O pravitelstvujušem sovetu
| ←X | O pravitelstvujušem sovetu Pisac: Matija Nenadović Memoari |
Posle propasi→ |
| Memoari Matije Nenadovića |
U Peterburgu srpskoj deputaciji prebacivali su i pregovarali (Čartoriski, ministar inostrani̓ dela): da naš Karađorđe ubija i nepravde čini. Na to smo mi deputati odgovorili, da nije istina: no Karađorđe, od svake one nahije, koja je sa oružjem na Turke ustala, zaište od nahije najboljega i pravosudnoga čoveka, i tako od svake nahije po jednoga sa sobom vodi, i svakoga krivoga dade onim ljudma te presude, i kakvu kaštigu oni izreknu, on, Karađorđe, dade svojim momcima te izvrše. — On (Čartoriski) kaže: „Ako je tako, to je dobro; ako i nije, neka bude. I valja da imate sinod. Jerbo niti će Rosija, niti ikakva država, korešpondirati sa jednim čovekom, no sa narodom i sa sinodom”.
Kako deputati iz Peterburga, ja i Jovan Protić, dođu oko polovine januara 1805. godine, — prvi oko Karađorđa, Jakova, Milana i kneza Sime i proči̓ starešina mirski̓ i duhovni̓, Jova Protić pak oko Milenka, Dobrnjca i proči̓ — navale da se sinod postavi. I kako Karađorđe, tako i svi drugi i narod kabuli i želi da se temelj praviteljstvu postavi. No budući da je navala turska od sviju strana, zato se nije mogla skupština sabrati.
Dok je Karađorđe Karanovac tukao i 29. julija popalio i Turke isterao, dotle dođe mu izvestije da je Porta učinila niškoga Afiz-pašu vezirom beogradskim i naložila mu: da pokupi vojske koliko mu treba i da dođe u Beograd, da Srbe pokori. Afiz-paša odma počne kupiti vojsku. Međutim naredi da se nekoliko hiljada pokroji oni̓ mali̓ crni̓ kapica od abe, kao što je onda u požarevačkoj nahiji raji Srbima adet bio nositi, i mali̓ britvica; i da fesove pooduzima a crne kapice podeli, i da oružje oduzme a britvice da podaje, koje je nekoliko puni̓ kola spremio i natovario bio. I odma je poslao ovoga Omer-agu u Užice za muselima, i da kupi od Bosne vojske, da bude gotov, dok i on u Beograd pođe. Na taj glas, po uzetiju Karanovca, ostane Karađorđe, da oko Jagodine skuplja vojsku, da dočeka Afiz-pašu, a pošlje preko mene da sa Milanom i Jakovom gledamo ne bi li se od koje ruke sa Užičanima ugovoriti moglo: da oni miruju i da se u bojeve ne mešaju, bar dok bi Afiz-pašu razbili. „U protivnom slučaju kako najbolje znate — veli, — samo gledajte, da meni Užičani za leđa ne dođu, kad se ja sa Afiz—pašom pobijem.” (Boža je i Vesa Velimirović oterali iz Karanovca top u Brankovinu.)
Ja se sastanem sa Jakovom i Milanom. Pozovemo i dođu nam 20 Turaka Užičana u planinu Crnokosu. Na pitanje srpsko: zašto su dozvali Begu Novljanina i Fočića Osman-agu iz Bosne, i što će im Afiz-pašin Omer-aga iz Niša, i zašto kupe jabansku vojsku, i našto će im ta vojska? — Užičani odgovore: da oni ne kupe vojske, no da je iz Niša došao Omer-aga sa Afiz-pašinom buruntijom, i on ga zna šta radi i proče. Srbi odgovore Užičanom: „Ta vi dobro znate, da je bosanski vezir Bećir-paša predao nama četiri dahije; na naše iskanje morao dopustiti te smo im glave poodsecali; čuli ste i dobro znate da su šabački Turci, ne mogavši trpiti od nas bojeve, lane iz grada isterali Mus-agu Fočića sa njegovi̓ trista momaka janičara; pak su sada s nama u miru i ljubavi, kao što smo i pređe bili, a inače bi pogoreli. Tako delate i vi isterajte Omer-agu niškoga, Begu Novljanina i Osman-agu Fočića i nji̓ovu vojsku, pak mi da idemo našim kućama, a vi ostanite u miru i s nama kao i dosad u ljubavi i komšiluku; ili dajte da i̓ mi isteramo ili pobijemo”. Užičani kažu da i̓ oni isterati ne mogu, „niti i̓ vama u ruke predati možemo, jerbo to i naš din (vera) ne dopušta”. Srbi reknu: da će oni doći sa vojskom da i oteraju ili pobiju, pak će onda celome Užicu i svoj sirotinji biti teško, „a sav greh na vaše duše!” I tako se rastanu, i svak u svoj logor ode.
