О правителствујушем совету
| ←X | О правителствујушем совету Писац: Матија Ненадовић Мемоари |
После пропаси→ |
| Мемоари Матије Ненадовића |
У Петербургу српској депутацији пребацивали су и преговарали (Чарториски, министар инострани̓ дела): да наш Карађорђе убија и неправде чини. На то смо ми депутати одговорили, да није истина: но Карађорђе, од сваке оне нахије, која је са оружјем на Турке устала, заиште од нахије најбољега и правосуднога човека, и тако од сваке нахије по једнога са собом води, и свакога кривога даде оним људма те пресуде, и какву каштигу они изрекну, он, Карађорђе, даде својим момцима те изврше. — Он (Чарториски) каже: „Ако је тако, то је добро; ако и није, нека буде. И ваља да имате синод. Јербо нити ће Росија, нити икаква држава, корешпондирати са једним човеком, но са народом и са синодом”.
Како депутати из Петербурга, ја и Јован Протић, дођу око половине јануара 1805. године, — први око Карађорђа, Јакова, Милана и кнеза Симе и прочи̓ старешина мирски̓ и духовни̓, Јова Протић пак око Миленка, Добрњца и прочи̓ — навале да се синод постави. И како Карађорђе, тако и сви други и народ кабули и жели да се темељ правитељству постави. Но будући да је навала турска од свију страна, зато се није могла скупштина сабрати.
Док је Карађорђе Карановац тукао и 29. јулија попалио и Турке истерао, дотле дође му известије да је Порта учинила нишкога Афиз-пашу везиром београдским и наложила му: да покупи војске колико му треба и да дође у Београд, да Србе покори. Афиз-паша одма почне купити војску. Међутим нареди да се неколико хиљада покроји они̓ мали̓ црни̓ капица од абе, као што је онда у пожаревачкој нахији раји Србима адет био носити, и мали̓ бритвица; и да фесове поодузима а црне капице подели, и да оружје одузме а бритвице да подаје, које је неколико пуни̓ кола спремио и натоварио био. И одма је послао овога Омер-агу у Ужице за муселима, и да купи од Босне војске, да буде готов, док и он у Београд пође. На тај глас, по узетију Карановца, остане Карађорђе, да око Јагодине скупља војску, да дочека Афиз-пашу, а пошље преко мене да са Миланом и Јаковом гледамо не би ли се од које руке са Ужичанима уговорити могло: да они мирују и да се у бојеве не мешају, бар док би Афиз-пашу разбили. „У противном случају како најбоље знате — вели, — само гледајте, да мени Ужичани за леђа не дођу, кад се ја са Афиз—пашом побијем.” (Божа је и Веса Велимировић отерали из Карановца топ у Бранковину.)
Ја се састанем са Јаковом и Миланом. Позовемо и дођу нам 20 Турака Ужичана у планину Црнокосу. На питање српско: зашто су дозвали Бегу Новљанина и Фочића Осман-агу из Босне, и што ће им Афиз-пашин Омер-ага из Ниша, и зашто купе јабанску војску, и нашто ће им та војска? — Ужичани одговоре: да они не купе војске, но да је из Ниша дошао Омер-ага са Афиз-пашином бурунтијом, и он га зна шта ради и проче. Срби одговоре Ужичаном: „Та ви добро знате, да је босански везир Бећир-паша предао нама четири дахије; на наше искање морао допустити те смо им главе поодсецали; чули сте и добро знате да су шабачки Турци, не могавши трпити од нас бојеве, лане из града истерали Мус-агу Фочића са његови̓ триста момака јаничара; пак су сада с нама у миру и љубави, као што смо и пређе били, а иначе би погорели. Тако делате и ви истерајте Омер-агу нишкога, Бегу Новљанина и Осман-агу Фочића и њи̓ову војску, пак ми да идемо нашим кућама, а ви останите у миру и с нама као и досад у љубави и комшилуку; или дајте да и̓ ми истерамо или побијемо”. Ужичани кажу да и̓ они истерати не могу, „нити и̓ вама у руке предати можемо, јербо то и наш дин (вера) не допушта”. Срби рекну: да ће они доћи са војском да и отерају или побију, пак ће онда целоме Ужицу и свој сиротињи бити тешко, „а сав грех на ваше душе!” И тако се растану, и свак у свој логор оде.
