Монах

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Монах
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg

Монах

I

Планина се к небу вије,
У дубрави свечан мир,
Из камена вода бије,
А код воде манастир.

Ћелије су старе, мале
Ту борави црни клир.
На прозору млађан кале
Гледа стену, дубок вир.

За брдом су црни дуси,
Бурно море, лукав свет,
Паклен-страсти лом и труси,
Отрован је сваки цвет.

Како покој душу крепи,
Па како је сладак хлад!
Од преласти, оче лепи,
Заклања те тврди град.

И опет ти сузно око;
Зашто плачеш, не знаш сам?
Поглед блуди на широко,
А у срцу букти плам!

Мраци слазе, сунце седа,
Затворио прозор свој,
У господа Спаса гледа:
„Твој сам војник, Боже мој!”

II

Шта ли би срце хтело,
Шта ли му души годи?
Жарко је сунце село,
По врту кале ходи.

Грање је топло, мирно;
Захладак цвеће њише,
Прстом га није дирн’о,
Ал’ сузу с ока брише.

Не бриши капље мале,
Тај неба дарак лепи,
Росицу божју, кале,
Што цветак-душу крепи.

Не чини дело верно
Ко из се Бога гони:
Приклони главу смерно,
Вечерња ено звони!

III

Иноци[1] скромно ходе,
Блажен им свео лик;
Пред њима отац стари,
Игуман Калиник.

Кампана с пирга звони,
Поздравља свети збор;
Срдит игуман пита:
А камо Никанор?

„Прости му, оче свети!” —
Иконом стари моли —
„Он братство цело љуби
„И цркву свету воли.

„Велења твоја слуша;
„С подвига, скрушен, свен’о;
„У врту срце куша
„И крха тело „брено”.[2]

„ „Послушност, од искони,
„ „Монаштва канон први!
„ „Монашки легиони
„ „Пред њим су тлени[3] црви!

„ „Казнит’ упорство дрско
„ „Дужност је жезла мога
„ „У име оца Саве
„ „И Мироточивога![4]

„ „Доста ми греха свога,
„ „Нашта и бреме туђе? ” „
Тако игуман строги,
Па у храм свети уђе.

IV

Сјај вечерњи на врх брега гори,
Поветарац мирно завијори,
Са вечерњом, с калуђерски гласи,
И последња румен се угаси.

Над манастир надвила се тама.
Ни вечерњих не чујеш песама.
И птице су већ код својих гнезда,
А на небу тек по која звезда.

И јекнуше чудновати крици
По сводов’ма по дуги ходници;
Иноцима лица се облаче:
У клепала ударало ђаче.

Сву обитељ[5] такну страва нека.
Саборница отворена чека.
Судбина је човекова уда,
Чак ни црква не може без суда!

И дођоше еуфори[6] седи,
Руку сухих а образа бледи’,
Сумњаш да л’ су икад млади били —
У црни се манторос[7] увили.

Мрке слике, које само дишу
Како типик, како књиге пишу;
Свето Писмо дело им је знање
И Крмчија[8] и свето Предање.

Игуман је у врх стола сео.
А ко би га погледати смео?
Та страшно је и кад грешни људи
А камо ли када црква суди!

Сагрешење казнити се мора.
Изведоше оца Никанора,
Косе вране а пораста вита,
Лика лепа, чела поносита.

Млади брате, шта те амо гања?
Да ли дође од воље ил’ страха?
Колико је лавра у Немања
Не видесте лепшега монаха.

Пресуду је саслушао строгу:
„Целу ноћцу молићеш се Богу,
„А по нашем обичају старом
„Клечећ’ смерно пред светим олтаром!”

Калиник је тако својим правом,
Еуфори климали су главом.
Осуђени своје боле скрива,
Па судије у руке целива.

V

У великој цркви сутон је и тама,
У њој Никанора оставише сама,
У руку му свећу воштаницу дали
Па духа крепости на њега призвали.
„Моли се, и путу праведном се врати;
„Сотона ли дође, ти лице одврати;
„А ако те најзад не пусти на миру,
„Крсти се и клањај и певај стихиру!
„Мучеником небо снисходи и прашта —
„Та човек је рођен, да грехе испашта!”
„И сам сам ти тако, мој брате и сине..
Рече сакелариј’,[9] п’ оде да почине.

Ваистину тешка дужност му је дата.
Еклисијарх[10] за њим забравио врата,
Молитву је шапн’о за свог брата кривог.
И умукну жубор — нигде никог живог.

Да страшне самоће! Али нема страха
У рањену срцу несрећна монаха;
Души му је лакше кад болује сама,
А тако је мирно усред света храма!
Оборио главу, па мисли и мисли,
А јади су стари, што су душу стисли,
Заптију му груди, не може да да’не.
А кад кап од свеће доле на тле па’не,
Тајанственим шумом папертом[11] одјекне,
У дубини душе нови бол га текне,
Ишчилела нада у нов понор тоне,
Из мутног се ока вреле сузе роне.
Лиле се и лиле, више га не боли:
Подигао главу, па се Богу моли.

VI

Да л’ да дигнем главу, ил’ да кријем лице,
Наша добра мајко, света Троручице![12]
Ево сам преда те осуђени клек’о —
Црква тако хоће, игуман је рек’о.

У души ми тешко, облачно и црно.
На сломљена плећа расу сам огрн’о,
А питаш ли, мајко, за то срце меко —
Грешне су преласти од њега далеко;
Молитвом и постом небу сам га врн’о,
Последњи пламичак у њему утрн’о,
У грудима студи као парче кама:
Нит’ га греје нада, нити јад прелама.

Чему да се надам? Зар од грешних људи?
Та човечја душа помрачином блуди,
Љубав му је цвеће на живота стази,
Успут га откида, па га одмах згази.
Љубио сам, мајко, младачким животом
(Опрости, што дрзнух говорити о том!)
Веровах да души другарица треба
Па је примих, мајко, као милост неба...
Ти видиш у душу и у срце моје,
Ох, реци, има ли, као она што је?
Господ ју је дивну у Едему бир’о,
У устих јој даси као свето миро,
Сјајна као сунце ’на ускршњем дану,
А лепа к’о кедар на гори Ливану.

