Помиреније/7
| ◄ ПОЗОРИЈЕ ПЕТО | ► |
ПОЗОРИЈЕ ШЕСТО
ФЕМА, ПРЕЂАШЊИ; доцније, АНИЦА
ФЕМА: Ево сам дошла, господине.
АДВОКАТ: Добро, драга моја, добро, ја сам све уредио.
ФЕМА: Могу ли се чему надати, господине?
АДВОКАТ: Без сумње. Хе, xe, pulchra beѕtіa! Видићете како ја знам помоћи; но ви ћете мени за то благодарити, јелте? (Уваши је за образ.)
ФЕМА: О, господине, немајте бриге.
АДВОКАТ: Хе, хе, хе. Имате ли мужа?
ФЕМА: Имам.
АДВОКАТ: То је једна шкода, иначе, разумете ли, гледајте ме, могли бисте — хе, хе, хе, овакав персон сваки пуг се не даје видити — могли бисте моја супруга бити. Али, ништа, ништа, све може бити.
ФЕМА: Господине, ви ме застиђујете. Ја сам од просте фамилије.
АДВОКАТ: Ништа, ништа, амоr non noѕcіt genuѕ, каже један велики философ без имена. Лепота, то је све што се на рачун узети може. Ви сте у мојим естетическим очима лепи, а о мени — о мени јошт није нико дубитирао.
(АНИЦА се укаже на пренџеру).
ФЕМА: Како сте уредили, господине, за моју ствар?
АДВОКАТ: А, то је ништа; да овај објект продужимо. Ви сте лепи, а и ја нисам ружан. Како би добро било кад би били удовица, разумете ли ме?
АНИЦА: А, виле ми те с фишкалом!
ФЕМА: Господине, само ми кажите најпре како сте уредили, да знам.
АДВОКАТ: Врло лепо за једну, а особито за другу партају. Моја је сва интенција да вас помирим.
ФЕМА: О, господине, само то не. Волим све изгубити него да се с таквом несрећом помирим.
АНИЦА на пенџеру шкрипи зуби.
АДВОКАТ: Другог спасенија нема у овом случају.
ФЕМА: Али, господине, цела ће се мала смејати кад чује да се Фема с Аницом помирила.
АДВОКАТ: Ништа, ништа, разумете ли? Ја вам кажем. А ја мислим да сам ја бољи него цела мала. Хе, хе, хе, гледајте ме како се руменим.
ФЕМА: Не могу, господине, како ћу се с таквом фландром помирити.
АНИЦА (с пенџера): Шта, ја фландра! (Утрчи у собу.)
Коме си ти казала фландра, а? Коме си ти казала фландра?
АДВОКАТ: Јест, то је било од Феме ружно.
АНИЦА: Видиш, фљуско, видиш шта фишкал каже.
АДВОКАТ: Хе, хе, како ви можете фемици фљуска казати!
ФЕМА: А, фљорцо? Како је то, бештијо?
АНИЦА (полети јој у косе): Како је то, фландро? (Шчепаду се).
АДВОКАТ: Хо, хо, хо! Violatio ѕedіѕ іudіcіarіae. Анице! (Тражи да ји растави).
АНИЦА (тресне Фему о земљу): Але те однеле.
АДВОКАТ: А, а, а. Моју Фемицу nequaquam! (Узме штап и почне Аницу деветати).
АНИЦА: Господине, шта имате ви са мном?
АДВОКАТ: У присуствију моме то не иде, разумете ли? (Диже је горе.)
ФЕМА (ђипи): Ха, изела те трпија! (Тресне Аницу доле.)
АДВОКАТ: Фема је свалила. Anіmuѕ іnter amorem et iram vacіllat. Nequaquam (Гура је штапом).
ФЕМА (на Аницу); Оћеш јошт, виле ушле у тебе, а? Оћеш јошт, але те растргле!
АДВОКАТ (опет је гура); Фемо! А-ја, не чују. (Диже је). Доста, шта је то?
АНИЦА (устајући): Јао, ђаво те носио, јао, фландро једна! (Трчи на Фему).
АДВОКАТ: Veto! (Заклања Фему).
АНИЦА: Та нећеш ми утећи макар главу изгубила. (Дочепа је).
АДВОКАТ: Veto, није слободно.
ФЕМА (такође дочепа Аницу, но тако да адвокат остане у среди); Дед сад, обајгоро! (Повуче је),
АДВОКАТ: Veto, per amorem patrіѕ, ja сам овде!
АНИЦА (снажно повуче Фему, тако да обадве падну преко адвоката).
АДВОКАТ: Пуштајте, пуштајте, удависте ме!
ФЕМА (ђипи горе, да боље Аницу дочепа).
АДВОКАТ (се искобеља): Maleferіatae! (Почне ји штапом макљати. Оне се распусте).
ФЕМА: Шта се ви ту мешате, господине?
АНИЦА: Ко те је поставио пандуром, ђаво те одно и с фишкалом!
АДВОКАТ: Maleferіatae! У присуствију мом тако и мене да дехонестирате! Знате ли ко сам ја?
АНИЦА: Ко вас је звао код нас?
АДВОКАТ: Exemplum іnaudіtum, разумете ли? Crіmen laeѕі іudіcіѕ. Знате л’ шта то значи? Сад таки да се помирите, или дркћите од моје јарости.
АНИЦА: На част вам помирење, само кад сам се осветила.
ФЕМА: Сад не марим сто форинти платити, кад сам само срце искалила.
АДВОКАТ: А процес?
АНИЦА: Читајте га ви и с вашим дедом. Мени је доста. (На Фему). Памтићеш ти овај дан.
ФЕМА: Памтићеш ти Фемину руку.
АНИЦА: Неће ти више пасти на ум да се са мном свађаш.
ФЕМА: Нећеш се сетити да у мене дираш.
АНИЦА: Ја сам ти била фишкал.
ФЕМА: Ја сам ти била пандур.
(У такој свађи изиђу.)
АДВОКАТ (гледи за њима): Номо ѕum, humanі nіhіl a ме alіenum eѕѕe puto. Ho опет ми је Тај процес донео пар голупчића.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|