Мемоари (Матија Ненадовић)/X

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Мемоари
Писац: Матија Ненадовић
Мемоари
Мемоари Матије Ненадовића


Пишем господару Ђорђу опширно како је амо и да Турци хоће јамачно доћи у Шабац, јербо је врло много Турака, нити ми сами можемо им забранити да у Шабац не дођу, и да ћемо ми ову нашу војску иступити од Шапца за Добраву, да у народ не пустимо.

Јаков је отиш̓о на Забрежје волове предавати, које смо по народу покупили за џебану, и џебану примити. Ја и поп Лука кренемо војску испод Шапца са Думаче и у Вучијевици наместимо. Трећи, четврти ли дан, заборавио сам, дође везир и пет паша и сва ордија у Шабац. Напунише све шабачко поље. Просуше пушке пуцати и по сата су непрекидно пуцали, као наша парада што без команде пуца, и шест топова једнако, зато да би нашу војску већма поплашили.

Међутим дошло је писмо од господара Ћорђа, да је он разбио на Морави Турке и да у Тополи купи војску и да ће нама скоро доћи. У који је дан босанска војска пошла за у Шабац, у онај исти дан Хаџи-бег Сребрница изишао на планину Рожањ према ваљевској нахији, послао, и неколико села озго запалио. Кад војска димове опази, а они ноћом сви отрчаше своје фамилије уклањати с пута.

Писали смо и ја и Лука Јакову, како је код нас, како Хаџи-бег од Сокола пали ваљевску и комад шабачке нахије, и он је писао Катићу и кнезу Сими да доведу индат, и почели се у Дрену — селу ваљевске нахије — скупљати. Ја чујем, да је Карађорђе дошао на Бели Брод, и одем к њему. Он води са собом кнеза Теодосију из Кнића и Гружана око триста војника; Милан и Милош Обреновићи с Рудничанима, и горњи крај београдске нахије. Дођем ја. Он до Бога љутит; само што се поздрависмо, пак опет ћути. Мало после пита за војску. Кажем: како горњи крај опази где Хаџи-бег пали куће, а они отрчаше да робље уклањају; а Посавина како види, онда и они утекоше; но одоше Јаков и кнез Сима и наново у селу Дрену купе, и чекају Катића Јанка, и ко је годе побегао опет сви у војску долазе. — „То није истина”, рече, „код Јакова нема никога!” И он посла Стефана, свога момка, да види; оде Стефан и дође, и каже: код Јакова има, и код кнеза Симе, 4.000 војске. Он и томе каже: „Није истина!”

Да, — одма ме је запитао: „Камо ти хат?” — Кажем: „Послао сам у Забрежје, да се мало поизлечи, гди га је тане мало ударило на Шапцу с Турци бијући се”. — „Није, није — вели — онај твој хат бели, но онај што су ти Турци поклонили и 400 дуката”. — Ја кажем: „Да су ми хата поклонили, ја би̓ га доиста дојашио, а дукате би̓ донео; али нису, но сам ја моји̓ 18 дуката потрошио, а да сам имао, и више би̓ потрошио, гди сам запао и у каквој сам муци и стра̓у био”. — А, којекуда, ко тебе посла у Турке? Ти иде по Петробургу, иде по Бечу, пак оде у Турке да све тајне покажеш”. — Ја кажем да не би никакве тајне открио, макар погинуо. — „Енеде! а кад Тура метне на муке, како не би казао? Ко те посла? Зар ниси имао кога послати и заваравати Турке, већ сам собом да идеш?” — Ја му кажем: „Господару, ми смо вам послали и јавили, да Турака сада је пошла највећа сила, да сами не можемо противостати, и да они говоре да ако примимо тескере и рајалук окабулимо, да ће се они вратити. Тако дође Чупић, и с договором свију ја сам очô с Чупићем. А нашим одласком ми смо и̓ на Дрини задржали барем двадесет дана, ако не више”.

