Porušeni ideali/III
III
Ala je teško u tuđoj kući! Pa još kad si sluga, kad si vezan kao konopcem, ne smeš se mrdnuti po svojoj volji, nego sve činiš po tuđoj naredbi. Hteo bi se dečko neki put zabaviti čime, hteo bi sesti na onaj sniski humić više mehane i večito gledati ono široko vijugavo čudo, što se belasâ, preliva i odsjajkuje na suncu, po kome prođe jedared neka velika dugačka naprava sa odžakom koji se neprestano dimi. Rekoše mu da je to Sava, a ono po njoj plovi lađa. Hteo bi gledati dugo, dugo u onu beskrajnu ravan, što se pružila preko Save i nad njom neprestano visi i kotura se siva magla; vele mu da je to neka druga, „švapska“ zemlja, i on bi je onda gledao još s većim čuđenjem, i ona nejasna žudnja za daljinom, za svetom, sad bi se u većoj meri pojavila. Hteo bi koji put stati uz Milku, gazdinu kćer, slušati njena zanimljiva pričanja i osećati pri tom takvu
nasladu, takvo zadovoljstvo... Hteo bi još mnogo što učiniti, ali svemu tome stoji na putu gazdina volja.
Kad pođe nekim poslom, može mu se desiti da uzgred vidi Savu, da gleda lađu i „švapsku“ zemlju, ali to ne može učiniti onda, kad bi on sam zaželeo.
Milka mu dosta puta priđe, kad je zaludan, pa bi odmah poveli razgovor. Jednih su godina, mehana je udaljena od sela, pa drugog društva nemaju. Ali je gazdino oko vazda pazilo da on ne bude zaludan. I ako sedi, nađu mu šta može i tako raditi.
A kako beše na Maljenu! Slobodan je kô ptica u gori, slobodan i sve... samo — da ne mrdne kud belavka...
„Sad se jadna Mira muči sama. Ako pođe za kozama, odoše krave u štetu... Valjad joj pomaže moj Sveja, ali je mnogo mali“... misli mališan i oseća kako ga poduzima neka setna tuga za onim mestima, koja tako naglo ostavi.
Najpre je čuvao stoku u livadi, koja je bila blizu mehane. To mu je bio najmiliji posao, prava zabava. Tada se sit nasanjao, ređajući razne planove u glavi. Ne behu to, istina, baš pravi planovi, jer je kod njega bila samo jedna misao o budućnosti: „mora se ići u Beograd, u školu“, a planovi su se sastojali u raznim oblicima, kako je on maštao o daljem putovanju, o dolasku u Beograd...
A kad ima više posla u kući, onda Milku pošlju da čuva goveda, a njega odvedu u štalu,
dadu mu lopatu i vile i pokažu kako to treba očistiti. Siroče, onako nejako, malo, mučilo se po ceo dan, pa ipak nije moglo dovršiti posao.
Najvoleo je kad, oko deset časova, dotera napašenu stoku, pojede hleba, pa mu gazdarica dâ asuru, dva džaka s vunom, pa sedne u hlad pod lužnikom, blizu bunara, da češlja vunu. To mu je bio skoro svakodnevni posao, ali mu je u poslu vazda pomagala Milka. A on je tako voleo da je gleda i da sluša njeno otvoreno detinje ćeretanje... I za čudo mu: on se sa Mirom igrao, prevrtao, preskakao, pa nikad ništa ne pomisli onako... o devojci; a eto sad sa Milkom baš ne bi smeo onako. Nije s toga, što je gazdina kći, nego baš onako... što je... što je takva devojka.
Evo ih, sede u hladu i češljaju. On se podupro leđima o hrapavo deblo lužnikovo (sa onog istog uzroka, sa koga svaki težak gleda da podupre leđa kad sedi ili stoji) pa brzo čupa i rastresa bela, oprana, nežna kao svila vunena vlakna; sagnuo glavu, ali mu ispod obrva sjakte zelenkaste oči, a usne se razvukle u veseo, radostan i glup smeh.