Po rastanku sa Turcima ja odma dođem u Brankovinu, raspišem na kmetove da u rečeni dan svaki što više vojske u Brankovinu dovede; i Boža je ta pisma razašiljao, a ja hitno odem na Zabrežje [10. jula 1805.] i u Zemun radi džebane i drugi̓ vojeni̓ potreba. Kako dođem, odma sa onom vojskom iz Brankovine i topovima i džebanom pođem, najpre javivši Jakovu i Milanu, da ću ja preko Maljena u Požegu, jerbo za topove nema druga puta na Užice, no da se oni staraju, da ne bi̓ ja iznenada na Turke nagazio. Oni odma sve vojske prikuče blizu Užica, i po velikom boju oko svega Užica poprave meterize, tako i Turci oko svoji̓ kuća busije po̓vataju, i brane se iz pušaka i sa grada topovima. Naša vojska tako je oko Užica stajala: od Ponikava sa zapada knez Milić Kedić iz Suvodanja valjevskog i Hadži-Melentije arhimandrit račanski sa jednom gornjom časti sokolske vojske; Jakov Nenadović od severa pak s valjevskom na Tatincu, Krčagovu do Kruščice; Milan uz reku Đetinju od istoka sa Rudničani; prota Milutin [Ilić] gučanski od juga sa Zabučja. I tako se žestoko tuku. Dođem sa topovima i onom vojskom, koja [je] potkrepila opsadu. Namestimo dva topa (više i̓ nije ni bilo) prema gradu na Kruščici. Svi komandanti, vojvode i starešine stajali su svaki među svojom vojskom i hrabrili, ja sam stajao kod oba topa, pomagao sa momcima topove puniti, jerbo nismo imali do samo malo vešta jednoga tobdžiju, a drugoga nam raniše Turci na Karanovcu. Tu je bilo đuleta sumporom i smolovom žicom obvijeni̓; tu je bilo sa kovačkim me̓ovima usijati̓ gvožđa, najpre po fišek zemlje nabijemo pak vruće gvožđe u top. Čuvši naša vojska naše topove kako pucaju — a mogla je skoro sva vojska videti, jerbo je Užica u ravni, a okolo brda kao venac kuda naša vojska stoji, i skoro svaka vojska drugu vidi, — na glas topova još bolje ohrabri se vojska i žestoki boj udvoji se. Turci odbijaju, naši navaljuju. Tu je između proči̓ poginuo naš hrabri barjaktar Damjan Milenković iz Kutišice. (Toga smo Damjana ja i stric Jakov jošte 1804. godine slali u Crnu Goru do vladike Petra i u Risan do Ivelića, te je ̓ajdučki očô i došao i pisma odneo i doneo.) Pucajući takim đuletima i vrućim gvožđem, pogodimo jedanput od džamije u munare, koja je sva od čamovine ili od luča. Zapali se munara usred varoši. Proleti jedno đule i baš u meteriz, gde su oko 200—300 Cigana od kamenja meteriz načinili na Zabučju, a kad đule pade iza leđa među Cigane, i kamenje po njima prsnu, naši ti Cigani ne čekaju drugo đule, no svi širom ostaviše meteriz i preko Đetinje gradu pobegoše. A Milutin prota sa Dragačevcima upade za ciganski meteriz, a naši svi unaokolo povikaše uglas: „Utekoše Turci, utekoše Turci, utekoše Turci!” — Čujući Turci taj glas, a videvši gde džamija skoro usred varoši gori, ujedanput ostaviše svoje busije i pobegoše gradu. Srbi jurišiše i sa sve strana zapališe kuće. Naši, koji su znali gdi je zatvoreno oko 60 Srba varošana i seljaka, otrče, obiju zatvor i puste da ne pogore. Ko nije poginuo ili ranjen, ili ne trči unutra da pali i pljačka, no stoji na brdu, kao ja na brdu kod topova, vrlo mu je lepo bilo gledati božije čudo, kako sva varoš ujedanput plamti. Vetra ni najmanje nema da duva, no iz dolje digao se plamen u vedro nebo, i kad visoko dim kao debeo stollj izađe, onda se raširi oblak od dima na podobije ambrele, i ozgo ̓lad načini. — To je bilo licem na Sv. proroka Iliju, 20. dne julija 1805.; taj je boj trajao noćom, i od jutra do četiri sata posle podne; — da u Užicu ni jedne kuće ili zgrade nisi imao videti. (Kažu da je bilo kuća 5000 turski̓.) Samo se vidi što nije moglo u grad stati jerbo je grad malen: — preonulo oko grada žensko i muško kao roj za granu. Čuješ samo jauk žena bula i pisku dece.
Zaustavimo vojsku. Namestim straže, da se vojska blizu roblju ne prikučuje. Dođe vesnik od Turaka, mole da izađu na razgovor. To im se odobri, i dođe ih 20, koje staraca beli̓ brada, koje agalara. Po pozdravu i malo na zemlji odmora, kako Turci tako i mi Srbi sve što je bilo pripišemo sudbini, i da je to od Boga ksmet. „Što je kome gospodin i Bog na rođenju zapisao, valja da pretrpi; no kako ćemo odsad?” — „Dobro ćemo, gospodo! Prvo, isterajte Omer-agu niškoga, Begu Novljanina i Fočića Osman-agu i nji̓ovu vojsku, koji su i doneli ugarak i vaše kuće popališe; drugo, donesite 50.000 groša, da podelimo vojsci koja je svoje kućne poslove ostavila i oko vas dangubi; treće, da dovedete 80 dobri̓ konja, da potpunimo u koga je momka konj poginuo: pak vi, koji može neka ovde sedi, koji ne može put mu je otvoren u Bosnu”. Turci obećavaju Omer-agu, Begu i Fočića i nji̓ovu vojsku isterati, ali ne mogu, niti imaju, novaca i konja dati. (Da, zaboravio sam, — ovaj Omer-aga poslao mi Afiz-pašinu buruntiju: da ja kao čovek književnik znam da je gre̓ota se caru protiviti, no da okrenem narod opet pod carev skut, i da će me car beratom i fermanom kao mog oca učiniti oborknezom, i proče. Baš je lepo pogodio kome je poslao buruntiju. Posekao mi oca, pa meni kneži; lepa pamet!) Mi ostanemo pri prvome iskanju. Po mnogom razgovoru i cenjkanju, veće Turci kabuliše, iznesoše 50.000 groša i dovedoše 80 dobri̓ konja.