По растанку са Турцима ја одма дођем у Бранковину, распишем на кметове да у речени дан сваки што више војске у Бранковину доведе; и Божа је та писма разашиљао, а ја хитно одем на Забрежје [10. јула 1805.] и у Земун ради џебане и други̓ војени̓ потреба. Како дођем, одма са оном војском из Бранковине и топовима и џебаном пођем, најпре јавивши Јакову и Милану, да ћу ја преко Маљена у Пожегу, јербо за топове нема друга пута на Ужице, но да се они старају, да не би̓ ја изненада на Турке нагазио. Они одма све војске прикуче близу Ужица, и по великом боју око свега Ужица поправе метеризе, тако и Турци око своји̓ кућа бусије по̓ватају, и бране се из пушака и са града топовима. Наша војска тако је око Ужица стајала: од Поникава са запада кнез Милић Кедић из Суводања ваљевског и Хаџи-Мелентије архимандрит рачански са једном горњом части соколске војске; Јаков Ненадовић од севера пак с ваљевском на Татинцу, Крчагову до Крушчице; Милан уз реку Ђетињу од истока са Рудничани; прота Милутин [Илић] гучански од југа са Забучја. И тако се жестоко туку. Дођем са топовима и оном војском, која [је] поткрепила опсаду. Наместимо два топа (више и̓ није ни било) према граду на Крушчици. Сви команданти, војводе и старешине стајали су сваки међу својом војском и храбрили, ја сам стајао код оба топа, помагао са момцима топове пунити, јербо нисмо имали до само мало вешта једнога тобџију, а другога нам ранише Турци на Карановцу. Ту је било ђулета сумпором и смоловом жицом обвијени̓; ту је било са ковачким ме̓овима усијати̓ гвожђа, најпре по фишек земље набијемо пак вруће гвожђе у топ. Чувши наша војска наше топове како пуцају — а могла је скоро сва војска видети, јербо је Ужица у равни, а около брда као венац куда наша војска стоји, и скоро свака војска другу види, — на глас топова још боље охрабри се војска и жестоки бој удвоји се. Турци одбијају, наши наваљују. Ту је између прочи̓ погинуо наш храбри барјактар Дамјан Миленковић из Кутишице. (Тога смо Дамјана ја и стриц Јаков јоште 1804. године слали у Црну Гору до владике Петра и у Рисан до Ивелића, те је ̓ајдучки очô и дошао и писма однео и донео.) Пуцајући таким ђулетима и врућим гвожђем, погодимо једанпут од џамије у мунаре, која је сва од чамовине или од луча. Запали се мунара усред вароши. Пролети једно ђуле и баш у метериз, где су око 200—300 Цигана од камења метериз начинили на Забучју, а кад ђуле паде иза леђа међу Цигане, и камење по њима прсну, наши ти Цигани не чекају друго ђуле, но сви широм оставише метериз и преко Ђетиње граду побегоше. А Милутин прота са Драгачевцима упаде за цигански метериз, а наши сви унаоколо повикаше углас: „Утекоше Турци, утекоше Турци, утекоше Турци!” — Чујући Турци тај глас, а видевши где џамија скоро усред вароши гори, уједанпут оставише своје бусије и побегоше граду. Срби јуришише и са све страна запалише куће. Наши, који су знали гди је затворено око 60 Срба варошана и сељака, отрче, обију затвор и пусте да не погоре. Ко није погинуо или рањен, или не трчи унутра да пали и пљачка, но стоји на брду, као ја на брду код топова, врло му је лепо било гледати божије чудо, како сва варош уједанпут пламти. Ветра ни најмање нема да дува, но из доље дигао се пламен у ведро небо, и кад високо дим као дебео столљ изађе, онда се рашири облак од дима на подобије амбреле, и озго ̓лад начини. — То је било лицем на Св. пророка Илију, 20. дне јулија 1805.; тај је бој трајао ноћом, и од јутра до четири сата после подне; — да у Ужицу ни једне куће или зграде ниси имао видети. (Кажу да је било кућа 5000 турски̓.) Само се види што није могло у град стати јербо је град мален: — преонуло око града женско и мушко као рој за грану. Чујеш само јаук жена була и писку деце.
Зауставимо војску. Наместим страже, да се војска близу робљу не прикучује. Дође весник од Турака, моле да изађу на разговор. То им се одобри, и дође их 20, које стараца бели̓ брада, које агалара. По поздраву и мало на земљи одмора, како Турци тако и ми Срби све што је било припишемо судбини, и да је то од Бога ксмет. „Што је коме господин и Бог на рођењу записао, ваља да претрпи; но како ћемо одсад?” — „Добро ћемо, господо! Прво, истерајте Омер-агу нишкога, Бегу Новљанина и Фочића Осман-агу и њи̓ову војску, који су и донели угарак и ваше куће попалише; друго, донесите 50.000 гроша, да поделимо војсци која је своје кућне послове оставила и око вас дангуби; треће, да доведете 80 добри̓ коња, да потпунимо у кога је момка коњ погинуо: пак ви, који може нека овде седи, који не може пут му је отворен у Босну”. Турци обећавају Омер-агу, Бегу и Фочића и њи̓ову војску истерати, али не могу, нити имају, новаца и коња дати. (Да, заборавио сам, — овај Омер-ага послао ми Афиз-пашину бурунтију: да ја као човек књижевник знам да је гре̓ота се цару противити, но да окренем народ опет под царев скут, и да ће ме цар бератом и ферманом као мог оца учинити оборкнезом, и проче. Баш је лепо погодио коме је послао бурунтију. Посекао ми оца, па мени кнежи; лепа памет!) Ми останемо при првоме искању. По многом разговору и цењкању, веће Турци кабулише, изнесоше 50.000 гроша и доведоше 80 добри̓ коња.
