Под кулом цара Лазара
| ←Монах | Под кулом цара Лазара Писац: Милета Јакшић |
Старина→ |
Ко̑ труп огроман мрачног исполина
Ког су ломили громови и буре
Многих столећа, — онде, на видику
Још стоје њене развалине суре,
И као испод изумрлих дебла
Што тајно струји сок животних сила:
Нови Крушевац око ње је нико̑
Ко̑ младо шибље из дубоких жила
Када избије око трошна пања...
Али далеко иду мисли њене:
Као да мутне успомене збира
По временима даљним растурене.
Што ме је тако моје срце вукло
Да јој приступим? О, доба детиње!
То што сам некад у сну гледо̑ само,
Сад будан сањам крај ове светиње.
Вече је. Градска врева се стишава,
Док једна птица преноћишта тражи
У развалама — она се увија
Мраком и ћути — црн гигант на стражи.
Газећи преко гомиле камења
Што тупо звечи ко̑ мртвачке кости,
Лагано ступам да мир не реметим,
Тај сан дубоки далеке прошлости.
Пусто и мртво... Ах, зар никад нема —
Кад поноћ земљу црн плашт умота —
Да се пробуди шапат, слаби одјек,
Глас ишчезнули негдашњег живота!
Зар та зидина није сачувала
Под тешком плочом вечног, гробног мука
Да ми се јави, слух ми обрадује
Тужан остатак макар једног звука?
Ништа... Но, можда у поноћно доба
Кад месечина сенке изазива
И под заклоном ових развалина
Мрак тајанствени духове сакрива:
Сен Његова се лагано докраде,
Страшан, сав крвав ко онога дана
Када је пао у облаку праха
Обливен крвљу из седамнајст рана —
Дође и блуди око развалина
По месечини док град доле спава —
Застаје, гледа забринут и тужан
И са уздахом опет ишчезава...
Ноћ и тишина... Мрачна кула ћути
Слуктећи како час за часом гони —
Затим падање са потмулим тутњем:
То се камење c њена врха рони, —
Она потајно за утваром плаче
Већ пет векова, — и нико не слути
Да су то сузе, и да ће се једном
У тим каменим сузама расути.
Извор[уреди]
- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 131
|