Jakov i Milan broje pare i podeljuju konje, a meni daju jednoga vrlo dobra hata pod dobrim takumom i raktom. No evo sad nešto novije! Neću ja toga hata, nego hoću onoga hata koga je Osman-aga Fočić dojašio u Užice, tj. beloga krhata, jerbo je njegov brat Fočić, kada je moga oca posekao, moga konja odveo. Viču Turci: „Vala je ovaj hat bolji nego Fočićev; a njegov ne valja ni 100 groša!” — Viče Milan i Jakov: „Uzmi, dobar je hat i okićen; eto kaže gospoda da onaj Fočićev ne valja. — „Valjao, ne valjao, ja hoću onoga koga je Fočić dojašio, ili ću sad ja podići vojsku, udariti na grad i sam ga uzeti a može biti i glavu Fočićevu, i više zla biti; no vi se manite brojanja novaca, sve će to naprazno biti.”
Odustajem odande, odem među vojsku i kažem: kako mi je Fočić, kad mi [je] oca posekao, odveo moga konja, a sad neće da svoga dade, no hoće na sramotu da ga jaše, a drugog podmeće, a ja hoću na grad s vojskom, da ga sam uzmem. Tu je bio knez Milić Kedić, naši svi kapetani i Mutap, vojvola Miloš Obrenović i proči. Onda Mutap: „Ajte, braćo, ̓ajte! posekao mi oca, po̓arao me, odveo mi konja, pak sad ne da no, kod ovolike naše vojske, da mi ga jaše na sramotu; ̓ajte, braćo, na grad!” Zalupaše doboši, razviše se barjaci, poletiše vojske svaka svome starešini. Gledaju Turci i pitaju Milana i Jakova: šta će ono sad biti? — „Eto šta će, čovek hoće Fočićeva hata ili ̓oće na grad”. — „Aman, ustavite!” — „Mi, vele, ustaviti ne možemo, jerbo njega sva vojska sluša skoro bolje nego nas; no idite vi i molite ga, jerbo će nam sav posao pokvariti.” Dođe Hadži-Ibraim Valjevac i jošte dva starca. Počeše govoriti: “Prođi se, čoveče; baš kad je za tim stalo, daj momke i da pošljemo tri Turčina, neka hata dovedu, makar se sa Fočićem pobili”. Spremim Cincara Marka i Iliju Klonpu iz Valjeva, i povedu jošte četiri momka. U grad odu, zaištu hata beloga, no Fočić počne se protiviti: da ne da do mrtve glave. Onda skoče Užičani: „Vala ćeš ga dati, ili ćemo sad i tebe i hala predati Srbima u ruke. Zar ti je malo što ste doneli ugarak i naše kuće popaliste, no jošte hoćete da i roblje Srbima u ruke date? Napolje iz grada, pak delite megdan sa Srbima!” — Fočiću se nemadne kuda, zapovedi te hata izvedu, gola. Momci reknu: „Mi ga voditi nećemo i ne smemo bez dobra takuma”. Onda iznesu sav konjski takum, i kubure srebrne i proče, dobro ga odenu. Fočić se zaplače, poljubi hata u čelo, i momci uzmu i dovedoše na Tatinac. Istina da onaki̓ hatova može biti, ali retko, i u svoj Srbiji ni u jednoga nije bilo opakoga a to li boljega; i tako sam ga posle jašio mnogo godina. (Zapretimo, te i Bega Novljanin, koji je kneza Ranka, Lukina brata, 1800. leto, ubio, pošalje svoga hata Luki.)
Eto sad je mirna krajina! — Novce i konje podelimo. (A i prijateljima nešto okolo pošljemo.) Konje potpunimo koji su izginuli i otmenim buljubašama. Postavio Aleksu Popovića iz Subjela za užičke nahije vojvodu. Oglasimo da svaki Srbin slobodno dolazi u Užice — a čaršije nema, jerbo je sve izgorelo — i ko ima šta prodavati. Za sigurnost jemstvuju užički Turci i srpski poglavari. Užičani isteraju svoje goste u Bosnu; a mi odemo svi, svaki svojim kućama. To je bilo dne 22. julija 1805. — Tu je bilo, kad su ovi Turci Užičani pipali rukom srpske topove, i kad su vidili da nisu drveni, kao što su oni držali, suze im udarile.
Hajdemo sad Karađorđu i Milenku, da vidimo šta rade.