Јаков и Милан броје паре и подељују коње, а мени дају једнога врло добра хата под добрим такумом и рактом. Но ево сад нешто новије! Нећу ја тога хата, него хоћу онога хата кога је Осман-ага Фочић дојашио у Ужице, тј. белога крхата, јербо је његов брат Фочић, када је мога оца посекао, мога коња одвео. Вичу Турци: „Вала је овај хат бољи него Фочићев; а његов не ваља ни 100 гроша!” — Виче Милан и Јаков: „Узми, добар је хат и окићен; ето каже господа да онај Фочићев не ваља. — „Ваљао, не ваљао, ја хоћу онога кога је Фочић дојашио, или ћу сад ја подићи војску, ударити на град и сам га узети а може бити и главу Фочићеву, и више зла бити; но ви се маните бројања новаца, све ће то напразно бити.”
Одустајем оданде, одем међу војску и кажем: како ми је Фочић, кад ми [је] оца посекао, одвео мога коња, а сад неће да свога даде, но хоће на срамоту да га јаше, а другог подмеће, а ја хоћу на град с војском, да га сам узмем. Ту је био кнез Милић Кедић, наши сви капетани и Мутап, војвола Милош Обреновић и прочи. Онда Мутап: „Ајте, браћо, ̓ајте! посекао ми оца, по̓арао ме, одвео ми коња, пак сад не да но, код оволике наше војске, да ми га јаше на срамоту; ̓ајте, браћо, на град!” Залупаше добоши, развише се барјаци, полетише војске свака своме старешини. Гледају Турци и питају Милана и Јакова: шта ће оно сад бити? — „Ето шта ће, човек хоће Фочићева хата или ̓оће на град”. — „Аман, уставите!” — „Ми, веле, уставити не можемо, јербо њега сва војска слуша скоро боље него нас; но идите ви и молите га, јербо ће нам сав посао покварити.” Дође Хаџи-Ибраим Ваљевац и јоште два старца. Почеше говорити: “Прођи се, човече; баш кад је за тим стало, дај момке и да пошљемо три Турчина, нека хата доведу, макар се са Фочићем побили”. Спремим Цинцара Марка и Илију Клонпу из Ваљева, и поведу јоште четири момка. У град оду, заишту хата белога, но Фочић почне се противити: да не да до мртве главе. Онда скоче Ужичани: „Вала ћеш га дати, или ћемо сад и тебе и хала предати Србима у руке. Зар ти је мало што сте донели угарак и наше куће попалисте, но јоште хоћете да и робље Србима у руке дате? Напоље из града, пак делите мегдан са Србима!” — Фочићу се немадне куда, заповеди те хата изведу, гола. Момци рекну: „Ми га водити нећемо и не смемо без добра такума”. Онда изнесу сав коњски такум, и кубуре сребрне и проче, добро га одену. Фочић се заплаче, пољуби хата у чело, и момци узму и доведоше на Татинац. Истина да онаки̓ хатова може бити, али ретко, и у свој Србији ни у једнога није било опакога а то ли бољега; и тако сам га после јашио много година. (Запретимо, те и Бега Новљанин, који је кнеза Ранка, Лукина брата, 1800. лето, убио, пошаље свога хата Луки.)
Ето сад је мирна крајина! — Новце и коње поделимо. (А и пријатељима нешто около пошљемо.) Коње потпунимо који су изгинули и отменим буљубашама. Поставио Алексу Поповића из Субјела за ужичке нахије војводу. Огласимо да сваки Србин слободно долази у Ужице — а чаршије нема, јербо је све изгорело — и ко има шта продавати. За сигурност јемствују ужички Турци и српски поглавари. Ужичани истерају своје госте у Босну; а ми одемо сви, сваки својим кућама. То је било дне 22. јулија 1805. — Ту је било, кад су ови Турци Ужичани пипали руком српске топове, и кад су видили да нису дрвени, као што су они држали, сузе им удариле.
Хајдемо сад Карађорђу и Миленку, да видимо шта раде.