Јурио сам млађан планином и лугом
Са сивим соколом, мојим верним другом;
Хитао сам стрелу за птичицом многом
И плашио зверад са ловачким рогом;
Газио сам реке, пео се на висе
И гутао горе етирне мирисе,
И у бујној сили жељах крила орја,
Да полетим доле низ стрма подгорја...
Беше вече ти’о, кад сам доле био;
На бедему лепа у даљину гледа,
Како румен-сунце на заходу седа,
Видех је, а душом слатко миље мину —
Ту ми, света мајко, ново сунце сијну.
И ја је љубљах као љиљан-цвет,
А на нас потеже цео, цео свет;
Пред тобом сам сада, и мој цео јад:
Ти си ми блаженство, а живот ми — ад!

VII

Ту од вељег бола, ил’ светога страха,
Умукнуше речи млађана монаха;
Једва држи главу скрушену, уморну
И предано гледа слику чудотворну.
Па час дише бурно, час му уздах стане,
А из црног ока крупна суза кане,
И докле му суза тле мраморно роси
Душа се ка „свету невечерњем” носи,
У пределе топле, где ружице мире,
Па му с’ чини чује умилне стихире,
Што анђели поје у небесном вису,
Или у паперти, ил’ у параклису.[13]

Дневна светлост душу и диже и крепи —
У тишини ноћној свак’ по мало стрепи,
Ни сам не зна зашто подилази страва,
Па се скорим кроком у људе спасава.
Ал’ наш млади кале још клонуо није,
Не моли се више, нити сузе лије,
„Млекопитателној” песме би да поје,
Ал’ се грло стегло, па тамо и стоје.
И не сећа с’ више своје душе боне —
Гледа у кандила, иконе престоне,
Чак му поглед миран к сводовима леће
И кроз сумрак види Христово распеће,
И јабуку рајску и проклету змију
И аждахе, што му с’ испод ногу вију;
Види Саваота у кубетном своду
И анђеле, разне по чину и роду,
Истом да заусти, да се тужи Богу,
Уздахне дубоко: „Не могу, не могу!”
Кроз олтарски прозор ноћни ветар пирне
И разнесе мирис од свете измирне,
К’о да са небеса невидљиво слети
Обитељски анђ’о у „светаја светих”.[14]
И полелеј вељи као да се њише —
Дотичу га даси, којим црква дише,
Из свију углова к’о да дуси ничу —
И на обртаљкам’ клироси[15] се мичу,
Као из дубина чује крупне гласе,
Поју: „Васкресење твоје, Христе спасе!”
И псалме и химне, и све песме старе:
Величања светих, егзапостиларе.[16]
У својим избама, пркосећи „плоти”,
Да л’ то павечерје поје ћелиоти?[17]
Ил’ су ноћне песме тајанствени клици,
Што је поје смерно горски испосници?[18]

Око Никанора све затрепта живо.
(Да л’ доиста виде, ил’ је само снив’о?)
Пред њиме се двери отворише часне,
Види замке, куле и пределе јасне,
Огрејана брда и долове водне,
Маслину мирисну, лимунове родне,
Модролисне смокве, ћипариско горје —
А под брдом пукло далеко приморје.
Погле оне стене, оне куле старе!
С највиших зидова оре се фанфаре,
Застава се вије, шимшир се зелени,
Фењери под градом, ено, пободени.
Велико весеље овладало градом —
Велики властелин стигао је с младом...

Ту Никанор рикну, на тле хладно паде.
Да л’ с бола, ил’ страха Богу душу даде?
Бадава би слуш’о, не чују се даси —
У руци му свећа лагано се гаси.

VIII

Не знам, духовниче, шта се с тобом збива?
Нађосмо те јутрос ни мртва ни жива;
Збунише се браћа, свак’ у помоћ хит’о;
Отац Агатанђ’о молитву је чит’о,
Да ти Господ младом исцељења даде, —
Ако још милости за тебе имаде.
Ил’ још своје „плоти” укротио неси?
Ил' те много тиште какви стари греси?
Ил’ те жеља каква не може да мине?
Било шта му драго, реци мени, сине.

Метаниса кале, па игумну поче:
„Ни греси, ни жеље, преподобни оче!
„У оваком граду шта ли згрешит’ могу?
„Теби с’ исповедам као вишњем Богу.”

Бог крепост улива у најмањег „раба” —
Што л’ је твоја душа тако „зјело” слаба?
Истрајни подвизи — то тек грешну краси —
Треба да ои узор међ’ јеромонаси!
Ниси худи себар из дома „забвена”,[19]
Вељи си властелин колена чувена;
Ти кад клонеш, сине, двогуба срамота!
Или ти је жао дворскога живота?
Додуше уз краља многа ташта срећа,
Ал’ је црква јача, ал’ је црква већа;
И злочинац дође л’ у зидове њене
Мазде се лишава, ту му је спасење.
„Ја поштујем краља, господине стари,
Ал’ за дворску сјајност душа ми не мари;
Не дивљах се никад ни сили, ни моћи,
Најрадије живљах у својој самоћи.
Брат беше на двору, ја дома у граду,
Учаху ме књизи још у добу младу,
Читах Соломуна и приче Сираха
И све што улива божијега страха;
„Биће први слуга у крилу Сиона” —
Чух зборити мајци оца кир[20] Тихона.

Ето видиш, синко, није случај само —
Прст вишег промисла довео те амо
А у лавру доћи није дело лако...

„Прости, кир игумне, али није тако.
„Ваистину, ја сам љубио и штов’о
„Нашу матер цркву и „писано слово”;
„Са оцем Тихоном, о вечери зимски,
„Читао сам, чит’о и грчки и римски,
„И који тропарац уз даскала[21] певн’о,
„А у дворску цркву ишли „катадневно”.[22]

Спомен кир Тихона благословен буди!...

„Говорите тако, јер сте у заблуди.
„Још вам нисам каз’о намере му скрите;
„Говорићу даље, ако дозволите.”
Игуман ће на то зловољно: Говори!
„Неваљалац беше од сотоне гори,
„У божијој њиви главничаво семе,
„Јуда Искариот, Каиново племе!
„Чујте само како родитеље моје
„Уловио беше у вигове своје:
„Мој брат стариј’, Гојко, — та ви већ га знате,
„Игумански жезал од њега имате;
„Леп, додуше, прилог, али душа није...

Црква не одбија „дародајаније”.[23]

„Најзад и јест тако; им’о је па дао,
„Само што је, знате, туђе отимао.
„Што очиње узе, не могу се тући,
„Ал’ што оте моје — грех је вапијући!

Ништета је, сине, красота монахом.

