Pokondirena tikva/19

DEJSTVO DRUGO

Pozorje 10.

Pozorje deseto

JOVAN, RUŽIČIĆ

JOVAN: Vraško pečenje, kad sam se jedanput kurtalisao. Ali kakav je ovo grabancijaš? Izgleda kanada je po Banstolu putunju nosio.

RUŽIČIĆ: Kogo išteši gorjaščimi očesi tvojimi?

JOVAN: Aha! Ovaj je Slovak.

RUŽIČIĆ: Nesmisleni, dažd mi otvjeta.

JOVAN: Pani, prosim poniženje, ja sam bio šegrt kod moje majstorice, a teraz sam avandžiral; už sam postal bedinter.

RUŽIČIĆ: Da prilpnet jazik gortani tvojemu.

JOVAN: Pani, prosim ih peknje, iz koje su oni stolici? Bohu prisam, ja sam mloge Slovake poznaval, ali taki razgovor ne ču sam.

RUŽIČIĆ: Vjesi li ti čto jest jazik slavjanski?

JOVAN. Hej, ja sam buo do Levoči.

RUŽIČIĆ: Duše gluhi i nemi, o gramatičeskom jazicje glagolju ti.

JOVAN: Čert me vze ked znam čo povjedaju oni.

RUŽIČIĆ: Magarac!

JOVAN: Aa, to razumem, tak ima uši kako čert.

RUŽIČIĆ: Čto uže sotvorju s otmenijem sim roda čelovječeskago!

JOVAN: Ovo je belaj na moju glavu.

RUŽIČIĆ: Dovljejet. (Pokaže mu sat.) Vjesi li čto jest sije?

JOVAN: Len su to hodinski, bogu prisam, su pekni.

RUŽIČIĆ: A čto jest sije? (Pokaže burmuticu.)

JOVAN: To je tak že peknje, to se vola burmutica.

RUŽIČIĆ: Vsjačeski. Obače ne vjesi li kim obrazom mogla bi az malode pjenjaz čislo pod lihvoju na sija vešči polučiti?

JOVAN: Hej, panovi, budete kupit jedin pekni lanac za penjazi, a potom buđete obesit i buđete znat kelko je hodini, a potom buđete štakulu alebo burmuticu napunit s burmutom, i buđete šmerkat kako jedin mocni pan.

RUŽIČIĆ: Magarac, šta bulazniš?

JOVAN: A gle, vi znate srpski, pa šta me mučite tuđim jezikom?

RUŽIČIĆ: Bezumne, ne znaš šta je sladost To sam slavjanski kazao. Bi li mogao ovaj sat i burmuticu gdegod založiti za deset forinti?

JOVAN: Ako mi štogod date, mogu.

RUŽIČIĆ: Ne starajsja, daću ti forintu.

JOVAN: To je lepo. (Uzme burmuticu.) Ala bi ovo bilo za mene. (Otvori je i nađe reškontu ) Šta je ovo?

RUŽIČIĆ: Soderži to, to je obligacija za onu forintu.

JOVAN: Hajde ne branim.

RUŽIČIĆ: Uže djelo soveršeno jest

JOVAN: Už' buđet ist' dostat' penjazi.

RUŽIČIĆ: Ješće jedino Da ne urazumjejet niktože, jako pod lihovoju vzajl jesm

JOVAN: Buđe, buđe.

RUŽIČIĆ: Molčanije jest krasnjejšaja dobrodjetelj junoši.

JOVAN: Už' buđem pitat, už' buđem pitat (Jedan na jednu, drugi na drugu stranu otide.)

ZAVESA

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.