О Македонији и Македонцима/V. Дринов и Јастребов.

←IV. Сличности и разлике.

О Македонији и Македонцима Писац: Стојан Протић V. Дринов и Јастребов.

VI. Блъарин, бугарин, бугарштица.→

V Дринов и Јастребов.

После познатих Зборника македонских песама Верковића и браће Миладинова, о чијој смо врендости имали прилике већ поменути, године 1886. издао је Рус И. С. Јастребов „Обычаи и пѣсни Турецкихъ Сербовъ,“ где су изнете врло многе песме из Македоније, међу којима има и до сад необјављених. Уз песме г. Јастребов је описао и обичаје онамошњега народа, те је тим његова књига добила још већу вредност. Песме и обичаји су из Призренсе и Пећске околине, из Поморавља и из Дабра.

Обилност и богатство материјала који г. Јастребов износи, „чудновато“ слагање свих описаних обичаја са српским обичајима, карактеристике и особине језика, слагање многих њим саопштених песама, које се находе у Вукову зборнику српских народних песама – све је то обратило на се велику пажњу у ученом свету. Услед тога зборник г. Јастребова удостојио се до сад неколиких приказа и оцена, нарочито у руској литератури. Гг. Д. Никољски, Ровински и професор Веселовски у Извештајима словенскога добротворнога друштва и у Журналу рускога министарства просвете донели су прилично дуге рецензије о књизи г. Јастребова. Сви су признали и истакли важност материјала који је марљиви и савесни руски трудбеник изнео; а многе је изненадила и она светлост, коју је г. Јастребов својим зборником бацио на етнографске одношаје Македоније, на језик, живот и обичаје Македонаца, јер су сад невољно морали видети да онамо у Македонији мало друкчије стоје ствари, но што су их до сад износили и ученом свету представљали многи бугарски писци и агитатори за бугаризам Македоније.

То је видео и осетио и г. М. Дринов, професор харковскога университета, који се већ од толико времена мучи да увери свет како у Македонији живе „чисти Бугари,“ и како је у њих само особити дијалекат но који опет има у себи све „общеболгарске черте.“ С тога е он покушао у два чланка, који су прошле године изашли у поменутим „Извѣстия“-ма, да како год ослаби онај утицај, остављен Зборником г. Јастребова, доказујући да г. Јастребов није ништа у ствари ново изнео, а оно новога што има да је – сумњиво!

Та два чланка г. Дринова, у којима је он изнео своје примедбе на зборник г. Јастребова, леп су оглед начина на који „објективни бугарски учени људи“ поступају у распраљању ових питања, те ће, мислимо, бити вредно да изнесемо из те криртике г. Дринова неколике примере.^[1]

Пре свега г. Дринов мислио је да је особито важно подсетити читатеље на раније радове неколиких писаца, који се тичу језика и етнографије Македоније, па помиње Караџића, Григоровића, Верковића, браћу Миладинове и Хиљфердинга.

Као што читатељи већ знају ми смо не само поменули нашега Вука, него смо још и ова мала разлагања отпочели њим и његовим Додатком. Према том може се лако судити с колико се основа г. Дринов позива на Вука. Али ми тада нешто споменули из Додатка (јер му онамо није било место), а г. Дринов се баш тога дотиче: москопољске књиге. Да је споменемо, дакле, овде.

Вук о њој вели: „написао ју је учитељ и свештеник Данило, Грк, штампана је први пут у Москопољу пре 60 година (Вук је писао 1822 године), а 1802. Године прештампана је у Млецима. У овој грчкој књизи има неколико говора грчки, влашки, бугарски и арнаутски... може бити да је овђе бугарски језик чистији него и у какој дојакошњој књизи, али је грчким словима тако ружно и покварено написано, да се ни овим нико не може ползовати како треба.“ Ето шта Вук каже о Москопољској књизи, па читаоци нека суде сад какав је ово доказ, нарочито кад се сете да Вук у Додатку сам признаје да онда није знао бугарски, што је у осталом са свим природно, јер га онда нико није знао: Како, пак, г. Дринов злоупотребљује име и ауторитет Вука, види се из ове његове фразе: „признавши без сваких ограда москопољску књигу за споменик бугарски, Караџић је тим самим исказао свој поглед и на језик Дебрских словена.“

