да саплете.
Девојче већ нестрпљиво. Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. „Ала би то било!... Али да је негде у заклону, данас не виде из куће“.
— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место. Али где би..., да нас не види нана?
Љубомир је погледа запрепашћен. Она је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом. Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.
— Ха, ено иза штале, покошена детелина... Онде је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погледати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи. Хајдемо!
Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.
Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе. Она беше жива и одлучна, као и Мира. А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали. Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још. Истина, чим је пошао од лужника, он се већ у напред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!... А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом иа сто начина, само да те умилостиви. И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.
Тако је и било. Али кад је већ пао, Милка хте да га притисне.
— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.
— Нека... повлачи се девојче стидљиво. И ово је доста. Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.
За њом ступа Љубомир, тешким незграпним кораком, а на лицу му неописана милина, срећа, радост...
„То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живинче... Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде“...
Једне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком. Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега. Обучена у нову цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми. Али се преварила. Љубомиру не би пало ни на крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку. Дошла му некако друкчија, сасвим друкчија... укочена, сплетена, некако онако... А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке, оперважено црним гајтаном.
— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.
— Благо тебе, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, који је говорио: „ја увиђам своје ништавило пред тобом, па ето“...
— Што, зар волиш ићи у цркву?
— Нô!... 'Нака лепота!.. Сјакте се оне одежде на попу, кâ само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква. Их!... Ја ти онда ништа не знам за себе.
— Лепо је, и ја волим. Али дугачко, брате... заболе ноге, па једва чекам да изиђем.
— Мене јок. Остао бих, вала, цео дан.
Маханџика викну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме весело и потера стоку. Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.
„А како ли је тамо, у Београду?!... Па још кад се обуче сам митрополит... Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена. Да ми је само то видети... кад се засија!... А са њим, кажу, сто попова. Боже, како ли то изгледа... у једној гомили, сто попова!... Нека, нека, још мало“... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље... Све је то смишљено и утврђено.
А дан за даном пролази брзо, неосетно. Није још добро ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец како служи овде. Чудио се што никога нема из његова краја, да прође овуда. Пролазе разни путници, крче кола цео дан, па и ноћу; по друму само се вије густа прашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато. Долазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о школи. Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије. Види се да се приближило школско време.
Једног дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену. Механџија, како угледа путника из механе, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и покорност према ненадном путнику. Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча пред госта.
Љубомир сеђаше на доксату, чистећи трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача. А кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза. Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. „Ко зна зашто је он дошао!“ мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.
— Где ћете сести, господин-капетане?... изводи механџија капетана на доксат и показује му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опкољену ретким жућкастим лишћем хладолежа, који се пење на више уз плаво-беле конце фула, опаране са старе чарапе. Овде ће моћи, само да прострем чаршав... Дијете!... викну, угледавши Љубомира: трчи... газдарицу... Капетан дошô... кажи.
Љубомир једним кораком ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну:
— Капетан!... трчи... Газда зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски,
своје омиљено преноћиште.
— Чудне будале, мајко! викну газдарица за њим. То га је онај наплашио... и он се тако боји капетана. Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да одере нас механџије, али опет...
А Љубомир се завукô у сено, ћути и премишља како је страшан капетан. И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!...
„Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану. И врат... све као снег... Од чега то тако човек побели? Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић. Све се жуте пеге по врату докле сунце грије... Аха, сигурно капетана никад не грије сунце, једнако је у хладовини“...
Прекиде му мисли лупњава од поткованих коњских ногу, која се приближаваше штали. То пандур уводи коње. Чује дечко како се отворише шталска врата, како вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан и нестрпљив.
— Ти си као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, везујући поводнике за јасле и гледајући прекорно капетанова бељца, који одмах завуче дугачку њушку у јасле.
„Ене де... То мени говори... мисли Љубомир, слушајући пандурово мрмљање. Од куд ме угледа, слава га убила!“...
— Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...
„Куку, јâдо!... И он хоће онде код мене... А ја?“...
— И 'нако... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно...
„Он мисли ја овамо нешто једем!... Да се бега!... Ето зла!“...
Дечко стаде плашљиво прелазити преко сена, које га одаваше својим шуштањем. Пандуров монолог одједаред престаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити низ степенице. У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а над самом његовом главом настави се пандурски монолог.
— Е, тако ли ви знате!... Кријете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур!... У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!...
— Није, славе ми... ја 'нако... дркће Љубомир и муца плагшљиво пред њим.
— Шта „'нако“ бре!... Од куд на тавану?
—Побегô од капетана, сунца ми! превија се дете и одједном заплака.
Пандур омекша. И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре код капетана.. Ко зна! С великом лукавошћу и препреденом вештином утиша дете, па га узе на испит. Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.
— А 'нако... није те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил' не долазио у срез. А ово он пита тек 'нако... из радозналости.
— Јок, одговори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом што га то пита.
„А, није га уписао! помисли пандур весео. Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвијана... Хе-хе“...
Кад се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском. Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера. Напољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех. То су подолазили кметови, одборници, сељани... лармају и гледају да процинкају одмах: ради чега ли је сâм капетан тако ненадно дошао.
У позну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизодлазили, механџија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствено, са полушапатом, запита:
— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пандура.
Љубомир му све исприча, па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.
— Еј, црњане, пропали смо!... викну узбуђен механџија, који је у таквим приликама волео све да увећава, па и опасност, која га очекује. — Нисам те уписао, видиш... Па сад ће...
Љубомир се препао, па само стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.
— Него пази: сутра да кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд. Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам. Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!... Пропао си! Јеси ли разумео?
— Јесам, одговори дечко, бришући широким прљавим рукавом уплакане очи и гледајући механџију плашљиво.
— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.
Љубомир понови задани му одговор готово од речи до речи. Газда му остаде задовољан, па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.
Црни се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве тамне нејасне слике: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшило... раширило се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не мења...
Љубомир сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће... Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ... Преко неба прелети једна падалица. Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|