— Kako si se igrao sa tom tvojom Mirom? pita ga devojče. Koje igre znate?...
— The... znam one školske sve, ali nas dvoje sami to ne možemo. Nego 'nako... jarca,
ili jákanja...
— Kako to jarca?
— Deremo jarca... On se osvrne oko sebe pažljivo, pa videvši da ih niko ne gleda, ustane brzo i pokaže joj na dugačkoj lužnikovoj grani kako se to radi. Et' 'vako...
— Znam to. I kod nas muškarci rade. Ali Mira?...
— I ona dere žestoko.
— Kako, zar kao i ti!? uzvikuje začuđeno devojče, i na usnama se već kupe crte, koje će preći u stidljiv i začuđen smeh.
— More-e-e... oteže pripovedač: kaki ja!... Ne umem ja ni maknuti... A ona kad počne,
i on se sa nekom gordom hvalisavošću nasmeši... moj brate, sevaju joj butine kâ onogaj...
— A kako se to jakate? prekide ga Milka baš kad se on oduševi pričanjem, pa joj htede
sve po tanko objasniti.
— E, to je mnogo lepše. Dohvatimo se za ruke, pa vuci jedno drugo, omahuj, rvi se dok jedno ne padne. Posle se ono odozdo iskobelja, pa uzjaše ono što ga je obalilo. Pa... trista čuda!... Tako se samo prevrćemo po travi... dovršuje dečko, a na usnama mu treperi čitavo blaženstvo. Njemu je već u pameti cela i jasna slika bezbrižne zabave i plandovanja po Maljenu.
— To je bolje! veli dete, pa se plašljivo osvrće i pogléda na kuću; zatim, spuštenim glasom, gotovo šapatom nastavlja: i ja bih to probala... da vidimo baš ko je jači. A može li Mira tebe da obali?
— Uha!... tresnem pod njom kâ dulek. Đavo je, pa ume da saplete.
Devojče već nestrpljivo. Kad njega Mira obaljuje, onda sigurno može i ona. „Ala bi to bilo!... Ali da je negde u zaklonu, danas ne vide iz kuće“.
— Da mi je da se mi pojakamo, veli ona i razgleda oko sebe, tražeći zgodno mesto. Ali gde bi..., da nas ne vidi nana?
Ljubomir je pogleda zaprepašćen. Ona je u njegovim očima tako visoko stajala, da nije smeo ni pomisliti na tako intimnu zabavu sa njom. Ono što je bilo obično sa Mirom, ovde mu se činilo nedostižno; upravo on nije na to nikad ni pomišljao.
— Ha, eno iza štale, pokošena detelina... Onde je zgodno, uzviknu devojče i ustade, pa onako lopovski i obešenjački stade pogledati na kuću. — Nana sad kroji košulje, neće izići. Hajdemo!
Ljubomir se diže plašljivo, poguri se i pođe za devojčetom, koje veselo skakutaše pred njim.
Čim stadoše na mesto, devojče ga odmah napade. Ona beše živa i odlučna, kao i Mira. A Ljubomir se zbuni, oseti se nezgodno kad uhvati one meke i čiste ruke, pa se podade prvoj navali. Klecnu jedared i devojče već naže na njega, ali on se reši da se ne da još. Istina, čim je pošao od lužnika, on se već u napred rešio da joj se pokori; jer kako bi on nju obalio!... A posle toga, u svakoj je seljačkoj duši skriveno po malo podlosti: ako u čemu zavisi od tebe, on će se sam uniziti pred tobom ia sto načina, samo da te umilostivi. I Ljubomir je mislio takim postupkom da učini po volji Milki.
Tako je i bilo. Ali kad je već pao, Milka hte da ga pritisne.
— E, pa sad da se jakamo... mogu li se iskobeljati, kad me pritisneš, veli on, ležeći na otavi i gledajući je blaženo.