Карађорђе скупио потајно војску око Јагодине и чека да Афиз-паша пређе преко Мораве, и да га дочека у бусији, зовомој Жиље. То је место, идући од Јагодине к Ћуприји, шума и честа да ни пешак никуд проћи не може, а то ли коњик, но само туда и то узаним путем, као што је у Мачви Китог био. Но по несрећи обадва су та пута и шуме окрчени и у ливаде и њиве обраћена, и то је велика штета за Србију. Дозна Афиз-паша, да га Карађорђе чека да само преко Мораве пређе, да га дочека, а Миленко, који је стајао у шанцу на Иванковци, за Афиз—пашом да пође, и тако да међу две ватре Афиза у̓вате.
Не смејући Афиз преко Мораве на Карађорђа, но пошље три Турчина код Миленка, и говоре: да се Миленко уклони с пута, да Афиз-паша с царевим ферманом и војском прође преко пожаревачке нахије у Београд, и како Афиз-паша у Београд на везирлук седне, да ће писати да цар пошље ферман и берат на Миленка да он буде у пашалуку највећи кнез и тако даље. — Миленко одговори: „Кад је Афиз са царским ферманом, нека иде царским друмом, преко Мораве, Јагодине и даље Београду, куда су од Косова пак досад везири у Србију улазили и излазили. А што ми берате и кнештво паша обећава, знајте да ја волим над овим крајем комендант српски бити, него бератом над свим пашалуком кнез бити. А Афизу преко Пожаревачке проћи не дам”. — Турци: ,,Миленко! У тебе је мало војске, а у Афиза силна је војска, он ће и на зор прођи”. — Миленко: „Може преко моје и моји̓ војника мртви̓ глава; али док један жив траје, проћи му овуд не дам. А Бог праведној страни помаже. Таки и последњи одговор и селам однесите Афизу. Више нема разговора!” — Турци оду и кажу све Афизу.
Миленко, видевши да Турци преко Мораве на Јагодину неће и не смеду, и добро се увери да ће сутра сва сила на његов у Иванковци шанац ударити, одма пише у Јагодину Карађорђу, и све му јави, и каже, да ће сутра на њега Афиз ударити, но нека он прикупи војску близо, и да Турцима с леђа удари. Карађорђе, како се извести о свему, одма прикучи војску Морави, и почне преко Мораве преводити. Но Афиз не чекајући дуго, но сутра рано са свом војском крене, удари на Иванковце, и вас дан на Миленка јуришавао, а овај га храбро дочекивао и одбијао вас дан до мрака, гди је доста пало са обадве стране, али је пет пута више пало Турака, јербо они с поља јуришају, а Срби из шанца дочекују, и Турци вас дан своје и мртве и рањене односе. Кад се веће мрак уфати, Афиз поплаши се и у Параћин врати. Сами̓ мртви̓ турски̓ коња преко четири стотине што је око шанца лежало, кроме што је рањени одведено.
Карађорђе и Младен, како војску преко Моране преведу, по̓итају на Иванковце; но већ и ноћ наступи. Брзокоњици отрче, а не јавивши напред да иде Карађорђе и Младен, но у мраку прикуче се шанцу. Миленко помисли да се Афиз-паша повратио и повиче на војску: „Плотун, јунаци!” Војска опали пушке; како се говорило око 10 с поља које мртви̓ које рањени̓ пало; док се ови одбију натраг и добошом огласе, и познаду се.
Сутра рано Карађорђе изведе војску и топове на брдо више Параћина, и неколико топова опали. Афиз-паша уплаши се и са свом војском побегне у Ниш, где после неколико дана, или од стрâ или од срамоте напречац умре. Како Афиз из Параћина изађе, Карађорђе да дозвати неколико параћински̓ Турака, и каже им да он на Параћин војсци не да, и да он није ни с царем ни с другим пашалуцима околним у кавзи, но само с београдским дахијама, субашама и са оним који зулумћарима помажу, и тако јави, да сваки Србин слободно у Параћин ради куповања и продавања може ићи, за то он и параћински Турци јемствују. Одатле врати се свак својој кући, а Карађорђе у Тополу, откле нам јавља све како је Афиз-паша прошао. Ово је било око — од 1. пак до седмог или 10. августа 1805. године; датум не памтим.