Наводећи Григоровића г. Дринов помиње како је он (Григоровић) први указао на то да се македонски словени деле на племена, али избегава да спомене што Григоровић наводи да оних племенских имена нема у Бугарској. Исто тако Дринов неће да каже, како Григоровић вели да је у Македонији у употреби реч бугарин а не блгарин, а то је, као што ћемо доцније видети, врло важно.

Даље видимо да је Верковић за г. Дринова ауторитет на који се он радо позива и по коме своје „штудије“ чини. Како се, пак, Верковићев рад у правих научника цени, ми смо већ видели, те о том нећемо овде више говорити. Али ћемо споменути нешто што врло јако карактерише г. Дринова и што показује његову објективност научну. Да би рђавоме и несолидном послу Верковиђа прибавио неку цену, он „вешто“ бележи како је зборник Верковићев штампан у Београду 1860 године и посвећен кнегињи Јулији! Заиста јак доказ! Само што је г. Дринов заборавио да је и зборник Милојевића штампан у Београду. Ако је, дакле, место штампања какав доказ, онда бисмо молили г. Дринова да се позове и на г. Милојевића, који није баш тако црн грешник као што би га он хтео представити (Драганов вели за Милојевићев зборник ово: пѣсни ети неподдѣльни, а лишь худо издани Милоевичемъ, Извѣстия, 1888, Бр. 2. Стр. 90.)

Исто тако је зборник браће Миладинова за г. Дринова беспрекоран ауторитет. Под каким су утицајем они пак, радили, ми смо већ споменули, и то не по каквим српским изворима већ по самом К. Иречеку, тако омиљеном и г. Дринову и свима Бугарима.

На послетку г. Дринов подсећа на јеромонаха Парфенија, познатога и већ поменутога бугарскога агитатора, па на завршетку помиње и Хиљфердинга. Из Хиљфердинга г. Дринов наводи реч работу и предлог сос, и позива се на њега да су то „чисти бугаризми.“ Потом се лепо види колико у г. Дринова има беспристрасности, кад он реч „работа“ назива бугаризмом. Г. Срећковић је врло лепо приметио да је боље било да г. Дринов није то наводио, јер то прво сведочи незнање пок. Хиљфердинга а друго и силну жељу г. Дринова да у свем види бугаризам. Међу тим те речи не само да има у свим српским споменицима, него је ено још живе у сред престонице кнеза Лазара, у Крушевцу. Исто тако неће бити да је и сос „чисти бугаризам,“ јер Бугари кажу съ и със.

Кад смо већ на набрајању ранијих радова по етнографији Македоније, да споменемо овде и Јосипа Милера, кога г. Дринов „случајно“ не помиње, а који је, међу тим, први од јевропских учених људи био у Дабру и своја посматрања изложио у већ поменутој књизи својој. Јосип Милер је, као лекар, био дуже времена у западној Македонији и вршио је дужност санитетскога комесара у Албанији и Румелији. У предговору ка књизи му П. Ј. Шафарик хвали његову савесност и тачност, па се дотиче и ранијих радова, нарочито дела Ами Буеовог. О њему се Шафарик овако изражава: „И ово ваљано дело, поред свих својих добрих страна, има две мане. Једна је, што марљиви и духовити писац, који се нешто сувише мало бринуо о ступњу доброте (поузданости) онога што саопштава, не даје извештај о географији ових земаља по својим посматрањама већ уплеће и туђа саопштења, стара и нова, на жалост често врло погрешна, о пределима које сам није обишао, па их са својима тако стапа да је и самом стручњаку тешко се наћи, и злато од бакра раздвојити. Тиме је он, као и погрешкама друге врсте (о развученим политичким дијатрибима и да не говоримо) своје лепо дело претворио у један магацин, у коме је и прави и лажан еспап тако испретуран да савесном географу велику смотреност налаже. Друга је што му је карта, према делу, врло празна, тако да нема ни оних топографских имена која се у књизи налазе.“^[2]