— Neka... povlači se devojče stidljivo. I ovo je dosta. Sad znamo da sam ja jača, reče ona veselo, pa okrete ka lužniku, obzirući se uz put pažljivo.
Za njom stupa Ljubomir, teškim nezgrapnim korakom, a na licu mu neopisana milina, sreća, radost...
„To je ono što priča Svetozar, kad se potrevi duševno živinče... Samo će mi nje biti žao, kad odem odavde“...
Jedne mlade nedelje spremi se Milka da ide u crkvu s majkom. Ljubomir taman poterao stoku na pašu, a Milka iskakuta pred njega. Obučena u novu cicanu haljinicu, otvorene boje, htela je, kao i svaka ženska, da se pohvali svome vršnjaku, misleći da izgleda bozna kako lepo u novoj opremi. Ali se prevarila. Ljubomiru ne bi palo ni na kraj pameti da gleda na opremu, ali se iznenadi kad je ugleda ovaku. Došla mu nekako drukčija, sasvim drukčija... ukočena, spletena, nekako onako... A kako joj je lepo stajalo juče prosto jeleče, od prugaste ćitajke, opervaženo crnim gajtanom.
— Ja ću u crkvu, reče ona, stavši uz njega i zagledajući oko sebe da se ne uprlja.
— Blago tebe, odgovori on, gledajući je kao s nekim snebivanjem, t. j. sa pogledom, koji je govorio: „ja uviđam svoje ništavilo pred tobom, pa eto“...
— Što, zar voliš ići u crkvu?
— Nô!... 'Naka lepota!.. Sjakte se one odežde na popu, kâ samo sunce, a đaci ukarare, pa bruji sva crkva. Ih!... Ja ti onda ništa ne znam za sebe.
— Lepo je, i ja volim. Ali dugačko, brate... zabole noge, pa jedva čekam da iziđem.
— Mene jok. Ostao bih, vala, ceo dan.
Mahandžika viknu, a Ljubomir brzo podiže svoj dugački prut, zamahnu njime veselo i potera stoku. Tek kad se smiriše gladna goveda u livadi i stadoše pasti, on se osvrte i gledaše dugo, sa zavišću, upravo sa zlobom, za dvema bogomoljkama, koje sve dalje odmicahu, dok se ne izgubiše blizu seoskih kuća, iza kojih se, još dalje tamo, dizaše visoka sjajna zvonara.
„A kako li je tamo, u Beogradu?!... Pa još kad se obuče sam mitropolit... Kažu, na glavi mu kapa od dvadeset oka žežena zlata i dragog kamena. Da mi je samo to videti... kad se zasija!... A sa njim, kažu, sto popova. Bože, kako li to izgleda... u jednoj gomili, sto popova!... Neka, neka, još malo“... misli dečko i ne dovršuje celu misao, jer se već zna sve dalje... Sve je to smišljeno i utvrđeno.
A dan za danom prolazi brzo, neosetno. Nije još dobro ni razgledao okolinu, a izračuna da je već prošao mesec kako služi ovde. Čudio se što nikoga nema iz njegova kraja, da prođe ovuda. Prolaze razni putnici, krče kola ceo dan, pa i noću; po drumu samo se vije gusta prašina, ili se raskalja posle kiše, pa se samo giba žućkasto crno blato. Dolaze seljani u mehanu i već počinju nešto govoriti o školi. Ko je god inokosan, a ima dete odraslo, obilazi oko kmeta i pita ga šta će da pije. Vidi se da se približilo školsko vreme.
Jednog dana dojaha pred mehanu neki konjanik, a za njim pandur sa puškom o ramenu. Mehandžija, kako ugleda putnika iz mehane, prenu se, izmeni lice i postara se da na njemu iskaže veliko poštovanje i pokornost prema nenadnom putniku. Baci purenjak, koji je do sad, sa slašću, žvakao, skoči sa stolice, tresnu rukom po košulji spreda i, sagnuvši glavu toliko, da je morao gledati ispod obrva, iziđe, upravo istrča pred gosta.