Сад у два месеца, ми освојивши и попаливши Карановце, разбивши Ужичане многобројне и Ужице попаливши, разбивши силну војску Афиз-пашину, трима славним победама опојени, сваки Србин и Српкиња песму пева гордо. Шта нам сад треба радити, то је: да се постарамо сад за внутреност добар поредак увести. Ја не сметајући са ума, да нам прво намерени синод ваља увести (о ком Божа пише једнако у Бранковини устројеније), согласим Јакова, Милана и кнеза Симу, као коменданте. Пишемо Карађорђу, да нам 14. августа дође у Боговађу увочи Велике Госпође. Наредимо и разрежемо од ваљевске, београдске и рудничке нахије да оближњи крајеви, за 1000 за скупштину, сву потребу донесу у монастир Боговађу, и оближњи̓ крајева буљубаше да доведу 7—800 момака с пушкама дугим, и то да буде све увочи Госпође у Боговађи. довеземо оба топа, који ће на црквене возгласе пуцати и плотуне палити. Дозовемо ваљевскога владику Антима (истина да је био Грк, али света душа), који ће на светој тајни Карађорђа помазати светим миром. Божа је спремио једно слово врло возбудително за слободу и трогателно, које ће очитати у цркви при помазанију Карађорђа, и шта је његова дужност, и шта на заклетви на себе прима; друго пак слово народу и војницима, напољу, шта је сав народ дужан и проча - и да онде људе за синод изберемо. Ми смо довели кмета Весу Велимировића из Љубинића за ваљевску, Коју Ивановића из Свилеуве за шабачку. Милан довео Стојана из Берчића за рудничку. Све је то у приправности било, и са радостију чекамо, да нам дође господар Ђорђе, да сутра на Велику Госпођу чинимо параде и церемоније. Истина биле би просте, али би нас Србе здраво веселиле; док пред мрак 14. августа дође Татарин, донесе нам од Карађорђа писмо, да он у Боговађу не може доћи, но да је он наредио да буде скупштина у Борку код кнеза-Симине куће, но ми тамо да идемо. (Тога узрока нисмо дознали, зашто нам не дође; може бити није хтео себе понизити на наш позив, но он хоће, како и гди он рекне.) Како нам је свима собратим жао било, што не могосмо чинити наше намерене церемоније на славу како Карађорђа тако и целог народа!... Но се повинујемо заповести, одберемо најотменији̓ око 300 људи и владику Антима, а проче отпустимо кућама. Дођемо у Борак, и тамо је све готово за скупштину. Разговори били су о свачему, а највише о попуњавању на бојевима са Труцима џебане, да гледамо не само потрошено попунити но и више добавити, и да ћемо о јесени опет скупштину собрати, и колико се на скупштини одобри на вилајет порезати, да се дугови подмире и одуже.
Међу прочим разговорима у заседанију, ја опоменем: „Господару! будући да сте ви и све старешине обећали, да на првој скупштини синод поставимо, и да је то сав народ чуо, и да с нестрпенијем кад ће се синод установити погледа; а ово је скупштина, и сад је време!” Карађорђе: „Којекуда, ето у скупштини пак бирај најбоље и кога хоћеш, пак људе води у монастир Вољавчу, и тамо седите! — Ја одма искупим Весу Велимировића из Љубинића, за ваљевску; Коју Ивановића из Свилеуве, за шабачку, Стојана из Берчића, за рудничку; Павла Поповића из Вранића, за београдску; које смо за то определеније и довели. Преставим како Карађорђу тако и свима, и кажем који је за коју нахију. Карађорђе и сви рекну: „Дабогда срећно!” — „Сад,” вели Карађорђе, „узми и̓ пак води у Вољавчу; и старајте се како вас Бог учи за сав народ српски, да би и мени терета мало скинули; а ја ћу скоро тамо доћи.” Али ваља да од сваке нахије по један советник буде, зато Божа одма написа од његове — Карађорђеве — стране заповест: да свака нахија собере од старешина, буљубаша, калуђера, попова, кметова и од простог народа целу скупштину, и да између себе изберу најбољега, најправдољубивијега човека, и у ком сва нахија има повереније, и да га закуну: да ће он са прочим советницима о свему народу српском беспристрасно бригу носити, а наипаче о својој нахији; да ће свакога праведнога заступати и бранити, а крива, био он комендант, војвода, буљубаша, поп или калуђер, или кмет, без разлике и лицемерија, кривца великога за његова дела у синоду јавити, синод пак врховноме вожду Карађорђу, који ће согласно крива каштиговати а права одбранити. И кад се закуне, нека му скупштина полномошчије са потписима целе скупштине даде, нека донесе у Вољавчу, и онда ће га синод за свога содруга и синоџију примити.
Онда ти ја и Божа и она четворица горе речена сместа одемо у монастир Вољавчу, где само нађемо ватре и један арар брашна кукурузна калуђерскога. Монастир сиромашан, ћелије малене и ниске. Велике рудничке планине до манастира притисле, и једва човек с коњем дође а кола никако; нас шесторица и шест момчади једемо оно мало калуђерског брашна, али скоро да нестане. Пошљем нашега друга Стојана преко брда у Црнуће и даље, те нам нађе брашна и купи, и људи на леђи доносе, и понешто пасуља. Кола никако доћи не могу. Гдикоји се понамешта по доксату, гди спавамо. Наша је срећа што је било лето, како смо прави испосници са ̓раном, јоште да је зима, онда богзна шта би било.