„Ал’ титрат’ се није са божијим страхом...
„Чудим се и данас — није крађа мала —
„Како да им душа није задрхтала!
„Злоковарство гнусно ев’ како је скбв’о:
„(Игумане, прости, исповест је ово!)
„Властелинство наше броји многе „веси”,[24]
„Тргове и млине, дубраве и леси,
„Где сунчана зрака никада не пече,
„А Топлица река по сред среди тече.
„У Топлици доњој, у питомој равни,
„Успела се стена, на њој замак славни,
„И у њему кула господска и царска,
„Да је лепше нема лавра хилендарска.[25]
„То ј’ баштина стара велможе Прибака;
„Сад је само сенка негдашњег јунака,
„Обронули старац, добричина права,
„Али му се жене сваки ужасава,
„У пакосно срце све се беси збиле —
„Процвил’о је многи са њезине силе.”

Игуман ће на то: Па слаби смо људи,
Не судимо строго, да нам се не суди.

„Бог нека ми суди, ако није тако!
„И старо и младо, клоњаше се свако,
„Али у ње ћерка као цвет румени,
„А стари је Прибак поклонио мени.
„Благослов нам даше и моји и њени
„И чекасмо само да се ојесени.
„И кад дође време, да ме жени млада,
„Дозвао је Гојка из краљева града;
„Кад нас виде оба, подмлади се, плану —
„Па одосмо с њиме у вел’ку дворану.
„У злаћене столе поседасмо редом,
„А до њега мајка с веселим погледом.
„Да л’ је јоште жива, ох, да ми је знати...

Игуман ће на то: Црква ти ј’е мати!

„Јест, црква је мајка, ја сам њено чедо.
„Дуго нас је отац сакупљене глед’о,
„Кад му Бог у душу већу снагу ули,
„Поче слабим гласом, једва смо га чули:
„ „Већ, дечице драга, ни ходит’ не могу,
„ „Примакло се време да се иде Богу.
„ „Благо сваком оном, кога Господ штити!
„ „Док њега слушате, добро ће вам бити;
„ „Ко је њега слуш'о, смрти се не плаши.
„ „Сад слушајте вољу родитеља ваши’!..”
„Потресена мајка светитељски бледа,
„А брат Гојко дрми, мрко је погледа.
„Погледам Тихона, на жезал се наг’о,
„Журно броји зрна, а главу је саг’о.

„ „Вас двоје сте, децо, сва обитељ наша,
„ „И замак и жупа баштина је ваша,
„ „Имајући ћерку не имајућ’ сина,
„ „Молили су Прибак и ћира[26] Деспина
„ „Да теби, Недељко, пре нег’ јесен мине,
„ „Своју ћерку даду и да те усине.
„ „Ти си наше дете, к’о и Гојко што је,
„ „Ништа бити неће против воље твоје.
„ „Ако љубиш Анђу, отворено кажи!
„ „Не љубиш ли, нека другу срећу тражи!” ”
„Ја преблажен, оче, шта ли рећи знадох —
„Пред оцем и мајком на колена падох,
„Од радости веље као птица кликнух:
„Ох, љубим је, оче! весело узвикнух.”

Озбиљну игумну крупна суза кану,
Из старчевих груди дубоко уздану.
И њему је, дсо зна, можда на ум дошло,
Што ]е већ одавно било па и прошло.
И ма како, мудар, да стишава, толи,
Мешкољи се ипак, малчице заболи.

„Ал’ сад истом, оче, олујина стиже,
„Са столице своје кир Тихон се диже:
„ „Господине светли, дозволите мени;
„ „Господин Недељко није рођен жени!
„ „Он неће онамо, куда њему гове,
„ „Већ небесним путем, куд’ га Господ зове!
„ „Божијему гласу, ко с’ противит’ може?
„ „Кротости је образ, право јагње боже;
„ „Изучио књигу и учења многа,
„ „А речит словослов најлепшега слога.
„ „У њему се слази нови борац с неба, —
„ „Наша српска црква бранилаца треба;
„ „Ради ваше славе у небесном „миру”
„ „Жртвујте га цркви, поклоните клиру!
„ „Одбијете л’ цркву, затрће вам племе,
„ „Место благослова бацит’ анатеме.
„ „Ако ли га узмеш, боље себе уби —
„ „Ко ратује с црквом, оба света губи!” ”
„Тако Тихон грмну одлучно и дрско,
„Светим плаштом покри дело богомрско,
„А још тад незнани сакривени трази,
„Па оца и мајку беседа порази.
„Срце да ми прсне од стида и гњева.
„Погледам на Гојка, лукаво с' осмева.
„Дотакох се мача; безобразном калу
„Да запушим уста, да одшалим шалу!
„Ту ће опет демон у монашком руху —
(„Чисто нисам своме веровао уху!
„И сад, оче, жалим, што га нисам смак’о)
„ „Част цркве и дома налаже овако:
„ „Недељка посветит’ монашкоме чину,
„ „А имање Гојку, старијему сину;
„ „Њему ћемо дати и невесту чедну,
„ „А имања спојит’ у државу једну.
„ „Гојко ће порастит’ без крша и лома,
„ „На двору узвисит’ славу твога дома.
„ „А невеста ј’ роса, ил’ полетња ружа,
„ „Привић’ ће се брзо уз велика мужа.
„ „А господин Прибак задаје л’ вам бригу?
„ „Госпођа Деспина послала ми књигу,
„ „Имајте доброту саслушати само —
„ „Дозволите овде да је прочитамо.” ”
„Ту рикнух из гласа, па с гњевом и плачем
„Полетим на кала с истргнутим мачем.
„Докопа ме Гојко, рукама ме стеже.
„Да ме ниси так’о, каљави витеже!
„Мајка врисну, паде, па заклопи очи.
„Разјарени отац, посрћући скочи.
„Начини се метеж! Вика: „Држи!” „Стани!”
„Највећа саблазан у вел’кој Дворани!...
„Шта је даље било? Нисам за се знао.
„У старог сам оца у немилост пао.
„Две године дана мојих младих лета
„Проведох у кули, одсечен од света.
„Измучену душу љубављу сам згрев’о,
„Целе дуге ноћи о њојзи сам снев'о; \
„Зором и вечером поздраве јој слао
„И све јаде своје овде испевао.”