По Јосипу Милеру, који је у Дабру био и бавио се 1842-3 године (дакле пре Григоровића, који, у осталом, у Дабру није ни био), у вилајету Rumili Walessi има ових народа: Турака, Шкипетара (Арнаута), Срба, Цинцара, Грка и Јевреја. О Србима, у оним крајевима, Милер ово вели:

„Саставни део велике јевропске породице народа, од свога матерњега стабла одвојен чеир вековним притиском, непријатељским суседима и високим планинама, и опет весео, добродушан, смеон, окретан, чувајући свој жив и сујеверан словенски карактер, много слободнији од утицаја свештенства но Геге, поносит на своју историју пуни великих дела његових старих, међу којима Краљевић Марко и дуг низ српских краљева фигурише, овај народ живи у најсеверозападнијим и у источним деловима Rum-Ilis, понајвише у равницама или предњим планинским местима. Поред словенски општине Spiz-а на Triplex-confinium-у^[3] и омањих општина у Скадру, Бару, Подгорици и Спужу, српска племена живе у источним планинама Altin-Ili и Dibbr-Sipre, у областима Струге, као и на источној обали Оридскога језера у опште, даље у долинама Rezna и Prespa, у вароши Monastir и његовој североисточној околини, у равници Srebrnica, а на име у општинама Optoruš, Šrbica (Србица?), Mаhmuša и Mrtvuca; дуж леве, источне обале Белога Дрима у општинама Kremovik, Mirošiz, Ćuprevo, Grebnik, Zlokuće, у најсевероисточнијим селима пашалука Призренскога, као у Jabuka, Babudoviz и Čubrelje, код Janjeva, даље у Banje, Jošavica и Kopilika близу Kievo… непомешана“......^[4]

На послетку нека је поменут овде и познати лексикограф Ђ. Пуљевски, Мијак из Галичника, кога смо ми већ помињали а који, као да, за г. Дринова и не постоји, јер га нигде не помиње. У предговору к свом речнику Пуљевски вели, да речник пише македонским наречијем за то, што у Македонији не разумеју бугарскога језика. Исто тако он свуда у свом речнику пише ћ и ђ, исто онако као и г. Јастребов...

Приговоре своје на језик у песмама из Дабра које је изнео г. Јастребов, учени професор Дринов отпочиње тим, што му замера употребу гласова ћ и ђ, јер вели, Дабрани не изговарају те гласове као Срби. После онога што смо ми већ навели о томе, мислимо да је овај приговор са свим неуместан, јер је и од мекога к и г са свим далеко – до шт и жд, а врло близу правоме ћ и ђ, које, у осталом, и у најчистијем облику живи у Дабру. То не само да тврди П. Драганов, но и домородац дабарски Пуљевски, па, као што смо видели, и Пејчиновић у свом „Огледалу,“ који редовно пише тј и дј (изашло у Будиму 1816. г.)

И српска ј страшно боде очи г. Дринову, те вели да г. Јастребов злоупотребљује њом, стављајући је и онде где по његову мишљењу не треба ј да стоји. Ову жалбу г. Дринова врло је лако разумети кад се сетимо да бугарски језик не зна за јотацију и да има јаку тежњу нејотоване вокале место јотованих да употребљује. У Македонији је са свим друкчије: онамо ј игра велику улогу, долазећи чак и онде где га нема ни у српском, нпр. јузда места узда. Треће лице једнине од бити увек је је место бугарскога е, и. т. д.