Ljubomir seđaše na doksatu, čisteći trešnjevu buraniju, koja će se kuvati za večeru, pa se i sam trže od nenadnih jahača. A kad vide pandura i neobično učtivo lice mehandžino, doseti se da će to biti neka vlast iz sreza. Nešto ga odjednom obuze trema, bi mu nezgodno od ovoga dolaska, i ako on nije ništa imao sa sreskom vlašću. „Ko zna zašto je on došao!“ misli u sebi i stara se da umakne sa doksata neopažen.
— Gde ćete sesti, gospodin-kapetane?... izvodi mehandžija kapetana na doksat i pokazuje mu jednu uzvišicu, podignutu od dasaka, opkoljenu retkim žućkastim lišćem hladoleža, koji se penje na više uz plavo-bele konce fula, oparane sa stare čarape. Ovde će moći, samo da prostrem čaršav... Dijete!... viknu, ugledavši Ljubomira: trči... gazdaricu... Kapetan došô... kaži.
Ljubomir jednim korakom uskoči u mehanu, istrča u hodnik gde su sobe i preplašenim glasom viknu:
— Kapetan!... trči... Gazda zove, pa zatim izleti napolje i sakri se na tavan štalski,
svoje omiljeno prenoćište.
— Čudne budale, majko! viknu gazdarica za njim. To ga je onaj naplašio... i on se tako boji kapetana. Čudna mi čuda, ako je i kapetan! viče sama sa sobom, osvrćući se zbunjeno i tražeći nešto, ne znajući ni sama šta traži. — Ono istina zna se: kapetan može da odere nas mehandžije, ali opet...
A Ljubomir se zavukô u seno, ćuti i premišlja kako je strašan kapetan. I to mu se učini tek od onda, kad mu gazda onako zbunjeno viknu: trči!...
„Kako su mu bele ruke, premišlja dečko u senu, sećajući se šta je mogao opaziti na kapetanu. I vrat... sve kao sneg... Od čega to tako čovek pobeli? Naša Jerina, kad bude u oči vašara, gotovo raskrvavi vrat od trljanja peskom i sapunom, pa ništa: opet se šareni ka detlić. Sve se žute pege po vratu dokle sunce grije... Aha, sigurno kapetana nikad ne grije sunce, jednako je u hladovini“...
Prekide mu misli lupnjava od potkovanih konjskih nogu, koja se približavaše štali. To pandur uvodi konje. Čuje dečko kako se otvoriše štalska vrata, kako vičan pandur uvede konje, govoreći sa njima i prebacujući kapetanovu beljcu kako je poklapan i nestrpljiv.
— Ti si kao i tvoj gazda... svi ste jednaki... mrmlja pandur, vezujući povodnike za jasle i gledajući prekorno kapetanova beljca, koji odmah zavuče dugačku njušku u jasle.
„Ene de... To meni govori... misli Ljubomir, slušajući pandurovo mrmljanje. Od kud me ugleda, slava ga ubila!“...
— Samo da ti je da zavučeš njušku u seno, a ne gledaš na nas, mrcino — nastavlja pandur oštrijim glasom — da li ima mesta i za nas, i ako smo pandurska sorta...
„Kuku, jâdo!... I on hoće onde kod mene... A ja?“...
— I 'nako... da stanemo barabar, pa da podelimo ljucki što je Bog dao... da grizemo zajedno...
„On misli ja ovamo nešto jedem!... Da se bega!... Eto zla!“...
Dečko stade plašljivo prelaziti preko sena, koje ga odavaše svojim šuštanjem. Pandurov monolog odjedared prestade, čega se on još više uplaši, pa pretrča preko sena i ripnu s tavana pravo na zemlju, nemajući kad silaziti niz stepenice. U onom letenju na zemlju oseti, da je košuljom nešto lako zakačio, i kad pade na zemlju i dočeka se na ruke, ispod njega se iskotrlja nekakav slamni šešir, a nad samom njegovom glavom nastavi se pandurski monolog.