Ту Никанор узе из некаква свића
И пружи игумну гомилу листића:
„То су, оче, јади душе, која вене;
„Видим и сам да су недостојни мене.
„Ето ти их, па их од мене удали
„Ил’ у паранпарче, или их запали!
„Уз’о си ми младост, постригао власи. —
„Снисходи бар тузи док се не угаси!
„Ако ли је греха, — то су тако хтели
„Који су ме амо на силу довели.”

Ту игуман поче, али богме муцну.
Еклисијарх, срећом, у клепало куцну.
Никанор, понизно као црвак мали,
Поклони се старцу и тихо удали.

IX

На манастир 'пали месечеви зраци.
Братија поспала, заспали и ђаци.
Не чујеш ни стада у оближној луци,
Још се чују само зрикавци и ћуци
И из избе горње Светогорац дуја,
Што га ту недавно нанесе олуја,
Па сваке вечери цео псалтир чита,
Код последњег псалма 'већ и зора свита.
Проигуман стаде, прислушну на врати:
„Гле, овај се јоште са Давидом млати!
„Видео сам многих наших матадора
„С Атона, Овчара и из Метеора,

„Ал’ житије овог „отшелника”2?) ду]е „Коп’ко сам и коп’ко, ал’ на жалост, „всује.” Па ходником тихо, као стара лија,

На прстима граби 'до старих ћелија,

А кад би код врати, тихо, к’о да с’ плаши, Шапну: „Молитвама светих отац’ наших!”28) Пригну оштро ухо па слушати стане,

А изнутра „амин!” рече игумане.

Проигуман ’нутра тако вешто ђипну,

Нити реза шкљоцЦу, нити шарка шкрипну. Манастирац‘само уме тако ући. <—

Игуман га прими благосиљајући.

„Звао сам те, оче... Ходи ближе мало!... „Сазнао сам данас, што се није знало. „Никанор је жртва дела гадна, ружна, „Судбина, јаднику, и тешка и тужна.

„И сувише бех му 'строг по своме звању. — „Бог ће ми опростит’, чиних у незнању. — „Исповешћу својом јако ме је дирн’о” ...

Па игуман повест исприча опширно.

„Па то ме, игумне, и боли и мори „Што ј’ свет с дана на дан све црњи и гори. „Толики подвизи, толика мољења, „Најстрожији пости, а он се не мења.”

„То ће тако бити, док је божја воља. „Наступиће, оче, и времена боља.
„Онај озго грмне л’, ето други данци, „Хијене ће постат’ питоми јагањци ... „Кад исприча тако своје тајне јаде, „Завежљај ми овај са песмама 'даде. „Певао је самац, да га јади мину, „Подобно светоме оцу Дамаскину.

„Пре него их, грешне, светом огњу дамо, „Звао сам те, оче, да их прочитамо. „Вид ме давно изд’о; окрени, обрни, „Видим само листом да се нешто црни.”

У ћелији тесној, да је више зрака, Запалише свећу и четир провлака.

Дуго су, ћутећи, у завежљај глали,

Па засели за сто и песме читали:

1. Привиђење

Затворен у кули, проливам сузе И кунем судбу, која ми те узе; Забрављена врата, заве^са спуштена, Преда мном трепери свећица снуждена.

У тужној самоћи само за те дишем, Проливам сузе и песме пишем.

У стиху свакоме к’о зора се блиста Твој поглед небесни, твоја 'душа чиста; Светли ми блаженством у тамнини ноћној, Удахњива нада души ‘слабомоћној,

И као да видим пружене ти руке И чујем кроз поноћ очајничке звуке.

2. Пред сликом богомајке.

К’о што.ране росе Цвећу живот носе, Исусова мати Утеху ће дати Души, која моли Кад је тешко боли,

Па да се оснажи У њој спаса тражи.

И ја јој се молим,

И ти јој се моли:

Она мене чува,

Она тебе воли;

Кад малакше душа И моја и твоја,

Клонуле ће примит’

У наручја своја.

Кад се пред њом молим, Дух ми теби лети;

Кад се пред њом молиш, Ти се мене сети.

А она ће на нас Благослове слати:

Та она је, душо,

Наша добра мати.

3. Облацима

Ви путници, ви облаци, Куда тако хитро, журно?
Ако југу путујете,

Понес’те ми >ерде бурно! Ов’де свет ме не разуме,

Сав је хладан, празан, нем: Пустите ме хитра, смела,

Да са вама у свет грем!

Осећања угашена,

А и мисли полет клон’о,— Леже као сухо лишће Што ј’ од некуд ветар дон’о. Зрак у кулу не продире,

И звезда ми мутан сјај — Ох, како бих к вама горе У етирни миришљај!

За сетну се лиру машам,

Да самоћу песмом гоним, Жице ћуте и ја ћутим И, уздишућ’, сузе роним; Опопадну ме, оборе ме Мисли дрне, мисли зле; Скочим њојзи да полетим, Лиру треснем дол’ 0 тле!

Да, облаци моји журни,

Ва-с ће њезин поглед срести; Питаће вас с чежњом, болом: Када ћете мен’ довести? Поздрав’те |е.' кажите |о|:
Од туге је престо пет’,

Свет је његов кула влажна,

Дух је његов згажен цвет.

4. Молитва вечерња.

Твоје сунце, Боже, на западу седа, Руменим погледом на нас двоје гледа, Ми га испраћамо на колени тужно , Срце нам је болно, око нам је сузно. Молитва је наша дивно теби знана Праћена уздахом, сузом окупана.

У срцима нашим један живот дише, Један пламен гори, један мир мирише. Ти нас тако сродне и сљубљене створи: Најнежније песме слатки разговори;

У овакоме зрачку једно другом сјамо, У свакоме даху ми се поздрављамо.

Ох, ми ћемо бити светији и већи У љубави нашој када будеш трећи.

Ох, чувај нас с твоји анђеоски лици; Ми смо чеда твоја, твоји праведници. Кад нам срца чиста теби, Боже, оду, Трептаће ка’ ово сунце на заходу.

5.

Манастирским вртом самац шећем, К’о цвет свенут моја душа ћути, Гледам црно, оголело грање
И лист што се • по стазама жути. Гледам руже давно прецветане,

А из ока врела суза лије;

Цео свет вас мирис’о и глед’о, Ваш ме мирис окадио није.

Гледам тамо на њезину страну, Над замком јој облаци се вију Тешки, плачни, суморни и цр-ни, К’о болови што ми срце рију. Видим кишу, где к’о бисер сипи, Око срца свија ми се туга.