Karađorđe skupio potajno vojsku oko Jagodine i čeka da Afiz-paša pređe preko Morave, i da ga dočeka u busiji, zovomoj Žilje. To je mesto, idući od Jagodine k Ćupriji, šuma i česta da ni pešak nikud proći ne može, a to li konjik, no samo tuda i to uzanim putem, kao što je u Mačvi Kitog bio. No po nesreći obadva su ta puta i šume okrčeni i u livade i njive obraćena, i to je velika šteta za Srbiju. Dozna Afiz-paša, da ga Karađorđe čeka da samo preko Morave pređe, da ga dočeka, a Milenko, koji je stajao u šancu na Ivankovci, za Afiz—pašom da pođe, i tako da među dve vatre Afiza u̓vate.
Ne smejući Afiz preko Morave na Karađorđa, no pošlje tri Turčina kod Milenka, i govore: da se Milenko ukloni s puta, da Afiz-paša s carevim fermanom i vojskom prođe preko požarevačke nahije u Beograd, i kako Afiz-paša u Beograd na vezirluk sedne, da će pisati da car pošlje ferman i berat na Milenka da on bude u pašaluku najveći knez i tako dalje. — Milenko odgovori: „Kad je Afiz sa carskim fermanom, neka ide carskim drumom, preko Morave, Jagodine i dalje Beogradu, kuda su od Kosova pak dosad veziri u Srbiju ulazili i izlazili. A što mi berate i kneštvo paša obećava, znajte da ja volim nad ovim krajem komendant srpski biti, nego beratom nad svim pašalukom knez biti. A Afizu preko Požarevačke proći ne dam”. — Turci: ,,Milenko! U tebe je malo vojske, a u Afiza silna je vojska, on će i na zor prođi”. — Milenko: „Može preko moje i moji̓ vojnika mrtvi̓ glava; ali dok jedan živ traje, proći mu ovud ne dam. A Bog pravednoj strani pomaže. Taki i poslednji odgovor i selam odnesite Afizu. Više nema razgovora!” — Turci odu i kažu sve Afizu.
Milenko, videvši da Turci preko Morave na Jagodinu neće i ne smedu, i dobro se uveri da će sutra sva sila na njegov u Ivankovci šanac udariti, odma piše u Jagodinu Karađorđu, i sve mu javi, i kaže, da će sutra na njega Afiz udariti, no neka on prikupi vojsku blizo, i da Turcima s leđa udari. Karađorđe, kako se izvesti o svemu, odma prikuči vojsku Moravi, i počne preko Morave prevoditi. No Afiz ne čekajući dugo, no sutra rano sa svom vojskom krene, udari na Ivankovce, i vas dan na Milenka jurišavao, a ovaj ga hrabro dočekivao i odbijao vas dan do mraka, gdi je dosta palo sa obadve strane, ali je pet puta više palo Turaka, jerbo oni s polja jurišaju, a Srbi iz šanca dočekuju, i Turci vas dan svoje i mrtve i ranjene odnose. Kad se veće mrak ufati, Afiz poplaši se i u Paraćin vrati. Sami̓ mrtvi̓ turski̓ konja preko četiri stotine što je oko šanca ležalo, krome što je ranjeni odvedeno.
Karađorđe i Mladen, kako vojsku preko Morane prevedu, po̓itaju na Ivankovce; no već i noć nastupi. Brzokonjici otrče, a ne javivši napred da ide Karađorđe i Mladen, no u mraku prikuče se šancu. Milenko pomisli da se Afiz-paša povratio i poviče na vojsku: „Plotun, junaci!” Vojska opali puške; kako se govorilo oko 10 s polja koje mrtvi̓ koje ranjeni̓ palo; dok se ovi odbiju natrag i dobošom oglase, i poznadu se.
Sutra rano Karađorđe izvede vojsku i topove na brdo više Paraćina, i nekoliko topova opali. Afiz-paša uplaši se i sa svom vojskom pobegne u Niš, gde posle nekoliko dana, ili od strâ ili od sramote naprečac umre. Kako Afiz iz Paraćina izađe, Karađorđe da dozvati nekoliko paraćinski̓ Turaka, i kaže im da on na Paraćin vojsci ne da, i da on nije ni s carem ni s drugim pašalucima okolnim u kavzi, no samo s beogradskim dahijama, subašama i sa onim koji zulumćarima pomažu, i tako javi, da svaki Srbin slobodno u Paraćin radi kupovanja i prodavanja može ići, za to on i paraćinski Turci jemstvuju. Odatle vrati se svak svojoj kući, a Karađorđe u Topolu, otkle nam javlja sve kako je Afiz-paša prošao. Ovo je bilo oko — od 1. pak do sedmog ili 10. avgusta 1805. godine; datum ne pamtim.