Нађемо једнога сељака, те нам отеса и начини од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму на астал, метнемо свето еванђелије и манастирски крст, и око тога чинимо заседаније. За чоју и друге мале канцеларијске ствари поручили смо да се донесу. Одма нам дође кнез Јанко из Конске за смедеревску, Ђурица из Ресаве за Ћупријску, Вукашин из Сабанте за јагодинску, Јован Протић за пожаревачку. Сваки је донео како се заклео, и од скупштине полномошчије... Чуше околни људи за синод и навалише као на светињу, тужити се и питати које зашто. Особито калуђери са старим дипломама, да им потврдимо. Друге смо људе задовољавали како смо умели, калуђере пак одбијали смо: да није синод јоште потпунио се, а и то требаће чекати да буде, и да скупштина привилегије потврди, итд.
Постећи онде, а не имаде се гдегоде штогод за јело купити (сваки би од нас волео се са Турцима тући него синодовати у Вољавчи), пошље мене дружина у Тополу, и кажем господару Ђорђу, какву оскудицу у ̓лебу и у свачему трпимо, а и сам је видео, кад је долазио, зато га сви молимо да нас макар гди премести, макар у какво село гди би имали штогод за јело и за коње купити. Он каже: „Видим и сам да се мучите, али тако је сад време, а даће Бог и боље. Ја ћу писати Јакову и Милану нека каже боговађским калуђерима, нека вам што за дочек приправе, пак идите онамо”. — Ја одма одем у Вољавчу, кажем господарево одобреније, и сви се обрадују. Трећи дан спремимо се и опростимо са пустињом вољавачком и пођемо за у Боговађу. Ударимо на Тополу, гди нас је лепо угостио; ми захвалимо господару, дођемо у монастир Боговађу. Калуђери нас лепо приме. Поделимо собе и квартире; определимо најлепшу игуманову собу за заседаније. Са калуђерима у великој трапезарији ручавамо заједно; сад нам се чини да није лепше ни цару. Утом ту нам дођу наручене ствари, као: зелена чоја, чираци, маказе, ̓артије, восак и проче канцеларијске потребе. Простремо чоју по лепом асталу, исправимо евангелије и боговађски велик сребром оковани крст. Сад наставимо радити, што смо у Вољавчи почели, тј. пишемо у сваку нахију: да сакупе општу скупштину од нахије, војене поглаваре, попове, калуђере, буљубаше, и од села по 3—4 и 6 људи, и да између себе изберу по три најразумнија и најбогобојажљивија, и који су у народу као правдољупци познати, и да их закуне скупштина: да ће они у магистрату седети, и свакоме без разлике беспристрасно и безлицемерно, по садашњем обичају, засад, и по чистој својој совести, судити. А будући да засад немамо други̓ писара, зато да одреде где има повише у једној цркви свештеника по једнога, да код мађистарата моли се Богу и да може штогод од мађистрата у Совет отписати и јавити; и да те људе наместе у варош, ако није изгорела, или макар у селу у какву кућу, да седе и да суде. У повећим пресудама могу позвати и војене старешине; у недоуменију да јане синоду од нахија које су ближе синоду, а синод јавиће Карађорђу; а које су нахије ближе Тополе, оне нахије и мађистрат нека јављају Карађорђу, а господар Ђорђе јављаће Совету. И то да буде одма испуњено. И магистрати се поставе засад тако, док се Совет са г. Ђорђем постара и друге уредбе пошље.
у Ваљеву је сушчествовао магистрат јоште од 1804. године од први̓ дана маја. Најпре смо од све нахије саставили на Рељину Пољу скупштину, одредили Петра Читака из Мушића, Јована Рабаса и попа Мату из цркве бранковичке, јербо је у цркви бранковачкој онда било четири свештеника; и дали смо им два пандура. И кад смо у Ваљеву поставили мађистрат, онда смо са војском отишли на Врачар, на летњи Никољдан. И војене старешине јављале су у синод како је по внутрености и како нам се око граница налази, а ми смо из синода слали господару Ћорђи тако исто из доњи̓нахија; а ближе нахије Тополе слали су известија у Тополу Карађорђу, а он нама и извештавао како нам по внутрености и по нашим границама стоји.