Али сад тек долази најлепше. Полувокали ъ и ь, вели г. Дринов, прелазе у о и е, „которые межно считать общеболгарскими замѣнами глухихъ“! И то је карактерна бугарска црта, додаје г. Дринов! Овако писати значи смејати се у брк науци, јер не може бити да г. Дринов не зна, да је карактерна црта бугарскога језика баш та, да ъ не само ничим не замењује већ да га употребљава и онде где треба да је о или е. То је и „обща“ и карактерна црта бугарскога језика. Исто тако је закон бугарскога језика да има само један полувокал, и то ъ, а не два, као што вели г. Дринов. А на против закон српскога језика је да полувокале замењује или да их просто избацује, где се може без њих бити. По правилу се полувокали у српском језику замењују са а; дијалектички, пак, као што смо видели, има их и живих у несумњиво српским крајевима. Исто тако има, до душе ређе, примера да се стари полувокал данас у српском замењује са е, као што смо видели у речима праведан, стегно, мене, тек (тъкъмо) и. т. д. Није згорега поменути да се не само у крајевима граничним с Хрватском каже и денас место данас^[5], но да се и у чисто српским крајевима (нпр. у Косову) чује и ден место дан (бугарски је дънъ, а дијалектички, у Црној Гори и. т. д., и српски дьнь. Позивање на Караџића, у овом случају, са свим је неумесно с тога, што Вуков речник не представља целокупан српски језик, пошто се зна да Вук никад није обилазио источне и југоисточне српске крајеве, те отуда нема ни песама ни речи^[6] из тих крајева. Колико је неосновано, што г. Дринов сумња у саопштење г. Јастребова да се у Македонији говори и дан, види се по том што је он савесно и једно и друго бележио и што П. Драганов никакве сумње не види у саопштењима г. Јастребова. Да се, пак, у српском језику налази и о место полувокала, сведочи то што у крушевачком округу и данас говоре с моном место са мном. Г. Никољски је, дакле био са свим у праву кад је рекао да у српском језику има на место полувокала и о и е. Он је само, на сваки начин, мало неподесне примере за то навео. У Миклошића Lautlehre, од кога смо и примере за српски узели (осим за дан), на стр. 362. наводи се, да се „у бугарском“ „на крајњем југозападу ъ замењује са о,“, а примери се узимљу из Период. Списанија. Значи да се управо дабарски говор наводи као доказ да место ъ у бугарском стоји и о!! Из саме Бугарске примера нема. И поред свега тога г. Дринов вели да је то карактерна црта бугарскога језика, и назива о и е „общеболгарскими замѣнами глухихъ“! Ако ово није ругање науци и истини, онда не знаме шта друго може бити.

За замене јуса (великога) г. Дринов овако говори: „њих има три у дабарском говору. Прву је од њих још Караџић признао као „общеболгарску“! Разуме се да и остале г. Дринов рачуна као опште бугарске замене јуса. Па не само то но он чак и замену јуса гласом у узимље да је „врло лако“ могла постати на бугарском земљишту из о. И тако на тај начин излази да се јус у бугарском језику замењује и са а, и са о, и са е, и са у! Е, ово је за цело чисто научно!... Сиромах Миклошић и Вимазал, они баш ништа не знају о том, а још мање да је где Караџић Вук рекао да је бајаги замена јусом гласом а „общеболгарска.“ Ми смо пажљиво прегледали Вуков Додатак, али тога нисмо нигде нашли! Биће да је то г. Дринов – измислио! Ми упућујемо читатеље на оно што смо већ рекли о том, с додатком да у Миклошића нигде нема да се у бугарском јус замењује са е, и с напоменом да се у бугарском народном и књижевном језику јус правилно и редовно одмењује ъ.