Sad u dva meseca, mi osvojivši i popalivši Karanovce, razbivši Užičane mnogobrojne i Užice popalivši, razbivši silnu vojsku Afiz-pašinu, trima slavnim pobedama opojeni, svaki Srbin i Srpkinja pesmu peva gordo. Šta nam sad treba raditi, to je: da se postaramo sad za vnutrenost dobar poredak uvesti. Ja ne smetajući sa uma, da nam prvo namereni sinod valja uvesti (o kom Boža piše jednako u Brankovini ustrojenije), soglasim Jakova, Milana i kneza Simu, kao komendante. Pišemo Karađorđu, da nam 14. avgusta dođe u Bogovađu uvoči Velike Gospođe. Naredimo i razrežemo od valjevske, beogradske i rudničke nahije da obližnji krajevi, za 1000 za skupštinu, svu potrebu donesu u monastir Bogovađu, i obližnji̓ krajeva buljubaše da dovedu 7—800 momaka s puškama dugim, i to da bude sve uvoči Gospođe u Bogovađi. dovezemo oba topa, koji će na crkvene vozglase pucati i plotune paliti. Dozovemo valjevskoga vladiku Antima (istina da je bio Grk, ali sveta duša), koji će na svetoj tajni Karađorđa pomazati svetim mirom. Boža je spremio jedno slovo vrlo vozbuditelno za slobodu i trogatelno, koje će očitati u crkvi pri pomazaniju Karađorđa, i šta je njegova dužnost, i šta na zakletvi na sebe prima; drugo pak slovo narodu i vojnicima, napolju, šta je sav narod dužan i proča - i da onde ljude za sinod izberemo. Mi smo doveli kmeta Vesu Velimirovića iz Ljubinića za valjevsku, Koju Ivanovića iz Svileuve za šabačku. Milan doveo Stojana iz Berčića za rudničku. Sve je to u pripravnosti bilo, i sa radostiju čekamo, da nam dođe gospodar Đorđe, da sutra na Veliku Gospođu činimo parade i ceremonije. Istina bile bi proste, ali bi nas Srbe zdravo veselile; dok pred mrak 14. avgusta dođe Tatarin, donese nam od Karađorđa pismo, da on u Bogovađu ne može doći, no da je on naredio da bude skupština u Borku kod kneza-Simine kuće, no mi tamo da idemo. (Toga uzroka nismo doznali, zašto nam ne dođe; može biti nije hteo sebe poniziti na naš poziv, no on hoće, kako i gdi on rekne.) Kako nam je svima sobratim žao bilo, što ne mogosmo činiti naše namerene ceremonije na slavu kako Karađorđa tako i celog naroda!... No se povinujemo zapovesti, odberemo najotmeniji̓ oko 300 ljudi i vladiku Antima, a proče otpustimo kućama. Dođemo u Borak, i tamo je sve gotovo za skupštinu. Razgovori bili su o svačemu, a najviše o popunjavanju na bojevima sa Trucima džebane, da gledamo ne samo potrošeno popuniti no i više dobaviti, i da ćemo o jeseni opet skupštinu sobrati, i koliko se na skupštini odobri na vilajet porezati, da se dugovi podmire i oduže.
Među pročim razgovorima u zasedaniju, ja opomenem: „Gospodaru! budući da ste vi i sve starešine obećali, da na prvoj skupštini sinod postavimo, i da je to sav narod čuo, i da s nestrpenijem kad će se sinod ustanoviti pogleda; a ovo je skupština, i sad je vreme!” Karađorđe: „Kojekuda, eto u skupštini pak biraj najbolje i koga hoćeš, pak ljude vodi u monastir Voljavču, i tamo sedite! — Ja odma iskupim Vesu Velimirovića iz Ljubinića, za valjevsku; Koju Ivanovića iz Svileuve, za šabačku, Stojana iz Berčića, za rudničku; Pavla Popovića iz Vranića, za beogradsku; koje smo za to opredelenije i doveli. Prestavim kako Karađorđu tako i svima, i kažem koji je za koju nahiju. Karađorđe i svi reknu: „Dabogda srećno!” — „Sad,” veli Karađorđe, „uzmi i̓ pak vodi u Voljavču; i starajte se kako vas Bog uči za sav narod srpski, da bi i meni tereta malo skinuli; a ja ću skoro tamo doći.” Ali valja da od svake nahije po jedan sovetnik bude, zato Boža odma napisa od njegove — Karađorđeve — strane zapovest: da svaka nahija sobere od starešina, buljubaša, kaluđera, popova, kmetova i od prostog naroda celu skupštinu, i da između sebe izberu najboljega, najpravdoljubivijega čoveka, i u kom sva nahija ima poverenije, i da ga zakunu: da će on sa pročim sovetnicima o svemu narodu srpskom bespristrasno brigu nositi, a naipače o svojoj nahiji; da će svakoga pravednoga zastupati i braniti, a kriva, bio on komendant, vojvoda, buljubaša, pop ili kaluđer, ili kmet, bez razlike i licemerija, krivca velikoga za njegova dela u sinodu javiti, sinod pak vrhovnome voždu Karađorđu, koji će soglasno kriva kaštigovati a prava odbraniti. I kad se zakune, neka mu skupština polnomoščije sa potpisima cele skupštine dade, neka donese u Voljavču, i onda će ga sinod za svoga sodruga i sinodžiju primiti.
Onda ti ja i Boža i ona četvorica gore rečena smesta odemo u monastir Voljavču, gde samo nađemo vatre i jedan arar brašna kukuruzna kaluđerskoga. Monastir siromašan, ćelije malene i niske. Velike rudničke planine do manastira pritisle, i jedva čovek s konjem dođe a kola nikako; nas šestorica i šest momčadi jedemo ono malo kaluđerskog brašna, ali skoro da nestane. Pošljem našega druga Stojana preko brda u Crnuće i dalje, te nam nađe brašna i kupi, i ljudi na leđi donose, i ponešto pasulja. Kola nikako doći ne mogu. Gdikoji se ponamešta po doksatu, gdi spavamo. Naša je sreća što je bilo leto, kako smo pravi isposnici sa ̓ranom, jošte da je zima, onda bogzna šta bi bilo.