Ох, како је шетати се тешко Хладним вртом без својега друга.
Болка душа повлачи се у се, Тражећ’ спаса од тих хладних слиј! Ал’ и у њој, гле! читаво гробље I Очајничких таквих споменика.

Па куда ћу, милостиво небо?

6. Вече

Над манастир суто-н пао, Охол ветар прозор бије:

Ја у мисли утонуо,

Мислим, душо, како ти је.
Врх кубета облак јури,

И да«н и ноћ киша лије:

И мени се сузе лију Мислећ’, душо, како ти је.

Библије се залуд лаћам Кад за тобом срце уди:

Што у кожу више гледам, Мисао ми даље блуди.

Тамо, тамо иза гора Где ти болно срце вене,

Моја душа свуд’ те прати,

Ти си вазда поред мене.

7. Ноћ

С клонулом главом, болима својим, На росном брегу усамљен стојим И сузним оком молим се теби Господе, Господе, прими ме к себи!

Ох, свет је овај пун миља био,

Ја сам га, Боже, страсно љубио:

Гору и птицу, извор бисерни,

Рађање сунца, мирис вечерни.

И људе љубих невино, чисто,

Цео ми живот чистотом блист’о; Видех ли бедна да вене, уди —

Бол је потрее’о и моје груди.
И сав драж уви манторос црни,

Хаос у мисли, у срцу трни,

И ничим, Боже, да боле блажим, Зато те вичем, зато те тражим.

Хај, мојој души, што много пати, Утешног нада можеш ли дати,

К’о овај мирис вечерњој роси Што га ветарац с Мораве носи?

Ево и месец на небо лази,

Јато га звезда поздравља, мази:

Је л’ то твој весник утехе, нада, Новога живота ил’ мога — пада?

Сјаји месече, мој знанче врли!,

Мени су света дражи помрли,

Ал’ меком зраком двори и служи Анђелу оном, што тамо тужи.

Одавде далеко уди и вене:

Носи му поздраве од самца мене, Око и недро чисто му озари Најлепшим зраком, мој знанче стари!

Сад с Богом, небо тихо и мирно!

И ти, лахоре, што с’ сада пирн’о! Збогом, месече, и тиха ноћи!

Клон’о сам, клон’о, издале моћи.
Ко зна, хоће л’ се још једном дати Да могу мирно овако стати,

И гледећ’ небо молит’ се теби Господе, Господе, прими ме к себи!

8. У цркви

С братијом сам у храм иш’о, Молио се много, много;

Али нисам болној души Олакшања наћи мог’о.

Кад молитвом небо тражих,

Твој се дворац небом ствара,

А у њему рај мирише:

Твоја душа, пуна жара.

Душа ми се као мирис Око тебе жељне свије,

Теби служим — хај! па зато Овета црква за ме није.

Грешни нисмо; та чистота Анђеоска тебе краси,

А у мени љубав букти,

Чиста као божји даси.

Ја, окајан, идућ’ цркви,

Грешим само вишњем Богу,
Јер без тебе, чиста душо, Ни молит’ се ја не могу.


У оба чатача срце поста меко;

Проигуман ту би још к’о нешто рек’о,

Ал’ од чудна чуда реч заста у гуши —• Тутањ, вика, рек’о б’ манастир се руши. Једни оздо вичу: „Да не падне, глајте!” Други запомажу: „Држите, не дајте!” „Стегните му добро коноп око паса!”

А махнит се дуја дере иза гласа:

„Цар Давид је втори, ја сам Давид први, „Ја сам псалмопевац — на колена црви! „Много вас се слегло, али мало званих —-„Сагни твоју главу, сасуде избрани,

„Цео сам Израиљ ево теби дао, —

„И ту ме је Господ уљем помазао.

„На плашт ми не стајте, ви малени мрави,; „Овим царским жезлом све ћу вас по глави ј „Радујте се звезди моје круне јасне, „Удрите у струне и кимвале гласне!

„Глете, већ у порти пљуском пада мана, ' „Купина се пуши вичите: осана!.. . Ш

Као дивље звери глас портом одлеже, Игуман, престрављен, на врата потеже, Проигуман за њим, и за часак тили Обадва су старца на доксату били.
Светогорац клон’о, тек што није зен’о,

У самоћи својој памећу је шен’о;

Клонио се браће, бегао од шума —

И ето је најзад остао без ума;

Као свака биљка што без сунца клоне, Тако човек-одљуд у мрак умни тоне.

„Затвор’те га доле, под дебелим сводом, „Па лечите старца молитвом и водом! „Већ је слабоуман овамо и дош’о, „Кол’ко се затвар’о добро је и прош’о, „Бог зна јад колики на њега нагрн’о”... То игуман рече, па се натраг врн’о, Једва с’ види ићи кроз ходнике мраком: Проигуман за њим смотреним кораком.

Кад ћелији дошли, пред врата су стали Некол’ко листића по прагу су пали, Проигуман дигну, па ће рећи ти’о:

„Та овде је, брате, неки ђаво био.

„Да их није само све однео собом — „Ово су листићи, што их читах с тобом”.

И приђоше столу, у хартије вире — Воштаница гори, а провлаци жмире. Претрнуше оба од силна ужаса —

Од многих песама ни трага, ни гласа! Игум’ну се језик везао од страха;

Већ је пред њим ђаво, гонитељ монаха,
Осећа му воњу, -види рога оба,

Кој’ма ће га бости до самога гроба.

„Прођ’ се, игумане!”, другар ће му рећи, „Има од ђавол& и врагова већи’,

„Трага им се свуда ројевима множи — „Биће ово неки у монашкој кожи.

„Сад већ шта је ту је; ћутаћу и ћути!

„Па кад нам се опет вода позамути, „Удици ћу мојој скривен хитац дати — „Нашег песмотатца врашки упецати”.

„Опрости нам, Боже!”, игуман се моли, „Згрешио сам много, па ме срце боли. „Ваљало је спалит’, нисам треб’о штити — „Ружно је монаху радозналу бити.

„Шта ће онда млађи, кад игуман тако?

„О, мене ће старца осудити свако”.

„Лези, одмори се, да ти душа дане!

„Мали су то греси, оче игумане.

„Ја ћу већ, ослон’ се, учинит’ откриће,

„Па проклете песме у паранпарчиће!”

Тако проигуман, поклони се, оде,

А игуман клече: „Смилуј се, Господе!” Чаташе вечерњу и читаво бдење, Испаштајућ’ своје прво сагрешење.
У великој кули, где никога није,

У ћелији тесној отац Аверкије;

Скитао по свету, к’о витез крсташки, Па дође да куша и живот монашки.