Хотећи ослабити навод г. Никољскога, да је ћ и ђ, па и џ, врло важан и карактеран знак македонскога говора, г. Дринов вели да се џ употребљава и у старим рукописним књигама бугарским, али неће да дода да је некад у средњем веку, и то врло дуго, у Бугарској владала српскословенска школа, о чему и он сам говори у Архиву IV В. IV св., и да су српско словенске књиге биле скоро свуда по бугарским црквама. Позивање на Караџића је са свим неосновано, за то што Вук говори само о говору у Разлогу. Напомињемо још да знака џ нема ни у Вимазала, и да фа нема ни у данашњем књижевном језику бугарском. Што се тиче гласова ћ и ђ ми смо већ рекли како та ствар стоји, али морамо поменути како се г. Дринов чак и овде труди да докаже како умекшанога к и г, које за једну малу нијансу одступа од ћ и ђ има и – у бугарском! Боже мој, шта ти нема у том јадном бугарском језику, који г. Дринов скраја и – измишља.

Даље за г. Дринова је т у трећем лицу једнине сад. времена „љубипитни архаизам бугарскога језика“! Као да у српском језику тога никад није било, и као да ни данас у српском језику треће лице једнине сад. времена од глагола бити не гласи јест или је! У бугарском, као што је познато, оно гласе е, а исто тако је познато да ни и у других глагола, у бугарском језику, у трећем лицу једнине, нема т.

Говорећи, на послетку, како су у Дабарском говору погубљени падежи, г. Дринов вели да и они што су остали „кое-гдѣ“ одликују се са свим бугарским карактером. Да богме да он за то примере не наводи, већ само указује на „бугарски“ наставак заменица его и ого, који се бајаги јавља у свим бугарским говорима. Да наведемо ми неколико примера па нека цене читатељи какав је карактер у тих падежа. Врло честе примере вокатива изостављамо са свим, па дајемо само примере за друге падеже: „крени си фес над око“ (стр. 212); изврте је роци од рамена, немам брата (стр. 214); деверче, младо деверче, можеш ли коња да играш (два пут, у истој песми стр. 216); изедоје брза коња, брза коња Душитрага (стр. 220); му направи ковчег од јалдаза, што имаше ђаче до два брата (стр. 224); без коња, без коња (стр. 225); в беломе платно завила (стр. 226); јафна коња пауна, баба мене колач ја колач попу, мечка тесто ваљаше (стр. 231); не трепоти коње; до попа Ђорђија (стр. 409); тако ми Бога мој господине, ем да ми најеш убаво момче (стр. 411); ток је јунак од голема рода (стр. 413); коде везет свекру бела кошуља, а свекрве а свекрве копринена скутина, а деверу а деверу копринена мафрама (стр. 416); свекру си на скут редеше (цвеће, стр. 417); девојка се богу помолила, змија ми Бога молеше (стр. 419); да наберет дробнана бисера, да нанижет јунаку на капа, да нанижет коњу на грива (још два пут у истој песми стр. 423); огрејала месечина куму на колено (стр. 426); да наберет дрва крај Дунава (стр. 431); просто да ти је, синко ле! Од мене и од Господа (стр. 436); умејала, умејала невеста свекра да послужит (стр. 445.)^[7]

После свега овога без сумње јасно ће бити за свакога за што Бугари, за толико времена, не нађоше ни једнога Вука, и за што они ни до данас после толикога времена, научно не изнеше и не израдише правила свога језика. Овако се може оглашавати лако све као „общеболгарска черта,“ а онако, бог ме, не може. И докле год Бугари буду терали политичке спекулације с језиком, дотле се у њих не може јавити ни Вук ни Даничић. У њих су, у таким приликама, могућни само гг. Дринови, којима је и српски народни јунак, српски Краљевић, син српскога Краља Вукашина, Краљевић Марко – бугарин!

Сад да споменемо и коју Дриновљеву примедбу односно песама и обичаја. И ту ће бити овако исто забавних ствари.

И ако чланци г. Дринова носе наслов: „неколико речи о језику народним песмама и обичајима дебрских словена,“ он је обичаје прешао са свим ћутке. Разлог за што је то учинио није мучно погодити. Ми овде свраћамо само на њ пажњу, па нека читатељи сами суде о значају те појаве.

