Покондирена тиква/19
| ◄ Позорје 9. | Позорје 10. | Позорје 1. ► |
Позорје десето
ЈОВАН, РУЖИЧИЋ
ЈОВАН: Врашко печење, кад сам се једанпут курталисао. Али какав је ово грабанцијаш? Изгледа канада је по Банстолу путуњу носио.
РУЖИЧИЋ: Кого иштеши горјашчими очеси твојими?
ЈОВАН: Аха! Овај је Словак.
РУЖИЧИЋ: Несмислени, дажд ми отвјета.
ЈОВАН: Пани, просим понижење, ја сам био шегрт код моје мајсторице, а тераз сам аванџирал; уж сам постал бединтер.
РУЖИЧИЋ: Да прилпнет јазик гортани твојему.
ЈОВАН: Пани, просим их пекње, из које су они столици? Боху присам, ја сам млоге Словаке познавал, али таки разговор не чу сам.
РУЖИЧИЋ: Вјеси ли ти что јест јазик славјански?
ЈОВАН. Хеј, ја сам буо до Левочи.
РУЖИЧИЋ: Душе глухи и неми, о граматическом јазицје глагољу ти.
ЈОВАН: Черт ме взе кед знам чо повједају они.
РУЖИЧИЋ: Магарац!
ЈОВАН: Аа, то разумем, так има уши како черт.
РУЖИЧИЋ: Что уже сотворју с отменијем сим рода человјеческаго!
ЈОВАН: Ово је белај на моју главу.
РУЖИЧИЋ: Довљејет. (Покаже му сат.) Вјеси ли что јест сије?
ЈОВАН: Лен су то ходински, богу присам, су пекни.
РУЖИЧИЋ: А что јест сије? (Покаже бурмутицу.)
ЈОВАН: То је так же пекње, то се вола бурмутица.
РУЖИЧИЋ: Всјачески. Обаче не вјеси ли ким образом могла би аз малоде пјењаз число под лихвоју на сија вешчи получити?
ЈОВАН: Хеј, панови, будете купит једин пекни ланац за пењази, а потом буђете обесит и буђете знат келко је ходини, а потом буђете штакулу алебо бурмутицу напунит с бурмутом, и буђете шмеркат како једин моцни пан.
РУЖИЧИЋ: Магарац, шта булазниш?
ЈОВАН: А гле, ви знате српски, па шта ме мучите туђим језиком?
РУЖИЧИЋ: Безумне, не знаш шта је сладост То сам славјански казао. Би ли могао овај сат и бурмутицу гдегод заложити за десет форинти?
ЈОВАН: Ако ми штогод дате, могу.
РУЖИЧИЋ: Не старајсја, даћу ти форинту.
ЈОВАН: То је лепо. (Узме бурмутицу.) Ала би ово било за мене. (Отвори је и нађе решконту ) Шта је ово?
РУЖИЧИЋ: Содержи то, то је облигација за ону форинту.
ЈОВАН: Хајде не браним.
РУЖИЧИЋ: Уже дјело совершено јест
ЈОВАН: Уж' буђет ист' достат' пењази.
РУЖИЧИЋ: Јешће једино Да не уразумјејет никтоже, јако под лиховоју взајл јесм
ЈОВАН: Буђе, буђе.
РУЖИЧИЋ: Молчаније јест красњејшаја добродјетељ јуноши.
ЈОВАН: Уж' буђем питат, уж' буђем питат (Један на једну, други на другу страну отиде.)
ЗАВЕСА
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|