С молитвом и постом ишло како тако, Ал’ жиеет’ у граду било му је пак’о! Неки пут му дође, зажели се људи,

Па не зна шта ради, просто да полуди! Покуша да чита, играју му слова,

А не знаде наћи занимања нова.

Време му ]е дуго, па у прозор гледа, Мува се к’о махнит, устаје и седа,

До игум’на сви му и црни и криви — Милијун му бува под кожом оживи.

Да избегне свакој парници и вражди Све га нешто копка да на врата зажди; Отима се, бори, од те мисли бега,

Ал’ мис’о о путу јача је од њега.

Нико својој судби умакао није,

За палицу дрзај, оче Аверкије!

И кад осу граја, кад завика дуја, Подузе га просто некаква олуја, Антерију сави, камилавку наби,

Скиде торбу с клина, а палицу зграби, Па, у име божје, тајанственим ником... А кад био тамо великим ходником, Игуманску собу оставио б’ с миром,

Ал’ је виде празну, отворену широм.
Па к’о што с’ у свету то дешава кашто, Ускочи унутра, сам не знаде зашто. „Мучно је одлучит’ кад овако хитам,

„Да бар ово макнем, да у путу читам. „Добро је опљенит’ овог старог врага” ... Листиће у торбу, па оде без трага.

Још јутрос у цркви разговор је био: „Отац Аверкије „чуства очистио”.

„Но та уља није баш имала стида,

„Или је. кроз прозор, или преко зида; „Кључеви у мене и капијска брава, — „Глед’6 сам и глед’о, — здрава и читава.” Мрмља 'сакелариј’, па за резу хвата,

Да разгледа собу одбеглога брата.

X

Ни на небу лепшег сјаја Од сунчаног божјег зрака,

Ни на земљи лепших кула Него што су у Прибака!

Па господски вељи двори Од тесана бела кама,

Па капије с мрамор-луци,

Па зидови с мазгалама!

У дворима свила, злато;

По зидов’ма оков, шара,

А по тлима скупе коже Од лавова и тигара.
Перивоји к’о рајеви;

Кроз шипразје речни тоци;

Па језерак у мрамору,

У језеру водоскоци!

Давно Прибак вечни санак снива, Поред њега Деспина почива. Неправду су учинили многу,

Кајали се, молили се Богу;

Делили су и кљасту и слепу И подигли задужбину лепу,

Белу цркву у зеленој гори,

А око ње калуђерски двори.

Клир се моли за ктиторе своје, Чате бдења, литургије поје.

Бог грешнима крчи к небу стазе, Ал’ не оним’, који љубав газе.

Боже мили, дивна јутра!

Росан ваздух, луг се ори,

По речици плашт маглени Припужа се брчној гори.

По врхов’ма смрч и борје,

А по њима капље сјале,

У дворскоме перивоју Ђулружице мирисале.

Брда тамо, брда амо,

А небесни лук их спаја:

У том мирном божјем рају Нема суза, уздисаја!
Па што плаче лепа госпа На доксату куле веље?

Та тек није сузу врелу Сазд’о Господ на весеље?

Поглед блуди небом, зраком,

Из ока се сузе роне —

Какве ли је успомене У даљине мутне гоне?

„Утешите с’, бар вас срећа „Светлим прстом једном таче; „Тешко оном, који нема „Да се за њом бар заплаче!

„Ком’ двер среће закључаше,

„У дну мора вргли кључе” ... Дворска госпа властелинди То изусти, па умуче.

„Опрости ми, добра Маро, „Плакати је тако драго!

„Пуста ј’ сила и господство „Суза ми је цело благо.

„Што имадох, мило беше,

„Отргоше, одузеше”.

„Онда, шта да кажем, драго моје дете? „Боље молити се, него да плачете”.

„Молити се оветом, што не може бити, „То је, добра Маро, молитву хулити”.
„Бог разгали, гоопо, и најцрње дане, „Покаже нам путе и оне незнане”.

„Свет је овај, Маро, утрн’о за мене, „Све су моје наде давно заривене”.

„У најцрњој ноћи човек звезду спази ... „Гле, некога, госпо, са планине слази! „Собом робе нема, Дубровчанин није,

„А ни Светогорац ради писаније.

„Не знам, да ли жупом тек пролази само, „Или је кастиле потег’о овамо”...

Чудан човек низа страну слази:

На глави му шубара голема,

А долама од мркога сукна Привила се уз мршаво тело;

Око паса појас тврдокоран,

А низ бедро ножић у рожини;

По листов’ма бели пеленгири,

А на ногу рутави опанци;

0 рамену торба од кострети;

У десници сапутник му верни Од најтврђе, сухе дреновине.

Као коза низа стрмен плаза с’,

Кад с’ отисне камење одлеће,

Па са шумом у потоке рине.

А кад сиђе до речнога моста,

Стресну са се росицу јутарњу, Заошћну брчиће унорне,

Гладну браду рехаву и риђу,
Правце наже ка великој кули, Дрско чукну алком на вратима: „Помоз’ Бог вам јутру на уранку! „Јесу л’ ово градови и двори „Великога господин’ Прибака? „Отворите путнику уморну! „Далеко је Скопље и Косово, „Трудне кости да одморим само! „Док прегазим равну Дубочицу, „Ваља ми се још на Рашку пети! „Глухе слуге одговора дајте! „Отворите, ил’ ме одагнајте!

„Па да причам од жупе до жупе, „Како сте ме с двора отерали!”

Лењи вратар кости крену,

Па железна врата шири.

Чудан путник у двор паде,

Мрку торбу на тле хитну,

На мраморну клупу седа.

Стари вратар скромно пита: „Твоје име смемо л’ знати?”

„Ја сам човек, што се пати, „Коме ноге светом блуде „Са његове главе луде”.

На то вратар полагано:

„Није ни то сваком дано;

„Тешко ј’ данас памет крити,

„А још теже луда бити”.
„Луд баш нисам тако, стари, „Штошта и мој мозак свари,

„Ал* да га је срећом више,

„Све би ишло мало тише.

„Овако се као вихор млатим,

„Докле, најзад, и главом не платим”.

„Е, шта ћете, ви јој нисте криви; „Бог нек’ вам је још дуго поживи! „Кончина ће доћи свакој тварци — „А сад одох јавит’ господарци”.