Одмах у почетку овога одељка г. Дринов се окреће против г. Никољскога и против Љ. Стојановића, који је у Архиву В IX св. IV донео приказ Јастребовљева зборника, упоредив га са Вуковим песмама и са неким Милојевићевим. Г. Дринову је непријатно било чути да су то српске песме, па вели како су гг. заборавила на ранију довољно богату литературу по том предмету, у којој се многе од Јастребовљевих песама находе и, разуме се, зову бугарскима. Он из те литературе, на коју се редовно и позива, помиње осим зборника браће Миладинова и Верковића још и зборнике Чолакова, Качановскога и Безсонова.

Нек нам је допуштено да кажемо реч две у опште о тим зборницима „бугарских песама.“ Сви зборници песама, који су у литератури познатији и на које се обично позивају, а песме којих Бугари присвајају себи, имају једну важну и карактеристичну црту: сви су они, постанком песама, из Македоније, Старе Србије и Шоплука. Та околност, заиста, мора пасти сваком у очи да Бугари или за то што онамо песама нема, или за то што их је мало, или за то што су оне, поред тога, може бити још и другог језика и карактера – врло ретко или никакво не износе песме и народне умотворевине у опште из Бугарске, из центра њихова живља, из средине која им даје основе за њихов књижевни језик, из дунавско балканских земаља, источно од Искра и северно од јужних огранака Балкана – из околина, дакле, које су неспорне и у којима је и најчистији бугарски живаљ. А познато је да баш тако треба радити и отуда почети проучавање и изнашање народних умотворина. Зна се како је радио нпр Вук. Отуда, што је у њих са свим друкчије, долази једна забуна, једна непоузданост која сакати и непоузданим чини сваки научан рад и оних људи, који су далеко од сваких аспирација националних. Отуда долази да Бугари, желећи и сами показати оно богатство народних умотворина које је из српскога народа изнео Вук и други, а које још није исцрпљено, прилазе послу са свим ненаучно и лако, па купећи песме и народне умотворине из спорних земаља, које се језиком и обичајима несумњиво разликују од њихових чисто бугарских земаља, по сведочанству писаца и људи који врло блиско Бугарима стоје, као нпр. Иречек, дотерују их и кваре, према језику страном тим земљама. На послетку отуда долази да наука не може да чини тако потребна и тако неопходна сигурна упоређења језика и обичаја по разним крајевима балканских словенских земаља.

И поменути зборници Качановскога и Чолакова су из истих крајева: први из Шоплука, а други из Ниша и Ђустендила. О њихову научном достојанству ево како се изражава човек, који за цело не штити никакве српске аспирације: „у Чолакова су песме издане „небрежно и худо.“ Западно-бугарски зборник Качановскога је готово искључно шопски...... само се мора врло жалити, што у овом академском издању има необично много погрешака, јер В. Качановски је очевидно рђаво записивао своје песме“ (П. Драганов, Изѣстия, 1888, св. за март, стр. 169.). Драганов ове зборнике ставља у исти ред, у који долазе и Милојевићеви. Да бог ме да то г. Дринов нигде не казује, а позива се на њих као на најсигурнија и најпоузданија сведочанства. Он само сумња на Милојевића и на – Јастребова!

Да се, пак, види још један пример поступања г. Дриновљева у овим питањима, ми ево наводимо један оглед како он цитира друге писце.