Узе он малу чутурицу, напи се, пак пружи мени. Ја принесо̓ устима и не мого̓ се напити. Помисли̓: Боже мој, како је Карађорђе могао помислити да би̓ ја узео од Турака 400 дуката а да њему не би̓ казао! и саме сузе залише — не мога̓ се ракије напити. Спусти̓ чутурицу покрај његова колена, уста̓ — а он само погледа — и одо̓ под једну шљиву, набијем џубе на главу, и ту не знам колико сам плакао и суза излио; у том и заспим. Рекао му Поповић Павле из Вранића: „Јави му се, господару, црче плачући, жао му је”. — „Нека, нека, којекуда, нека зна други пут како ће у Турке ићи. Зар је мало други̓ људи да и̓ шаље, куда види да и̓ треба слати?” — Пробуди мене Поповић Павле: „Ајде — вели, — зове те господар”. — Устанем, умијем се, дођем. Он седи, и Милан, и кнез Теодосије из Кнића, и Павле Поповић; седо̓ и ја; а он одма: „Ето ваљевска и шабачка се сви поплашили и збркали, а овај (руком на ме) све што је радио и писао све је добро бивало, пак сад неће ни он, а шта ћу ја сам да радим!” — Ја онда рекнем: „Господару, ја сам, истина, код везира говорио да смо ми сви цару покорни, и да ћемо примити арачке тескере, и цару арач дати, еда би везир војску дуље задржао, док и ви на Морави Турке разбијете и нама дођете. А да смо Турке бар 20, ако не више, дана нашим одласком задржали, те у Шабац нису дошли, то ћете после се и од други̓ осведочити. А сад су мене код вас опали, да сам од Турака новце узео, и да ми одсад ни ти ни други као невери веровати као досад нећете. Зато ми је жао, зато сам сада у овом магновенију забун и смућен, од мене ништа засад не гледајте, нити могу као досад што радити”. — „Ене га сад! Ја не кажем да си неверан мени и народу. Но кажем да си луд. Зар ти је мало други̓ људи, макар и војвода, да шаљеш, а не ти собом да идеш сам” итд. Видим и ја после, да није сасвим од мене паметно било и од Чупића, али је пробитачно, јербо смо задржали Турке више од 20 дана, док и Карађорђе дође. „Кума Стево, — повика — донеси дивит и ̓артију!” — Донесе Стева [Јевтић] његов. „Де — вели — узми, па пиши коме знаш и како знаш”. Одем ја сада под шљиву где сам плакао. Пишем кнезу Пеји у Забрдицу и кажем да је: „— „— — господар Ђорђе прешао Колубару на Бели Брод, и да се улогорио у селу Лајковцу, и да је довео 12000 војске и петнаест топова (само са два топа дошао је, али тако је онда ваљало л...ти), и да ће 4000 војске и пет топова послати на Уб, друмом, ближе к Шапцу; и да је он чуо да се Хаџи-бег ушанчио у Братачићу ваљевском, и да код вас нема војске, зато ће господар Ђорђе одавде право у Ваљево са ово осам хиљада војске и једанаест топова, из Ваљева управо на Хаџи-бега, да га разбије, па кога кнеза близо Хаџи-бегова шанца не застане и сву његову војску у гомили, тај ће кнез на мукама умрети; а који се војник не нађе у својој војсци, тај ће војник пред његовом кућом на колу бити. Но се главама играти немојте; свак своју војску, који пушку понети може, у гомилу, пред Хаџи-бега! А ето господара, сутра ћемо одавде поћи; пошли би данас, али не можемо да волове одма искупимо који ће топове вући. Ја сам њему казао да ви код себе имате војске, но нису сви, али сте врбовке послали и догоните војнике. Зато опет велим: ако код вас не буде сва ваша војска на број, ти не можеш жив остати, а и мене ће посећи што га варам. А он има доста војске, и без вас може Хаџи-бега разбити и на Др ину нагнати. У Лајковцу јулија 1806. (заборавио сам датум). Прота Мат. Ненадовић. (Ово је Карађорђев додатак: П. П. Господар Ђорђе послаће своје момке тајно преко села, и кога нађе код куће, онде ће га убити и на точак метнути а кућу запалити. Ово ти тајно пишем за тајне момке, да не би кога код куће застали)”.

Друго тако исто писмо напишем кнезу Миловану Грбовићу; треће кнезу Милићу Кедићу, четврто Мијаилу Недићу буљубаши. Однесем њему писма, прочитам. „Е тако, тако!” рече. Пошљем по момцима сваком.

