Порушени идеали/IV
IV
„Ђак београдске гимназије... Боже, јели ово истина или сан!... .Ја, Љубомир Васић, гимна... какооно кажу: гим-на-зист!“... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...
Наш планинац се наслонио на неку градиницу од тáчâка, подигнуту у средини дворишта около некаква дугуљаста камена са лименим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном одећом, које не може довољно да се нагледа. Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама. Љубомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. „Што им то мајка óкрâти пеленгирице? Мора да није имала више оваког сукна“... Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искриљеним кошуљама од дебела кудељна платна...
И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог директора, који прочита имена примљених ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена...
»Љубомир Васић, ученик велике гимназије“... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилулске и теразиске), готово гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш „велике гимназије“.
...Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено у високо
плаво небо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: „Љубомир Васић, ученик велике гимназије“... И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом... Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе... А овако само подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио... И опет понавља: „Љубомир Васић, ученик велике гимназије“...
Отишô је затим на Калимегдан, завукô се међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању...
Дакле, свршено је: постигô је главну жељу. А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, док се до тога дошло!... И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства...
Најмучније беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанове потере. Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа... Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на улици, или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израстô на улици... Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом... Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен. Ах, он је тако јадан, тако сâм!...
Шта ли ће бити са њим?... Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?...
Смишљао је у памети најстрашније слике мукâ, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично. Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чичицу. Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи. Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало... Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сâта у сâт, тако непрекидно. Али се то њему није ни мало тешко чинило. Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сâм.
Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више користи.
О, како га је обрадовао састанак са Светозарем!... Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином. Није знао шта ће пре да га пита...
— Шта веле моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.
— Брину се, знаш сам... Сестре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је жива. Чули су да си овамо отишô. Чича Живојин вели: „Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу. Није он отпао од мене, као ивер од кладе. Боли, каже, мене срце за свом децом“.
Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго. . сећајући се својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели. Али дечја туга није велика и дуготрајна.
Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље. Досадање место напусти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао. Затим настаде спремање за упис у школу.
— Дај ми сведочанство, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.
— Како... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.
Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога не може бити примљен, а данас почиње упис... Дакле све пропало, све муке и наде узалуд!... Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.
Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке. Забринути богословац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, са превијеним табачићем, очекујући ред да уђу. Разгледа он добро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени учитељи исправно попунили и својеручним потписом утврдили. Друге му тврђе у оно време није ни требало.
„Па и ја умем тако попунити... још лепше!“ помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело. У то срећно доба ни „крштенице“ не беху потребне одмах — веровало се учитељу.
Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије.
Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто. Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?... Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: „Љубомир Васић, ученик велике гимназије“...
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|