Pod kulom cara Lazara
| ←Monah | Pod kulom cara Lazara Pisac: Mileta Jakšić |
Starina→ |
Kȏ trup ogroman mračnog ispolina
Kog su lomili gromovi i bure
Mnogih stoleća, — onde, na vidiku
Još stoje njene razvaline sure,
I kao ispod izumrlih debla
Što tajno struji sok životnih sila:
Novi Kruševac oko nje je nikȏ
Kȏ mlado šiblje iz dubokih žila
Kada izbije oko trošna panja...
Ali daleko idu misli njene:
Kao da mutne uspomene zbira
Po vremenima daljnim rasturene.
Što me je tako moje srce vuklo
Da joj pristupim? O, doba detinje!
To što sam nekad u snu gledȏ samo,
Sad budan sanjam kraj ove svetinje.
Veče je. Gradska vreva se stišava,
Dok jedna ptica prenoćišta traži
U razvalama — ona se uvija
Mrakom i ćuti — crn gigant na straži.
Gazeći preko gomile kamenja
Što tupo zveči kȏ mrtvačke kosti,
Lagano stupam da mir ne remetim,
Taj san duboki daleke prošlosti.
Pusto i mrtvo... Ah, zar nikad nema —
Kad ponoć zemlju crn plašt umota —
Da se probudi šapat, slabi odjek,
Glas iščeznuli negdašnjeg života!
Zar ta zidina nije sačuvala
Pod teškom pločom večnog, grobnog muka
Da mi se javi, sluh mi obraduje
Tužan ostatak makar jednog zvuka?
Ništa... No, možda u ponoćno doba
Kad mesečina senke izaziva
I pod zaklonom ovih razvalina
Mrak tajanstveni duhove sakriva:
Sen Njegova se lagano dokrade,
Strašan, sav krvav ko onoga dana
Kada je pao u oblaku praha
Obliven krvlju iz sedamnajst rana —
Dođe i bludi oko razvalina
Po mesečini dok grad dole spava —
Zastaje, gleda zabrinut i tužan
I sa uzdahom opet iščezava...
Noć i tišina... Mračna kula ćuti
Slukteći kako čas za časom goni —
Zatim padanje sa potmulim tutnjem:
To se kamenje c njena vrha roni, —
Ona potajno za utvarom plače
Već pet vekova, — i niko ne sluti
Da su to suze, i da će se jednom
U tim kamenim suzama rasuti.
Izvor[uredi]
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 131
|