О Македонији и Македонцима/I.
| О Македонији и Македонцима Писац: Стојан Протић I. |
II. Бугарски препорађај: литература, егзархат.→ |
I.
Први, који је пред научни свет тако да кажемо извео Бугаре и представио их, био је отац наше нове књижевности Вук Стефановић Караџић. До њега научни свет о Бугарима и бугарском језику није знао ништа. Шлецер је чуо био само да има Бугара и мислио је да треба написати бугарску граматику и речник (1771. г.), Добровски је 1814. године сматрао да је бугарски језик само једно наречије српскога језика, а Копитар је 1815. године знао само да се у бугарском језику члан додаје на крају речи. Тек 1822. године наш Вук својим Додатком к Санктпетербургским сравнителим речницима излази и упознаје јевропске и словенске научнике у неколико с бугарским језиком.[1]
Руска царица Катарина Велика спреми 1787. године један упоредни речник од 200 језика. У том речнику била су и разна словенска „наречија“, 12 на број. Међу тим „наречијама“ на петом је месту било српско, али међу њима није било крањскога, ни хрватскога, ни - бугарскога. Добровски је после додао хрватско, а наш Вук је узео да сравни и поправи српско и „илирско“ и да дода - бугарско.[2]
Тако је постао Вуков Додатак к санкт-петербугарским речницима, у ком је први пут изнето било по нешто о бугарском језику.
У овом свом Додатку Вук је штампао неколике песме из Разлога (27), и историју о самарићанину и изгубљеном сину из јеванђеља. Осим тога он је ту штампао и један оглед мењања глагола у бугарском језику, с неколиким својим објашњењима. На овај Вуков Додатак врло се често и врло много позива г. Марин Дринов, најспремнији и највештији борац у питању о македонском језику, и за то неће бити с горега, да се на овом месту, пре свега, мало више позабавимо с овим Вуковим делцем.
Над песмама које је Вук у овом додатку штампао стоји наслов: „народне бугарске песме.“ У поговору к Додатку, пак, Вук вели да му их је казивао један Бугарин из Разлога и да „може бити ђекоје нијесу ни читаве, а у многима ни стихови једнаки“, па моли да му читатељи опросте, јер су у Бечу писане. Даље из истога поговора дознајемо да Вук тада није знао добро бугарски, нигде је ни какакав је управо прави бугарски језик, и с тога он као савестан испитивач, какав је био и остао до смрти, вели: „а који зна бугарски више од мене, онај нека опрости, ако ђе нађе што погријешено.“ На једном месту он сам себе у истом додатку поправља. Тако је најпре писао глаголе у неодређеном начину, па после вели да је погрешио и додаје, да у бугарском језику нема неодређеног начина. Тако исто његово је бистро око опазило да они облици, које је по казивању забележио, нису бугарски, те вели: „колико сам ја до сад дознати могао Бугарин би прости казао „при једен човек“ место „при једнего човека“ и додаје: „може бити да су ово Србизми.“ Исто тако пошто је навео, примера ради, како се глаголи мењају, наставља: „Овако се глаголи спрежу у Разлогу, а по другим ђекојим мјестима спрежу се мало друкчије у ђекојим временима, т.ј. да се даље око Дунава каже ште место ће у будућем времену“...
Вредно је из Вукова поговора к Додатку још ово да забележимо: „Бугари имају и јуначки пјесама, које се пјевају уз гусле, као и Српске, и међу њима ће, по свој прилици, бити највише српски пјесама, које су побугарене; за што и сами Бугари то признају и за ове ђекоје пјесме (нпр. 15, 25).“
Ово је писано у Бечу 1822. године, кад никакве пропаганде, ни српске ни бугарске, није било нити је могло бити А да је Вук поуздан и фини извештач, о том не сумња ни г. Дринов, као што ћемо ниже после видети. Саме песме, које Вук у свом Додатку износи, ми ћемо навести доцније, кад дође на ред расправљање о језику у песмама из Македоније.