Г. Љ. Стојановић, у својој реценсији, није обратио пажњу на језик песама Јастребљева зборника, те је за то г. Јагић, уредник Архива, додао г. Стојановићевој рецензији ову примедбу од своје стране:

„Г. референат пропустио је да ближе додирне језичку страну материјала у горњем делу, а међу тим књига г. Јастребова и у овом погледу нуди много значајнога. Саопштене песме могу се, по језику, обележити од чести као српске, од чести као бугарске (македонско-бугарске), али опет остаје један не мали део песама, у коме се језик не може друкчије карактерисати но као прелазни дијалекат од српскога к бугарском или као једна мешавина бугарскога и српскога. На врло много се места опажа претежност српскога у лексикалном и фонетичком (речник и гласови) погледу, док ремећење (Störungen) облика издаје блискост бугарскога језика. Врло би важно било дознати да ли је тако и у обичном говору оних крајева, или је то просто ограничено само на песме. За то у име науке, која је далеко од патриотских аспирација и панбугаризма и пансербизма, усуђујем се подсетити поштованога писца на обећање у предговору дато и јавно га замолити, да би нам што скорије пружио и огледе праве народне прозе из оних крајева у облику народних прича, пословица и. т. д.“^[8]

Г. Дринов у свом поменутом чланку (другом) на стр. 344. овако предаје ову г. Јагићеву примедбу: „пријатно нам је било видети у примедбама г. Јагића мишљење, које је са свим слично (совршенно сходный взглядъ) нашем о овим песмама. Г. Јагић дели ове песме на три категорије: бугарске, (по нашем дебрске) бугарско-српске (по нашем средске, подгорске и у неколико гиланске) и српске (по нашем, пећске, косовопољске и призренске).“

Читатељи сад имају пред собом цело г. Јагићево мишљење и цитат г. Дринова, па нека суде сами. На послетку да споменемо како г. Дринов поступа и с Вуком, кад у њему чега непријатнога за себе нађе. Познато је како Вук саопштава да се на Цетињу разговарао с два Дабранина и шта он вели о томе. Г. Дринов, да би побио значај овога Вуковога саопштења, на стр. 17. свога првога чланка вели, како су се онда многи Бугари издавали за Грке а често и за Србе, па додаје да „к таким субјектима ваља прибројати и она два Дабранина што су с Вуком разговарали и уверавали га да у њиховој земљи живе Срби.“ И у примедби: „г. г. Милојевић, Срећковић и њихови последници придају велику важност овоме извешћу, не обраћајући пажње на то да се Вук са свим друкчије изразио о језику москопољскога споменика.“

На ово ћемо ми само толико приметити да је Вук Додатак свој писао 1822. године, а да је ово казао после двадесет и тридесет година, кад је очевидно и више и боље знао много што шта. После ове мале примедбе ми ћемо пустити самога Вука да говори. Он о тој ствари говори на два места: у свом Ковчежићу и у свом Речнику. У Ковчежићу, на стр. 1., читамо ово: „Управо се још не зна, докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много српскијех села, по којима се говори онако као и они што су говорили, т. ј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме.“ А у Речнику, код речи „Дибра“, читамо опет ово: „Ја сам на Цетињу видио два човека из Дибре, који су доста добро говорили српски, само што су у где којијем ријечима заносили на бугарски, и казивали су ми, да онамо има много села, по којима људи говоре онако као и они, и зову се Срби као и они што су говорили да су.“

Је ли ово „просто извешће“, или су то важна саопштења, основана непосредно на фином уху неумрла Вука – нека суде сами читатељи по речима Вуковим, а не по саопштењима г. Дринова.