— E, tako li vi znate!... Krijete se po tavanu, da čpijunišete šta će reći kapetanov pandur!... U malo mi glavu ne odnese... samo da me zakači butovima!...
— Nije, slave mi... ja 'nako... drkće Ljubomir i muca plagšljivo pred njim.
— Šta „'nako“ bre!... Od kud na tavanu?
—Pobegô od kapetana, sunca mi! previja se dete i odjednom zaplaka.
Pandur omekša. I on se bio uplašio da to nije kakva podvala, da njega ogovore kod kapetana.. Ko zna! S velikom lukavošću i prepredenom veštinom utiša dete, pa ga uze na ispit. Uplašen dečko sve mu o sebi iskreno ispriča, rekavši samo da ga je otac poslao u službu, kao što je i drugima govorio.
— A 'nako... nije te ovi gazda nikako dovodio u srez, kod nas? upita pandur, praveći pri tom lice kao da je njemu sasvim svejedno: dolazio il' ne dolazio u srez. A ovo on pita tek 'nako... iz radoznalosti.
— Jok, odgovori Ljubomir, čudeći se i odgovorom i pogledom što ga to pita.
„A, nije ga upisao! pomisli pandur veseo. Tu ćemo mecko da štrbucnemo gazda Cvijana... He-he“...
Kad se Ljubomir, ohrabren pandurom, vratio u kujnu, tamo ga dočekaše s psovkom i velikom praskom. Traže ga od kad sebe, pune im ruke posla, sprema se velika večera. Napolju se čuje graja, razgovor i po neki glasniji smeh. To su podolazili kmetovi, odbornici, seljani... larmaju i gledaju da procinkaju odmah: radi čega li je sâm kapetan tako nenadno došao.
U poznu noć, pošto se večera davno svršila i ljudi gotovo poizodlazili, mehandžija zovnu Ljubomira u jednu sobu, pa ga tajanstveno, sa polušapatom, zapita:
— Šta je to bilo s tobom i s onim... tu mehandžija krupno opsova pandura.
Ljubomir mu sve ispriča, pa i pandurov monolog, onako kako ga je on razumeo.
— Ej, crnjane, propali smo!... viknu uzbuđen mehandžija, koji je u takvim prilikama voleo sve da uvećava, pa i opasnost, koja ga očekuje. — Nisam te upisao, vidiš... Pa sad će...
Ljubomir se prepao, pa samo steže uzdrhtalom rukom butinicu, trepće i odjednom mu grunuše suze na oči.
— Nego pazi: sutra da kažeš... kad te kapetan pozove, da mu kažeš: ja sam, reci, gospodine, đak; idem reci na veće škole u Beograd. Pa dok staše vreme za školu, primio me ovi, reci, dobri čovek da me prihrani, a i ja njega, reci, za to slušam. Nipošto da ne kažeš, da smo se pogodili da me služiš!... Propao si! Jesi li razumeo?
— Jesam, odgovori dečko, brišući širokim prljavim rukavom uplakane oči i gledajući mehandžiju plašljivo.
— E dela sad meni reci, kako ćeš sutra kapetanu kazati.
Ljubomir ponovi zadani mu odgovor gotovo od reči do reči. Gazda mu ostade zadovoljan, pa ga posla da spremi sve, što treba za čišćenje cipela.
Crni se i tajanstveno ćuti visoko nebo, crni se tamna letnja noć; ne vidi se ništa, samo sevaju pred očima nekakve tamne nejasne slike: približiš se kakvom žbuniću, učini ti se čitavo strašilo... raširilo se, razjapilo čeljusti, pa ide na tebe, ide, ali uviđaš da se rastojanje između tebe i čudovišta ne menja...
Ljubomir seo na vrata od svoga tavana, okrenuo lice tamnoj pomrčini i, kao da se rešava kud će... Hteo bi se krenuti na put odmah, ali ga zadržava ovaka noć... Preko neba preleti jedna padalica. On se strese i, krsteći se plašljivo, zavuče se u seno...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|