Nađemo jednoga seljaka, te nam otesa i načini od lipovine astal i dve klupe; namestimo u jednu sobicu; prostremo jednu maramu na astal, metnemo sveto evanđelije i manastirski krst, i oko toga činimo zasedanije. Za čoju i druge male kancelarijske stvari poručili smo da se donesu. Odma nam dođe knez Janko iz Konske za smederevsku, Đurica iz Resave za Ćuprijsku, Vukašin iz Sabante za jagodinsku, Jovan Protić za požarevačku. Svaki je doneo kako se zakleo, i od skupštine polnomoščije... Čuše okolni ljudi za sinod i navališe kao na svetinju, tužiti se i pitati koje zašto. Osobito kaluđeri sa starim diplomama, da im potvrdimo. Druge smo ljude zadovoljavali kako smo umeli, kaluđere pak odbijali smo: da nije sinod jošte potpunio se, a i to trebaće čekati da bude, i da skupština privilegije potvrdi, itd.
Posteći onde, a ne imade se gdegode štogod za jelo kupiti (svaki bi od nas voleo se sa Turcima tući nego sinodovati u Voljavči), pošlje mene družina u Topolu, i kažem gospodaru Đorđu, kakvu oskudicu u ̓lebu i u svačemu trpimo, a i sam je video, kad je dolazio, zato ga svi molimo da nas makar gdi premesti, makar u kakvo selo gdi bi imali štogod za jelo i za konje kupiti. On kaže: „Vidim i sam da se mučite, ali tako je sad vreme, a daće Bog i bolje. Ja ću pisati Jakovu i Milanu neka kaže bogovađskim kaluđerima, neka vam što za doček priprave, pak idite onamo”. — Ja odma odem u Voljavču, kažem gospodarevo odobrenije, i svi se obraduju. Treći dan spremimo se i oprostimo sa pustinjom voljavačkom i pođemo za u Bogovađu. Udarimo na Topolu, gdi nas je lepo ugostio; mi zahvalimo gospodaru, dođemo u monastir Bogovađu. Kaluđeri nas lepo prime. Podelimo sobe i kvartire; opredelimo najlepšu igumanovu sobu za zasedanije. Sa kaluđerima u velikoj trapezariji ručavamo zajedno; sad nam se čini da nije lepše ni caru. Utom tu nam dođu naručene stvari, kao: zelena čoja, čiraci, makaze, ̓artije, vosak i proče kancelarijske potrebe. Prostremo čoju po lepom astalu, ispravimo evangelije i bogovađski velik srebrom okovani krst. Sad nastavimo raditi, što smo u Voljavči počeli, tj. pišemo u svaku nahiju: da sakupe opštu skupštinu od nahije, vojene poglavare, popove, kaluđere, buljubaše, i od sela po 3—4 i 6 ljudi, i da između sebe izberu po tri najrazumnija i najbogobojažljivija, i koji su u narodu kao pravdoljupci poznati, i da ih zakune skupština: da će oni u magistratu sedeti, i svakome bez razlike bespristrasno i bezlicemerno, po sadašnjem običaju, zasad, i po čistoj svojoj sovesti, suditi. A budući da zasad nemamo drugi̓ pisara, zato da odrede gde ima poviše u jednoj crkvi sveštenika po jednoga, da kod mađistarata moli se Bogu i da može štogod od mađistrata u Sovet otpisati i javiti; i da te ljude nameste u varoš, ako nije izgorela, ili makar u selu u kakvu kuću, da sede i da sude. U povećim presudama mogu pozvati i vojene starešine; u nedoumeniju da jane sinodu od nahija koje su bliže sinodu, a sinod javiće Karađorđu; a koje su nahije bliže Topole, one nahije i mađistrat neka javljaju Karađorđu, a gospodar Đorđe javljaće Sovetu. I to da bude odma ispunjeno. I magistrati se postave zasad tako, dok se Sovet sa g. Đorđem postara i druge uredbe pošlje.
u Valjevu je suščestvovao magistrat jošte od 1804. godine od prvi̓ dana maja. Najpre smo od sve nahije sastavili na Reljinu Polju skupštinu, odredili Petra Čitaka iz Mušića, Jovana Rabasa i popa Matu iz crkve brankovičke, jerbo je u crkvi brankovačkoj onda bilo četiri sveštenika; i dali smo im dva pandura. I kad smo u Valjevu postavili mađistrat, onda smo sa vojskom otišli na Vračar, na letnji Nikoljdan. I vojene starešine javljale su u sinod kako je po vnutrenosti i kako nam se oko granica nalazi, a mi smo iz sinoda slali gospodaru Ćorđi tako isto iz donji̓nahija; a bliže nahije Topole slali su izvestija u Topolu Karađorđu, a on nama i izveštavao kako nam po vnutrenosti i po našim granicama stoji.