Док ми други дан из Лајковца у Ваљево дођосмо на конак, али нам казаше, да су сви они којима сам писао у скупу с војском пред Хаџи-бегом код Братачића. Рано ујутру посла господар Ђорђе Милана са његовом војском и његовим братом Милошем Обреновићем, Лазаром Мутапом, Јованом Курсулом, и одоше у индат Кедићу, Грбовићу и кнезу Пеји. — Сутра ујутру рано повика господар Ђорђе: „̓Ајте, спремајте, да идемо Братачићу”. — Почеше спремати момци, а ја искупим главне људе, тј. кнеза Теодосију, буљубашу његова Милована из Гараша, Хаџи—Мелентија [Стефановића], архимандрита рачанског, (јербо је Карађорђе љутит и у бризи, Турци са свију страна; слабо с ким говори) и рекнем: „̓Ајдете да говоримо господару Ђорђу, да он не иде собом горе, но нека седи овде. Ако разбије Хаџи-бег наше, сви ће овде доћи; ако ли оде господар, и, Боже сачувај, да Хаџи-бег разбије Карађорђа, онда све пропада”. — А они кажу: „Ми му не смемо говорити; а ти, ако смеш, говори” — а спремају. — Мучно мени да он иде. Пак одем њему и рекнем: „Господару, ми смо се сви договорили да ти собом не идеш горе. Јер ако Хаџи-бег разбије нашу војску, то је ништа, као једну чету, и опет ће се сва војска овде око тебе скупити; ако ли ти идеш, пак, Боже сачувај, да тебе разбије, а он више војске има него у нас, онда би пук̓о глас, да је Хаџи-бег разбио Карађорђа, и наше војске и народ где је годе који, сви би надежду изгубили, а Турци се ослободили, и после конечна пропаст свима, кад глава страда”. — „Е, чича-прото, тако је, то све и ја знам, али ће рећи: не смеде Карађорђе да изиђе Хаџи-бегу на битку, а како ће сутра везиру и свој Босни изиђи!” Манем ја руком, дође Хаџи-Мелентије и Теодосије, почнемо сви говорити колико смо боље знали, да га устанимо; и он одобри, бар данас да се задржи, да чујемо за нашу војску, која је пред Хаџи-бегом, како стоји. Тако престаде спремање. Прође по сата, а њему дође опет ̓уја, повика: „Спремајте!” Брже обалише чадор. Ја опет покупим оно моје друштво и дођемо молити, од сваке руке доказивати да за њега није данас путовање, бар док наша војска горе учини пробу на Хаџи-бегу итд., и одобри. Ово је било под Кличевцем у Ваљеву, на месту где је сада кула. Поћута мало, пак повика: „Кума-Стево, ̓ајде узмите тај топ, пак отиди са чича-протом, Грбовићу и кума-Милану у помоћ!” (Он је мене често чича-протом звао.) Ми спремимо топ и око 60 коњика, пођемо; он остаде и код њега кнез Теодосије из Кнића, и са њима око триста војника.

Ја и Стево (његов писар) одемо, и на један сат и по, близо логора, чујемо пушке много пуцају. Познамо да је бој. По̓итамо што брже. Дођемо до Миланова шанца. Милан увуче топ у шанац и каже: „Турци су наше разбили, и ето наши бегају”. Ја са оно 60 коњика истрчим на брдо, имамо шта и видети: наши низ један поток шумаром бегају, а Турци с обе стране пољем, опколили коњици, а пешак за нашима кроз честу трче и бију. Ми са брда сви углас повичемо, и неколико пушака опалимо: чуше и видеше Турци нас и помисле да за нама велика војска иде, пак побегоше натраг, а наши, како и ми сретосмо, окуражише се и за Турцима. Од речице (та је речица по сата од Хаџи-бегова шанца) наша се војска опет поврати, и терајући Турке и убијајући сатерамо у шанац. Обилазимо са две стране. Кнез Грбовић Милован и Милош Обреновић с војском (јер је Милан у шанцу) од истока; ја с оно мога друштва пређем од југа, и Мутап, Живко Дабић и Јован Курсула. Ми смо се на једном брегу у планини наднели над турски шанац и тучемо у шанац, и добре пушке лепо у шанац добацују, а која згоди, убија. Дође нам из шанца кроз честу неки добар јунак, Гача из Скадра соколске нахије, који је Хаџи-бегу на Штиру рану однео (јербо је соколска нахија јоште политично под Турцима) и он из своје добре шешане неколико избаци и једнога уби у шанцу. Један повика од наши̓: „Аферим Гача!” — „Ћути — вели, — душу ти; не вичи Гача, веће вичи: удри Ђуро, јербо ћу ја сад Хаџи-бегу опет у шанац.” И Турци пуцају из ,шанца на нас, но ми смо грмење у̓валили бусију, и само гдикога ране, које ми пошљемо у шанац. Тако смо се тукли добра три сата, док једанпут појаше сав турски коњик и оде северозападу. Разговарамо се: куда ђе? да неће Шанцу? — и веће зађоше за брдо. Прође, реци, један сат, а они обишли уз један поток, пак јуришише на Грбовића и на Милоша с леђа, а пешак из шанца; онда наши немаду куда но право кроз коњике. (Ту погине наш кнез Пеја и доста други̓.) А други турски пешаци из шанца подиђоше под нас пуцајући уз брдо, а ови други навалише на нас и ми брду барјак окренемо, тј. Мутап, Курсула, Живко Дабић и ја и оно наше војске, све планином Кокоровом. Већ наши Турци не трчаше далеко за нама. Дођемо у шанац Милану у мрак. На том боју погибе наши̓ повише 60, али је Турака и од 300 више, како нам је после Гача казао. У̓вали се мрак и прођоше два сата, дође нам Гача из Скадра и Никола из Прогоревца, који су тек из турскога шанца изашли, и кажу: „Хоће Турци ноћас да бегају; дајте војску да наместимо покрај пута у бусије, да се сити натучемо ноћас Турака”.