С веље куле властелинка сађе,

На мраморно двориште изађе, Крупним оком у путника циља,

А још више госпођа дадиља.

Госпођа га запитала млада:

Од куда је, од кога ли града?

„Путник, госпо, што га усуд вија, „Рођен да се по свету пребија. „Избачен сам к’о на води пена, „Свуд пасторак, тиква без корена. „Ето данас гледам, госпо, у те,

„А већ сутра ко зна моје путе? „Науман сам на Рашку се пети— „Бог зна ноге куд ће ме однети?

„Ја вечером скројим путе харне,

„А мисли их разгоне јутарње”.
„Можда срећни тек долазе дани; „Знаш ли књигу, путниче незнани?”

„Књиге, госпо, читао сам мало;

„А шта ми је и до тога стало? „Ситној књизи пут и жубор омета, „А ја волим широкога света,

„Куд год крочим, свуд’ живота нова, „Волим небо него мртва слова; „Нема књиге, која тако пише „Као што се на планини дише”.

„А, мој драги, књига је од Бога,

„У њој знања и утеха многа”.

„Веља госпо, нека је и тако —

„Од мене јој поштовање свако. „Којом срећом да је нисам знао „Не б’ у канџе манастирцем пао ... „Отац ми је у црквама бив’о,

„Шио капе и књиге везив’о; „Црквењаци несташног ме били,

„А попови књизи научили.

„Умре отац, сврши дане старе, „Спечаљене докопам динаре,

„У Приморју све за робу дао,

„По селима широм трговао,

„Мили Боже, жестока трговца! „Једно јутро ни робе ни новца.
„Ал’ «ако сам мало књиге знао,

„У манастир тад сам прибегао.

„Чим сам уш’о, већ ми било жао,

„У мал’ с јада нисам преовискао, „Жив сам трун’о у досадном миру 4^ „Једног јутра: Збогом манастиру!

„И све ’вако скитаћу се, знате, „Манастирци док ме не ухвате, „Судит’ стану у свом страшном збору, „К’о ту окоро оцу Никанору”.

Госпа с’ трже, па бледети поче:

„Из ко|е си обитељи, оче?”

„Монах, к’о ја, обитељи мења — „Сад сам, госпо, из Светог Успења”.

„Има л’ у њем’ калуђера много?”

„А ко би их пребројати мог’о?

„Пуна црква, све брада до браде, „Кад сабереш и старе и младе, „Метожане и старце у гори „И путнике браћу, с еуфори,

„Сабрао се, богме, многи синак — „Имаће их до један стотинак!”

„Па, кажи ми,' из тог целог збора, „Познајеш ли оца Никанора?”
„Како не бих то светило ново,

„Понос чина, јагње Господово,

„Пун светости, божијега страха,

„Анђ’о — човек, красота монаха!

„Вас истина, а ни налик није „К’о ја, путник — отац Аверкије ... „Једном цркви не дође са оци,

„Судише га матори иноци;

„Помислите, за ту грешку саму „Целу ноћцу клеч’о је у храму,

„А кад сутра, а та браћа врла „Нађоше га хладна, обамрла!

„Од монаха нема нижег црва,

„ЈТавра ј’ кућа по тамници прва!

„Луч радости никоме не сене „Кога згњече међ’ зидове њене.”

„А зна ли се зашто у манастир дође? „Има л’ кога свога, има л’ своје рође?”

„Гласови о њему ни мало с’ не слажу. „По роду властелин, тако неки кажу, „А већ друга браћа друго нешто зборе, „Што старије дује све црње и горе.

„С нама напоредо метанија бије, „Молитвен и постан да му равна није! „Целе божје ноћи у ћелији чита,

„Чим клепало — први на молитву хита; „По молитви вртом доле горе шеће, „Док га не запиташ, прословити неће.
„Мрзим жагор, вреву и све што је бујно, „Па из лавре нагнем тихо и нечујно; „Излазећи, крадом, из велика трема,

„У ћелији, видим, игумана нема,

„Шта сам онда знао ја, размонах слаби? „С игуманеког етола ове листке зграби’. ,,Ал’ немојте, госпо, осудити мене, „Понесох их само ради успомене.

„Ево их, читајте; ја их читах доста;

„А сад, молим, рец’те: примате ли госта?”

Пружене листиће властелинка узе;

Кад опази слова, грунуше јој сузе.

Задрхта јој рука, срце куцну јаче,

Па се у двор склони да чита и плаче.

Сводови суморни, од тесана кама,

Под њима, за 'софром, њих двојица сама; Отац Аверкије халапљиво ије,

Па помало прича, па по много пије.

А старина вратар зажмири, зашкиљи, Подлакти се о сто, па у њега пиљи; Мисли: „Та овај се с ђаволима виј’о,

„Куд се није скит’о, куд ниј.е пребиј’о. „Такав свети путник, са далека краја, „Зацело ће знати: да ли има раја.”

П’ онда поистиха запитаће кала:

„Ти си човек учен, моја памет мала,

„Па ми реци, дујо (дед’ то вино точи!), „Да л’ још има света кад стиснемо очи?”
На то ће Аверкиј’, пехаре пијући:

„Ако га и има, нећеш тамо ући.

„Шта је калуђера, мој ћелави брате,

„Да Бог дИ и они да се тамо спрате!

„Па та госпоштина, што с’ по цркви млати, „За нас двоје, старче, места ни на врати! „Него држ’ се плећке и овога вина:

„Па у име божје и божјега сина!

„Пијмо док смо живи! Шта ће после бити? „Ту тајну «е знамо, брате, ни ја ни ти!”

„Тако је, тако је”, вратар ће му рећи; „Нашто се за вечност још на земљи пећи? „Исгина да ниомо госпоштина били,

,,Ал’ смо се бар вина подобро напили.

„Кад с’ налијем, брате, као стена стојим, „Каква гооподара — *ни Бога с’ не бојим!”

Ал’ баш ту, за пакост, рог ловачки дуну, А наш стари јунак ка вратима суну;

Подузе му ноге нека снага нова,

Излете да прими господу из ло-ва.

Аверкије седи, своју душу поји,

Поругљиво зуцну: „ала се не боји!”

Напред су хајкачи, што звериње плаше,

А за њима Гојко на пастуху јаше;

Са њиме витези, да им не знаш броја,

Међ’ њима на коњу и по госпа која; Пуначке им руке до лаката голе,
О ланчићу држе кићене соколе.