Sedeći mi u Bogovađi, i častili smo se s kaluđerima — premda smo i mi ponešto kupovali, ali ne sve; u Voljavči nismo imali nijednoga pomoćnika za pisanje, nego je Boža bio i kancelista, prepiščik, protokolista i sve, samo što sam mu ja katkad pomagao prepisivati, em presednik, em ekspeditor. U Bogovađi imamo dva kaluđera, Neofita iz Drena i Mojseja igumana, te su pomagali koncepte prepisivati. Zato treba našim kaluđerima blagodariti, što su nam monastire sačuvali, gde se naše sveštenstvo učilo, i našu veru i običaje sačuvali, te se nismo isturčili ili pošokčili kao u Bosni. No i tu nećemo dugo sediti. Kazaću vam zašto. Smederevske nahije starešina, Đuša Vulićević, dođe u Smederevo, u srpsku varoš. (A Turci bili su svi u gradu i kako su jošte bili 1804. leto. Kada je Karađorđe predao požarevačke Turke, udari na Smederevo, da i njega tuče. Smederevski Turci izađu pred njega, i zamole ga: „Nemoj nas tući, mi ćemo s mirom sediti u gradu; a ti idi, kako gode sa Beogradom učiniš, mi se protiviti ništa nećemo”. On dade im veru, da se ne boje, no samo mirno u gradu da sede, i tako i̓ u tom primiriju ostavi.) Sad, 1805. pred jesen, dođe Đuša Vulićević u Smederevo, i sa Srbima vrlo se veselio, ali kažu da se vrlo napio, pak noćom sam digne se na gradsku kapiju. Turci vikali: „tko si?” i „natrag!” — Đuša šta je govorio, ne znam, i nije hteo odstupiti. Najposle Turci opale iz pušaka i ubiju ga.
Čuje to Karađorđe. Koliko je žalio Đušu, više se obradovao i veselio što su Smederevci veru i primirije prestupili i povod dali, da i̓ tući može. Skupi vojsku i opsedne i tuče Smederevo. Baš ne pamtim koliko je dana tukao, piše meni u Bogovađu; te ija odem u Smederevo. Posle nekoliko dana Turci se predadu, i mi u grad uđemo. Preberemo turske alase, i nekoliko najsiromašniji̓, za koje smederevska nahija kaže da su pošteni i mirni, ostavimo u donjem gradu, da žive u svojim kućama, a druge sve opravimo niz Dunav.
Afiz-paša kada je kupio u Nišu vojsku, poslao je uz Dunav na lađi preko pedeset harara veliki̓, u svakom poviše od sto oka pirinča; i kad on dođe s vojskom u Beograd, da onaj pirinač krene u Beograd. Kad naša vojska uđe u grad i opazi pirinač, počeše svaki jagmiti, svak za sebe. Tu se desi neki buljubaša Živko Šljivić iz požarevačke nahije, koji je posle vojvodom postao, i uze jedan ̓arar. Kad ja vide̓ da se tako može, bacim moj šal preko dva ̓arara i reknem: „Ova dva hoću ja za sveti sinod!” U ono veće niko ne dira. Živko sa momcima prenese svoj ̓arar i u jednu kuću metu. Ja mu reknem: „Molim te, buljubaša, da i ova dva za sveti sinod tamo prenesemo”. Živko odma zapovedi momcima, te preneše kod njegova ̓arara, i kuću zatvorimo.
Sad Karađorđe reče: „Ajde, veli, da biramo kuće za sinod”. Nađemo jednu prilično lepu kuću. „Evo ti, veli, kuće za sinod, a evo okolo drugi̓ za noćivanje sinodžija; no idi u Bogovađu, i sve prenesite ovde u ovu kuću”. Ja sutra poranim i, kad u Bogovađu dođem, kažem, da smo Smederevo od Turaka očistili, i da smo tamo našli priličnu kuću za kancelarije i za zasedanije, i da imaju kvartiri od turski̓ kuća, i da je zapovedio gospodar Đorđe da se spremimo i u Smederevo idemo. Mi se sa našim duhovnicima oprostimo, i oni nam za srećno putovanje molitvu očitaju i otpoju. Eto i drugo preselenije sinoda.
Dođemo u Smederevo, u naši̓ careva i despota grad, i sve kako valja ponameštamo. Najpre učinimo račun dosadanjega na sinod i oko sinodžija troška; nađemo da smo za sve to potrošili 1300 groša tj. 130 dukata cesarski̓. (Jerbo smo se o sebi kao i drugi vojnici ̓ranili osnom trošku.) I meni sinod dade obligaciju, jerbo sam ja sve moje sopstvene novce trošio. Mi kako smo došli u Bogovađu, odma smo poslali na zaorešku i šabačke skele, da skeledžije drže čiste račune i da nikom drugom no sinodu svakog meseca donose račune, i što bude gotovi̓ novaca donesu. Kako se namestimo u Smederevo i počnemo raditi u Smederevu, pošljemo naše skeledžije na Grocku i po Moravi. Istina da onda nije bilo trgovine i slaba je hasna bivala, al̓ opet ponešto u sinod dođe, i sinod meni u Smederevu vrati sto trideset dukata, koje sam na osnovanije sinoda potrošio.