Милан не да, но каже: „Ово су турски шпиони, хоће да нашу војску Турком издаду”. Ја кажем да су ово наши пријатељи, „њи̓ добро познајем, и овај Гача вас дан је с нама био и Турке тукао”; аја, не верује и не да. У шанцу се задржимо, рањенике испратимо које у Ваљево, а неке својим кућама. — Зовнем ја Мијаила Недића из Осјечне буљубашу, и рекнем њему да узме вредни̓ момака, колико више може, да иде да запали турско село Петрц, Хаџи-бегу иза леђа. Он то послуша, и оде са 200 момака. У тај час дође мени писмо од Карађорђа. Укратко пише: „Како — вели — примиш ово писмо, тај час ̓ајде овамо, и повези топ, а та војска гди је нека стоји до друге заповести”. Ја онај час по̓итам с топом и осванем код њега у Ваљеву. Путујући ону ноћ, видим ждраку што је Недић сав Петрц попалио. Кад види Хаџи-бег ватру иза леђа а војску пред собом, он остави шанац у Братачићу и побегне натраг на Рожањ. Недић, попаливши Петрц где Турци побегоше, удари на стражње и доста и̓ побије и пљачке и коња узме. Ја оставим момка, да ми, кад сване и разбере јесу ли Турци побегли, као што нам каза Гача и Никола, или јоште у шанцу стоје, хабер донесе.

Како се састанем с Карађорђем, кажем горња опстојатељства, и рекнем: „Надам се да ће Хаџи-бег побећи, јербо нам добри наши пријатељи кажу”; и да ће мој момак рано хабер донети за Хаџи-бега. — Карађорђе: „Е, мој чича-прото, ево и горе невоље: ударили Турци од Шапца, и наша се војска побила и Катић Јанко погинуо; а друго, ништа не знам куда је наша, куда ли је турска војска окренула. Но где ћу ја данити и чекати, док боље разберемо о војскама?” Ја кажем: „Господару, у Косирићу код моји воденица, онде има за коње траве, у воденици брашна, могу момци ̓леба намесити”. Он остави мене и кнеза Теодосију, виш̓ Ваљева са оно 300 Гружана с топом, да онде чувамо, ако би Хаџи-бег продро и у Ваљево дош̓о. Ја му кажем: „Господару, мени ће мој момак донети хабер озго, иако буде Хаџи-бег ноћас вратио се натраг, ја ћу избацити пет топова; ако ли буде освануо у своме шанцу, ја ћу избацити три топа; ако ли би, сачувај Боже, овде продро, ви ћете чути и више топова”. Он узе око стотине своји̓ момака и оде.