Соколари млади око њих се вију,

Погледају с чежњом, а погледе крију. Скидоше се ловци, за напитак орни; Обедница спремна, столови мраморни, Сребрно посуђе, ђаконија свака,

А пехаре пуни момчадија лака.

До Гојка најлепша ловачица села,

Дуж софре остала велика властела.

Гојко срећан, вес’о, сред господског пира — Гојковица где је? Он и не разбира.

Такву су јој судбу родитељи сплели:

Она горе плаче, а он се весели.

Над њом Недељкова света слика сија, Доле бес и разврат, пак’о и оргија;

Чита мирис-песме свога светог друга, Пјаначка певанка оздо јој се руга.

XI.

Тако теку дани, тако теку лета;

Неком живот вене, а некоме цвета.

У толикој жупи, сред силе и моћи, Гојковица копни у својој самоћи;

Ишчупали оно, што јој срце воли,

Остало јој само да се Богу моли.

Жива рана, јаох! још кључа у души,

Упиње се да је молитвом угуши.

Муж, вељи властелин, вазда је уз краља,

А она се, јадна, никуд не помаља;

Везе твари свете, и одежде шије,
Свете књиге чита, слуша литургије,

Целу лепу душу Господу је дала, Анђелском чистотом блажено сијала.

Велико тржанство сред престоног града:| Нов владика дош’о да над црквом влада, II Владичански жезал примио у Пећи,

Од њега је само патријарах већи.

Изишли пред цркву, иконе изнели,

Ту свештени сабор и црни и бели,

Окићена војока васколика рода,

Челници29) државни, сва дворска господа.

Ето се у народ прах и жубор диг’о,

На господском коњу млади јерарх30) стиг’0,, Ил’ му лепше лице, или мрке власи,

А груди му златна панагија краси.

По коњу прострто злато и кадива,

Прелива се скрлет као ватра жива!

Ђакони, синђели, игумани стари,

За њима краљеви јаше поклисари;31)

Сјаје се и трепте у сунчани зраци:

Крстови, шлемови, сабље и миздраци.

Пред црквом му митру, плашт и жезал дали$! „Слава оцу! громко клирици појали,

Напред протопопе, Велики Иконом,32) (Душа му одавна већ на свету оном).

Свечаним кораком архијереј ступа Пун божјега страха, па му срце лупа; 5
Из младости сену успомена многа;

Ту иконе глед’о, ту молио Бога,

0 анђели, небу, о лепоти снив’о;

Ту се с децом малом некад причешћив’о; Ту владику глед’о, попове и ђаке,

Велика кандила, рипиде, чираке.

Окађена црква на измирну мири.

У великом столу краљ је у порфири, Краљица до њега, још лепа и млада,

И најлепше госпе из престона града.

Па челници моћни, па властела многа,

Па војводе лика озбиљна и строга,

И властела многа из далеких гора.

А пред њоме Гојко, енохијар33) двора. До њег’ Анђелина осамљена, бледа,

У молитви Богу јаде исповеда;

Хтела б’ дићи главу да владику гледне, Свога милог друга из младости медне,

Та негда му, негда и невеста била — Толико је суза за њиме пролила! Измучена душа и сад за њим уди,

Чист и млађан живи у њезиних груди. Добри је Недељко Никанором пост’о,

Ал’ мирисан дах му још у њојзи ост’о.

Велики је јерарх већ на амвон34) стао, Стари му иконом35) трикиријон36) дао, Погледао паству, свој виноград нови, Поздрави је смерно, па је благослови.

Ту опази Анђу, где се Богу моли,
И сузу радости нехотице проли;

У души му чистој сјај раздраган сену И у томе блеску виде слику њену. Трикиријон пружи иконому стару,

Па лагано ступи к светоме олтару,

И умуче црква, и звук песме гласне — За њиме се двери затворише часне.

Објашњења[уреди]

  1. Инок: значи самац, калуђер.
  2. Брено: значи трошно, пропадљиво, ништаво.
  3. Тлено: трошно, пропадљиво, ништаво.
  4. Мироточиви: који даје од себе мирис, који миром мирише.
  5. Обитељ: манастири се зову и обитељи, а обитељ значи заједничку, задружну кућу.
  6. Еуфори: најстарији калуђери, који имају уз игумана управу и суђење.
  7. Манторос: горња, црна, пространа хаљина калуђерска, са врло широким рукавима и без петаља на прсима и струку.
  8. Крмчија: књига правила и наређења црквених у српској цркви. Држи се, да је пореклом од Светога Саве.
  9. Сакеларије: онај свештеник у манастиру или при епископу, којега је дужност затварати осуђена свештена лица и над њима водити надзор
  10. Еклисијарх: црквар, онај брат у манастиру, који има засебну дужност да пази цркву.
  11. Паперта: део цркве одмах при уласку.
  12. Троручица: мати божја, која има две десне руке. Ову је икону, по предању, моловао свети Дамаскин. Пореклом је из Синаја, а налази се сад у Светој Гори. Била је у дворовима Немањића, а после је калуђери склонише у Атон.
  13. Параклис: мање црквице поред великих манастирских цркава.
  14. Светаја светих: значи олтар. Овај је назив дошао' из старозаветнога храма. Место, где се храни „ковчег завета”, зове се тамо светаја светих.
  15. Клироси: певнице на обртаљкама са четири стране. На свакој раширена по једна црквена књига, па кад која треба, дрмне се само обртаљка.
  16. Екзапостилари: једна врста певања на јутрењој.
  17. Ћелијоти: калуђери, који живе око цркве у засебним собама.
  18. Испосници: калуђери, који живе сваки за се, у планини, у пећини, у кућици. О годовима слазе на службу у манастир.
  19. 3абвена: заборављена.
  20. Кир: господин.
  21. Даскало: у старо време звали су се учитељи овим грчким именом.
  22. Катадневно: сваки дан, из дана у дан.
  23. Дародајаније: прилози манастиру. Ту улази и приход од писаније.
  24. Вес: или боље вас, у множини веси или васи, значи село.
  25. Лавра: у Светој Гори има манастир Лавра, најстарији манастир. Обично је лавра међу манастирима, што и црква Саборна међу црквама једнога места.
  26. Кира, или ћира: госпођа.

Напомене[уреди]

  • Објављено у Летопис Матице српске, 1887 књ. 152. Посебно: Нови сад, 1887)

Извори[уреди]

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 91-141. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.