Tu nam je došao u sinod Mladen Milovanović iz Botunje za kragujevačku, Avram Lukić iz Dragačeva za čačansku, knez Vasilije za užičku. (Toga smo Avrama slali u Trijest, te nam je isprosio od Srba u Trijestu oko 2000 for., i to je onda lepa pomoć.) Tuna, kako smo umeli, radimo, a sve se nadamo kad ćemo Beograd uzeti, da i tamo četvrto preselenije sinoda dočekamo, i Bog dade te dočekasmo. Ja kažem: „Gospodaru, sada se dosta sovetnika iskupilo, ja sam doveo Vesu iz Ljubinića za valjevsku, koji će ovde u sinodu ostati, ja ću da idem kući, da moj stari zanat preduzmem”. — Karađorđe: „Enede ga sad! A što si ljude iskupljao, kad nisi mislio sa šnjima sedeti? i pročaja... No idi ti, brat-Veso, kući, a kad ja moj stari zanat počnem raditi, onda će i čiča-prota svoj stari zanat”. Vesa jedva dočeka i ode. Onda otpusti i Đuricu [Stočića] iz Resave — zašto ga je otpustio vidićete; — a odma na njegovo mesto dođe Zdravković iz Resave, Milosava Resavca otac, za ćuprijsku nahiju. Tu nam dođe [Jovan] Savić (Jugović) u opakliji; i budući da je onde sedio vladika Leontije, i mislio je da vladika ima vlivanije u Sovetu, zato se oko vladike umiljavao, da bi ga vladika u Sonet primio, a druge kao za malovažne držao (zato je neko vreme kao u podozreniju bio), a nije znao da je Karađorđe mrzio na Leontija kao na najgorega Turčina, za taj uzrok što su sve četiri dahije poslali među Srbe vladiku i došao je u vojsku i Srbe sovetovao da se prođu bune, no da se agama pokore i proče, i malo jošt onde nije platio; zato je Leontije bio u podozreniju, s otoga i Jugović koji se s njim saobraštavao. Mene je mnogo puta vladika pitao i kušao: šta su nam Rusi rekli u Petroburgu. — Ja sam to kazivao: da Rusi ništa drugo nisu rekli, no toliko sovetovali da mi sami za sebe pošljemo knezove u Carigrad i molimo Portu, da nam pošlje dobroga vezira, i da nas od Gušanca i zuluma oslobodi, kao što smo i poslali protu Aleksu [Lazarevića] iz Šopića, Stevana Živkovića i Čardakliju Petra 1. maja 1805. leto. A i g. Vuk [Karadžić] piše u svojoj „Danici” da je vladika u Smederevu u sinodu bio, no to nije pogodio: bio bi, al da nije vladika Leontije u početku kod Karađorđa i kod naroda ukvario, i ne hteo ostati među narodom (kao naš sveti Antim valjevski, ako je i bio Grk). — Kad je Boža umro [25. marta 1807.], njegov mlađi brat Mihailo Grujević stane za sekretara u sinodu.
Kad je mene Karađorđe po delu narodnjem poslao u Beč, ja se upoznam sa Stefanom Živkovićem (koji je preveo na srpski Telemaka). Pozovem ga da dođe sa mnom u Srbiju. Stefan kaže: „Imam samo, veli, jošte po godine da učim i da svršim nauke, i diplomu dobijem, pak ću preći”. — Ja mu kažem: „Prođi se, brate, vraga i diploma i više učenja; nama je nužda i nevolja za učene ljude, i to što si naučio nama će biti zasad dosta, a diplome može biti da ćeš sa sabljom u ruci dobiti, kako je kod nas”. I on posluša i pređe. To je drugi rodoljub za Božom.
Pitate me, zašto je Karađorđe Đuricu otpustio, ili pravije da kažem, iz Soveta isterao. — Sede u sinodu Karađorđe i zapita me: „Jesu li ti svi sovetnici od nahije polnomoščije doneli?” Ja kažem da jesu. „Da vidim”, veli. Usta Boža i u našoj mladoj arhivici nađe i donese i nekoliko pročita. „Nađi” veli „brat-Đuričino polnomoščije, i pročitajte mi”. — Pročita Boža; on sluša kako se Đurica u skupštini zaklinje najvećom kletvom, živim Bogom i trista i osamnaest bogonosni̓ otaca i svim svetim — po kaluđerski — „da ću ja Đurica sa drugim sinodžijama starati se o svemu našem narodu, a najpače o svojoj nahiji, motriti, istraživati, raspitivati i čuvati, da ne bi jači slabijega, starešina, buljubaša, ili gazda siromaha pravednoga napadao i gazio, i ako to ne bi̓ mogao mojim dobrim sovetovanjem prekratiti, da ću bez licemerija, bespristrastija po mojoj čistoj sovesti u sinodu javljati, da sinod, kako znao bude, prava odbrani i kriva da kaštiguje i proče”. — Karađorđe: „E, braćo sinodžije (onda je bilo više braće nego gospodina), je li vam Đurica javio, da je njemu poznato, kako je jedan buljubaša jednoga poštena i prava čoveka isprebijao, nogama i čizmama gazio, i da je taj čovek posle četiri dana sav isprebijan umro?” — „Nije, gospodaru!” — Đurica usta i reče: „Zaboravio sam, gospodaru!” — Mi se uprav počesmo za našeg drugara stiditi, i počesmo razgovarati šta je zaslužio, kada je zakletvu prestupio. Karađorđe preseče naše dogovaranje i reče: „Brat-Đurica, kad si prestupio zakletvu i nisi nad narodom nadziravao i nisi čuvao ovce, a ti uzmi kapu, pak idi čuvaj svinje, i srećan ti put!” — Đurica pođe mu ruci, a on trže ruku. Tako ti moj Đurica ode iz Soneta. Odma pišemo pod imenom sinoda i Karađorđevim, i dođe nam Velislav Zdravković, otac sadanjeg sovetnika, Milosava Resavca.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|