Седећи ми у Боговађи, и частили смо се с калуђерима — премда смо и ми понешто куповали, али не све; у Вољавчи нисмо имали ниједнога помоћника за писање, него је Божа био и канцелиста, препишчик, протоколиста и све, само што сам му ја каткад помагао преписивати, ем преседник, ем експедитор. У Боговађи имамо два калуђера, Неофита из Дрена и Мојсеја игумана, те су помагали концепте преписивати. Зато треба нашим калуђерима благодарити, што су нам монастире сачували, где се наше свештенство учило, и нашу веру и обичаје сачували, те се нисмо истурчили или пошокчили као у Босни. Но и ту нећемо дуго седити. Казаћу вам зашто. Смедеревске нахије старешина, Ђуша Вулићевић, дође у Смедерево, у српску варош. (А Турци били су сви у граду и како су јоште били 1804. лето. Када је Карађорђе предао пожаревачке Турке, удари на Смедерево, да и њега туче. Смедеревски Турци изађу пред њега, и замоле га: „Немој нас тући, ми ћемо с миром седити у граду; а ти иди, како годе са Београдом учиниш, ми се противити ништа нећемо”. Он даде им веру, да се не боје, но само мирно у граду да седе, и тако и̓ у том примирију остави.) Сад, 1805. пред јесен, дође Ђуша Вулићевић у Смедерево, и са Србима врло се веселио, али кажу да се врло напио, пак ноћом сам дигне се на градску капију. Турци викали: „тко си?” и „натраг!” — Ђуша шта је говорио, не знам, и није хтео одступити. Најпосле Турци опале из пушака и убију га.
Чује то Карађорђе. Колико је жалио Ђушу, више се обрадовао и веселио што су Смедеревци веру и примирије преступили и повод дали, да и̓ тући може. Скупи војску и опседне и туче Смедерево. Баш не памтим колико је дана тукао, пише мени у Боговађу; те ија одем у Смедерево. После неколико дана Турци се предаду, и ми у град уђемо. Преберемо турске аласе, и неколико најсиромашнији̓, за које смедеревска нахија каже да су поштени и мирни, оставимо у доњем граду, да живе у својим кућама, а друге све оправимо низ Дунав.
Афиз-паша када је купио у Нишу војску, послао је уз Дунав на лађи преко педесет харара велики̓, у сваком повише од сто ока пиринча; и кад он дође с војском у Београд, да онај пиринач крене у Београд. Кад наша војска уђе у град и опази пиринач, почеше сваки јагмити, свак за себе. Ту се деси неки буљубаша Живко Шљивић из пожаревачке нахије, који је после војводом постао, и узе један ̓арар. Кад ја виде̓ да се тако може, бацим мој шал преко два ̓арара и рекнем: „Ова два хоћу ја за свети синод!” У оно веће нико не дира. Живко са момцима пренесе свој ̓арар и у једну кућу мету. Ја му рекнем: „Молим те, буљубаша, да и ова два за свети синод тамо пренесемо”. Живко одма заповеди момцима, те пренеше код његова ̓арара, и кућу затворимо.
Сад Карађорђе рече: „Ајде, вели, да бирамо куће за синод”. Нађемо једну прилично лепу кућу. „Ево ти, вели, куће за синод, а ево около други̓ за ноћивање синоџија; но иди у Боговађу, и све пренесите овде у ову кућу”. Ја сутра пораним и, кад у Боговађу дођем, кажем, да смо Смедерево од Турака очистили, и да смо тамо нашли приличну кућу за канцеларије и за заседаније, и да имају квартири од турски̓ кућа, и да је заповедио господар Ђорђе да се спремимо и у Смедерево идемо. Ми се са нашим духовницима опростимо, и они нам за срећно путовање молитву очитају и отпоју. Ето и друго преселеније синода.
Дођемо у Смедерево, у наши̓ царева и деспота град, и све како ваља понамештамо. Најпре учинимо рачун досадањега на синод и око синоџија трошка; нађемо да смо за све то потрошили 1300 гроша тј. 130 дуката цесарски̓. (Јербо смо се о себи као и други војници ̓ранили осном трошку.) И мени синод даде облигацију, јербо сам ја све моје сопствене новце трошио. Ми како смо дошли у Боговађу, одма смо послали на заорешку и шабачке скеле, да скелеџије држе чисте рачуне и да ником другом но синоду сваког месеца доносе рачуне, и што буде готови̓ новаца донесу. Како се наместимо у Смедерево и почнемо радити у Смедереву, пошљемо наше скелеџије на Гроцку и по Морави. Истина да онда није било трговине и слаба је хасна бивала, ал̓ опет понешто у синод дође, и синод мени у Смедереву врати сто тридесет дуката, које сам на основаније синода потрошио.