Тек прошло четири — више ли мање ли — сати, дотрча мени у Ваљево момак: „Муштулук, нели, Хаџи-бег ноћас утече натраг на планину”. Ја одма испалим пет топова, да чује Карађорђе, да је Хаџи-бег побегао, да се зна по том опстојатељству владати, и опет пошљем момка, да му из уста каже. Но он, како је чуо пет топова, све је знао. Уверио се да се Хаџи-бег натраг повратио. Ето Ти његове писме. „Како примиш — вели — писмо, крени војску сву и топ, ̓ајде право на Уб и гди будем чућеш, да ме стигнеш.” Ја се одма кренем са кнеза-Теодосијем, повеземо топ, и онај дан про-. ђем касабу Уб, и у ноћи стигнем га у Љубинићу на конаку. Сутра у Орашац на конак, гди нам дође Јаков и кнез Сима из Бељина на договор, и више буљубаша, и они опет у Бељин одоше; ми ноћимо, сутра дођемо и ми у логор у Бељин.

Како је Карађорђе чуо, да је Јанко Катић погинуо, одма је послао своја четири момка, да дође брат Јанков, Марко, Јанку на место, и поведе од своје кнежине сву војску. Јербо како је Јанко погинуо, и мртва га отпратили, сва је његова војска вратила се кућама, говорећи: кад немамо нашег старешине с киме смо се научили војевати.

̓Ајде, децо, да вам накратко и о смрти Јанковој штогод преповедим. Док се Карађорђе бавио код Ваљева, а ми горе око Хаџи-бега, босански везир и сва велика војска од Шапца крену се путем к Београду (Асан-паша држао је десно крило преко села и палио), дође у село Месарце где Јаков, поп Лука и Јанко Катић пресретну га и побију се, и по жестоком боју од обе стране, Асан-пашу разбију и потерају га к Шапцу натраг. У том терању сустигну једног старца, салете и повичу: „Предај се, предај се, Турчине, не гини лудо”. А Турчин повиче: „Коме да се предам, које вам је старешина?” — Војници повичу: „Предај се Катићу Јанку” (који се туна наблизо трефио); и Јанко дотрчи са запетим пиштољем у руци, натрчи на Турчина и сам повиче: „Предај се, Турчине, баци оружје; ја сам Јанко Калић. Турчин рече: „Предаћу се”, и чујући име Катић, а знао је како Јанко храбро Турке сече, потегне из своје мале пушчице, те Јанка на месту убије. Сад наш комшија и парох, поп Панта, скочи с коња и старца свеже. Ову сам пушчицу гледао у попа Панте; мало је дужа од једног аршина, не ваља три гроша. Ово ми је ̓вако казивао поп Панта, а и више људи који су онде били. А и старац мало је више ваљао него његова пушчица, али проклети уби опакога мудрога и преко мере храброга јунака, Катића Јанка. Овога Турчина старца, како је дошао у логор Марко, брат Јанков, за свога брата посеко је.

Док се то горе размрсивало, дотле везир са великом војском друмом прође, дође у село Ушће код Саве и падне око речице Вукодражи, која дели ваљевску и шабачку нахију, на конак. Дочују то наши, побаце Асан-пашу више терати, нека иде сам, а они се поврате за везиром, нађу га на конаку, и сву ноћ из шуме тукли из пушака; а кад зора буде, они се даље у шуму уклоне, јербо је у Турака врло млого војске и топова, које су сву ноћ на наше бацали, и ђулета и картаче, а у наши̓ није топа било. — Сад везир видећи како наши нођом нападају и бију, а можда је чуо да је Асан-паша разбијен, остави пут к Београду, врати се натраг и, брзо терајући, опет дође у шабачко поље на своје старо место.

У то време, чујући то Милоје Петровић, који је имао шанац код Београда у Циганској Бари, куд протиче Мокри Луг у Саву, да су Турци од Шапца пошли к Београду, и Београци често на њега ударали, врло се био поплашио са оно мало војске и бећара: али се опет храбро бранио и одржао шанац, док је дознао да су се Турци горе разбили на Вукодражи.