Самим песмама ми се овде не можемо дуже бавити, него ћемо истаћи само две три ствари. Сва три рецензента: и г. Никољски, и г. Ровински, и г. Стојановић сложно су нашли у зборнику г. Јастребова двадесет и једну песму, које су особито занимљиве, вредне нарочите пажње и – сличне с песмама Вуковим. Ту страну, наравно врло карактеристичну, хоће г. Дринов да ослаби тим што вели да многих од тих песама (опет не свих) има и у досадашњим зборницима бугарских народних песама. Колико тај приговор г. Дринова вреди види се јасно из онога што смо рекли о месту постанка оних песама, које се у поменутим зборницима налазе, јер кад се то само узме на ум, а то се узети мора, онда ће изаћи да је то што се оне налазе и у оним зборницима са свим противан доказ ономе што би хтео г. Дринов да докаже, т. ј. да су оне бугарске само по томе што тако стоји на насловима оних зборника. Добро је овде још и то имати на уму, што све те песме певају време и догађаје кад су у целој Македонији владали Срби (14 и 15. век), даље што су све те песме постанком својим из области старе српске државе и треће што су главни јунаци тих песама српски краљеви и краљевићи, српске војводе и властеле, па, на послетку, и четврто што су, по сведочанству Вука, и сами Бугари признавали док нису тим почели спекулацију: да су то српске песме па после побугарене (т. ј. језик у њима искварен). Осим свега овога не треба изгубити из вида ни ту важну околност, да се у тим истим крајевима скоро сви обичаји скупа (не поједини, што је врло важно) находе у пуној снази онако исто као и у оним крајевима на којих је Вук изнео обичаје српскога народа (не потпуно, као што се види из књиге „Живот и обичаји српскога народа“, штампане после његове смрти, сређене из посмртних хартија, на којима је било још наслова с неиспуњеном садржином). Ма колико г. Дринов и г. Кулаковски потцењивали вредност тих обичаја као обележја народноснога, они ће ипак остати као врло важне карактеристике тих крајева, у толико више што непобитно стоји, да Бугари нпр. на славу врло попреко гледају и труде се да је сузбију свим могућним средствима, бајаги за то што „тај обичај није признан православном црквом,“ као што вели г. Дринов и чим он хоће да објасни војевање бугарскога свештенства противу славе (Извѣстія, 1887, Бр. 11-12, стр. 556). По том би тумачењу изашло чак још и то, да Срби с тога што славе нису добри православни хришћани, ма да у њих католичке и протестантске пропаганде никад није било као што је у Бугара има и данас, и ма да се српска деца и српска омладина не уче по мисионарским заводима à la Роберт Колеж у Цариграду као бугарска и данас што чине.^[9] На једном месту, говорећи о песми женидба Ђорђа из Трговишта и Власи, г. Дринов вели како је ту г. Јастребов измислио „извѣстный руминскій городъ въ Валахій,“ а међу тим, вели, ту је реч само о трговишту т. ј. о месту где се тргује и које се бугарским језиком тако зове! Да ли је ово баш овако, или ће бити мало друкчије, нека пресуђују сами читатељи, а ми ћемо тек споменути да се у средњем веку данашњи Нови Пазар звао Трговиште, о чему се г. Дринов може уверити и од г. Иречека. (Die Handelsstrassen und Bergwerke, стр. 53.).

А сад да се, за часак, растанемо с г. Дриновим, па да се окренемо на другу страну.

1. Да би лакше за читатеље било ми нећемо свуда навађати страну, већ овде сумарно помињемо, да су ти Дриновљеви чланци изашли у „Извѣстия“ за 1887. годину бр. 1, 7 и 8.
2. Ово што Шафарик говори навели смо за то, што се г. Офејков често позива на Ами Буеа.
3. Јужно од Будве, код места Смилово.
4. Ми смо намерно имена места оставили као што су у оригиналу, само смо њ морали забележити са nj, јер у штампарији нема тога знака латиницом.
5. Види Lautlehre, стр. 388.
6. То је један недостатак у Вукову раду, за који, разуме се, он није крив ни мало, али од кога смо ми до данас имали доста велике штете.
7. Обычаи и пѣсни Турецких Сербовъ. И. С. Јастребова.
8. Нешто од овога, разуме се опет мало, дао је већ, као што смо видели, г. Драганов, који је обраћао пажњу и на обичан говор.
9. Позивање Дринова на Вука, да и у Бугара има славе, опет је само једна његова мајсторија, јер Вук каже (у Животу и обичајима стр. 71) само за „Бугаре“ око Тимока да славе сви Никољ дан.