Ту нам је дошао у синод Младен Миловановић из Ботуње за крагујевачку, Аврам Лукић из Драгачева за чачанску, кнез Василије за ужичку. (Тога смо Аврама слали у Тријест, те нам је испросио од Срба у Тријесту око 2000 фор., и то је онда лепа помоћ.) Туна, како смо умели, радимо, а све се надамо кад ћемо Београд узети, да и тамо четврто преселеније синода дочекамо, и Бог даде те дочекасмо. Ја кажем: „Господару, сада се доста советника искупило, ја сам довео Весу из Љубинића за ваљевску, који ће овде у синоду остати, ја ћу да идем кући, да мој стари занат предузмем”. — Карађорђе: „Енеде га сад! А што си људе искупљао, кад ниси мислио са шњима седети? и прочаја... Но иди ти, брат-Весо, кући, а кад ја мој стари занат почнем радити, онда ће и чича-прота свој стари занат”. Веса једва дочека и оде. Онда отпусти и Ђурицу [Сточића] из Ресаве — зашто га је отпустио видићете; — а одма на његово место дође Здравковић из Ресаве, Милосава Ресавца отац, за ћупријску нахију. Ту нам дође [Јован] Савић (Југовић) у опаклији; и будући да је онде седио владика Леонтије, и мислио је да владика има вливаније у Совету, зато се око владике умиљавао, да би га владика у Сонет примио, а друге као за маловажне држао (зато је неко време као у подозренију био), а није знао да је Карађорђе мрзио на Леонтија као на најгорега Турчина, за тај узрок што су све четири дахије послали међу Србе владику и дошао је у војску и Србе советовао да се прођу буне, но да се агама покоре и проче, и мало јошт онде није платио; зато је Леонтије био у подозренију, с отога и Југовић који се с њим саобраштавао. Мене је много пута владика питао и кушао: шта су нам Руси рекли у Петробургу. — Ја сам то казивао: да Руси ништа друго нису рекли, но толико советовали да ми сами за себе пошљемо кнезове у Цариград и молимо Порту, да нам пошље доброга везира, и да нас од Гушанца и зулума ослободи, као што смо и послали проту Алексу [Лазаревића] из Шопића, Стевана Живковића и Чардаклију Петра 1. маја 1805. лето. А и г. Вук [Караџић] пише у својој „Даници” да је владика у Смедереву у синоду био, но то није погодио: био би, ал да није владика Леонтије у почетку код Карађорђа и код народа укварио, и не хтео остати међу народом (као наш свети Антим ваљевски, ако је и био Грк). — Кад је Божа умро [25. марта 1807.], његов млађи брат Михаило Грујевић стане за секретара у синоду.
Кад је мене Карађорђе по делу народњем послао у Беч, ја се упознам са Стефаном Живковићем (који је превео на српски Телемака). Позовем га да дође са мном у Србију. Стефан каже: „Имам само, вели, јоште по године да учим и да свршим науке, и диплому добијем, пак ћу прећи”. — Ја му кажем: „Прођи се, брате, врага и диплома и више учења; нама је нужда и невоља за учене људе, и то што си научио нама ће бити засад доста, а дипломе може бити да ћеш са сабљом у руци добити, како је код нас”. И он послуша и пређе. То је други родољуб за Божом.
Питате ме, зашто је Карађорђе Ђурицу отпустио, или правије да кажем, из Совета истерао. — Седе у синоду Карађорђе и запита ме: „Јесу ли ти сви советници од нахије полномошчије донели?” Ја кажем да јесу. „Да видим”, вели. Уста Божа и у нашој младој архивици нађе и донесе и неколико прочита. „Нађи” вели „брат-Ђуричино полномошчије, и прочитајте ми”. — Прочита Божа; он слуша како се Ђурица у скупштини заклиње највећом клетвом, живим Богом и триста и осамнаест богоносни̓ отаца и свим светим — по калуђерски — „да ћу ја Ђурица са другим синоџијама старати се о свему нашем народу, а најпаче о својој нахији, мотрити, истраживати, распитивати и чувати, да не би јачи слабијега, старешина, буљубаша, или газда сиромаха праведнога нападао и газио, и ако то не би̓ могао мојим добрим советовањем прекратити, да ћу без лицемерија, беспристрастија по мојој чистој совести у синоду јављати, да синод, како знао буде, права одбрани и крива да каштигује и проче”. — Карађорђе: „Е, браћо синоџије (онда је било више браће него господина), је ли вам Ђурица јавио, да је њему познато, како је један буљубаша једнога поштена и права човека испребијао, ногама и чизмама газио, и да је тај човек после четири дана сав испребијан умро?” — „Није, господару!” — Ђурица уста и рече: „Заборавио сам, господару!” — Ми се управ почесмо за нашег другара стидити, и почесмо разговарати шта је заслужио, када је заклетву преступио. Карађорђе пресече наше договарање и рече: „Брат-Ђурица, кад си преступио заклетву и ниси над народом надзиравао и ниси чувао овце, а ти узми капу, пак иди чувај свиње, и срећан ти пут!” — Ђурица пође му руци, а он трже руку. Тако ти мој Ђурица оде из Сонета. Одма пишемо под именом синода и Карађорђевим, и дође нам Велислав Здравковић, отац садањег советника, Милосава Ресавца.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|