̓Ајдете опет горе. Кад из Орашца дођемо у Бељин, у логор, застанемо и Милана ̓де је његову војску довео. (Јербо како је чуо Карађорђе да је Хаџи-бег стукнут натраг, писао је и послао свога момка, да одма с војском дође, а да остане Грбовић Милован, и Кедић Милић и Недић, да чуВају, да се не би Хаџи-бег повратио к Ваљеву или пошао на Шабац, нама за леђа.) Сад у Бељину у логору преданимо. Ту је Карађорђе; љутит, слабо с којим говори, све ћути. Док му нешто писар његов, ваљда је скривио — он ђипи, пак ти мога Стеву батином, батином; нико не сме да се прикучи, да моли, а од њега се не отима. Док већ у неко доба потрчасмо молити и Стеву отурисмо, те побеже, а он крџалинку до̓вати да убије, а Стева се умеша у војнике и тако се спасе. Сад сва и војска и војводе и капетани гледају то, и један с Другим шапље: „Јаој, брате, кад он од свога момка и писара тако ради, ја шта ће од нас, ако скривимо, бити”. Уђе слога, и, да је рекао онда: „̓ајте сви на Саву, да прегазите”, — ту се не би смео наћи један који не би на Саву нагазио, а то ли на Мишарско Поље.

Ту нам у Бељин дође Милош Стојићевић Поцерац (до то доба није био знатан), од своји̓ Поцераца поутек̓о. Сад Карађорђе обу опанке и пушку на раме, па пешке, и ми, нас око сто педесет, за њиме, премда се његов коњ, дорат, и наши̓ неколико коња, а и мој, поиздалека за нама, води; али ми сви у опанцима за њим пешке уз Добрану, куд нас Милош проводи, више шумом него пољем, до Цера планине, испод Цера дођемо у Двориште Милоша Обилића. Ноћимо. Од нашега друштва отиде неколико момака кроз Китог, на друм куда Турци већ из Босне слободно у Шабац пролазе; побију се и донесу пет глава турски̓. Онде су доведена три кмета поцерска, који су ишли у Турке и ̓рану носили. Пита Карађорђе: „Чије се ово Двориште зове?” — Кажу: „Зове се Милоша Обилића, војводе поцерског, Двориште”. — „Е, којекуда, посеците ову тројицу, турске удворице, који воле Турцима него својој браћи Србима; а ово нека буде (руком на Милоша Стојићевића) војвода Милош Поцерац, Милошу Обилићу на место! А ви, Поцерци (окрете се њима, јербо је онде с Милошем дошло неколико, око сто, Поцераца), видите како ова тројица платише својим главама, који воле Турцима него својој браћи Србима; тако ћете и ви сви који одсад не узаслуша овога мога и вашега војводу Милоша. А ти, војвода поцерски, ако моје заповести не испуњаваш, овим ћеш трагом проћи.” Поклони се Милош и пође му руци; он не даде руке, но се у образ пољубише. — И рече Милош: „Господару, сто живота да имам, сви̓ ћу сто изгубити, а твоју ћу вољу и заповест до смрти испуњавати”.

— Стоје они Поцерци у највећем стра̓у, гледајући ону тројицу без глава, док један рече: „Господару, нисмо имали међу собом свога војводе, опрости нам досад, а одсад ми сви за нашим војводом а он за тобом у гору и у воду!” А и други сви: „У гору, у воду, за нашим војводом”. Ори се стотину и више гласова, да човеку и сузе потеку. — „Ето, којекуда, да је просто, а одсад да вас видим! Чувајте се да вам у таке гости не долазим”. Сви му се, и ми и Поцерци, поклонисмо и благодарисмо. Поцерци пођоше руци; он се по с неким у образ пољуби. Те ти богме и ми с војводом сви и са свима љуби се у образе (као добра фамилија на Божић око пуне софре): „Наша браћа, наша браћа! Христос посред нас!”

Вратимо се у логор. Кад сутра да видиш наше браће Поцераца са својим војводом — нагрну као скакавац у логор! Не верујем да је који смео остати, већ ако какав врло престарео, да са̓рани ону тројицу посечени̓. — Ето, шта у своје време важи паметна строгост: погубити тројицу за сачувати хиљадама. Истина, да мени не пристоји овако мислити и говорити, али и Христос Спаситељ себе је дао на смрт, да спасе сав род человјечески. Тако је и Карађорђе радио. Прикучимо се поближе Добрани; Карађорђе нађе један проштац себи из ливаде, и заповеди да сваки војник, пешак и коњик, нађе проштац и преготови, кога пушка не може пробити. Ово је (горе приповедано) бивало од маја 1806. до 30. јулија. Пођемо, 31. јулија; дођемо на Мишар; по приличном боју начинимо шанац.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 168 година.