Pređi na sadržaj

O Makedoniji i Makedoncima/I.

Izvor: Викизворник
O Makedoniji i Makedoncima
Pisac: Stojan Protić
I.


I.

Prvi, koji je pred naučni svet tako da kažemo izveo Bugare i predstavio ih, bio je otac naše nove književnosti Vuk Stefanović Karadžić. Do njega naučni svet o Bugarima i bugarskom jeziku nije znao ništa. Šlecer je čuo bio samo da ima Bugara i mislio je da treba napisati bugarsku gramatiku i rečnik (1771. g.), Dobrovski je 1814. godine smatrao da je bugarski jezik samo jedno narečije srpskoga jezika, a Kopitar je 1815. godine znao samo da se u bugarskom jeziku član dodaje na kraju reči. Tek 1822. godine naš Vuk svojim Dodatkom k Sanktpeterburgskim sravnitelim rečnicima izlazi i upoznaje jevropske i slovenske naučnike u nekoliko s bugarskim jezikom.[1]

Ruska carica Katarina Velika spremi 1787. godine jedan uporedni rečnik od 200 jezika. U tom rečniku bila su i razna slovenska „narečija“, 12 na broj. Među tim „narečijama“ na petom je mestu bilo srpsko, ali među njima nije bilo kranjskoga, ni hrvatskoga, ni - bugarskoga. Dobrovski je posle dodao hrvatsko, a naš Vuk je uzeo da sravni i popravi srpsko i „ilirsko“ i da doda - bugarsko.[2]

Tako je postao Vukov Dodatak k sankt-peterbugarskim rečnicima, u kom je prvi put izneto bilo po nešto o bugarskom jeziku.

U ovom svom Dodatku Vuk je štampao nekolike pesme iz Razloga (27), i istoriju o samarićaninu i izgubljenom sinu iz jevanđelja. Osim toga on je tu štampao i jedan ogled menjanja glagola u bugarskom jeziku, s nekolikim svojim objašnjenjima. Na ovaj Vukov Dodatak vrlo se često i vrlo mnogo poziva g. Marin Drinov, najspremniji i najveštiji borac u pitanju o makedonskom jeziku, i za to neće biti s gorega, da se na ovom mestu, pre svega, malo više pozabavimo s ovim Vukovim delcem.

Nad pesmama koje je Vuk u ovom dodatku štampao stoji naslov: „narodne bugarske pesme.“ U pogovoru k Dodatku, pak, Vuk veli da mu ih je kazivao jedan Bugarin iz Razloga i da „može biti đekoje nijesu ni čitave, a u mnogima ni stihovi jednaki“, pa moli da mu čitatelji oproste, jer su u Beču pisane. Dalje iz istoga pogovora doznajemo da Vuk tada nije znao dobro bugarski, nigde je ni kakakav je upravo pravi bugarski jezik, i s toga on kao savestan ispitivač, kakav je bio i ostao do smrti, veli: „a koji zna bugarski više od mene, onaj neka oprosti, ako đe nađe što pogriješeno.“ Na jednom mestu on sam sebe u istom dodatku popravlja. Tako je najpre pisao glagole u neodređenom načinu, pa posle veli da je pogrešio i dodaje, da u bugarskom jeziku nema neodređenog načina. Tako isto njegovo je bistro oko opazilo da oni oblici, koje je po kazivanju zabeležio, nisu bugarski, te veli: „koliko sam ja do sad doznati mogao Bugarin bi prosti kazao „pri jeden čovek“ mesto „pri jednego čoveka“ i dodaje: „može biti da su ovo Srbizmi.“ Isto tako pošto je naveo, primera radi, kako se glagoli menjaju, nastavlja: „Ovako se glagoli sprežu u Razlogu, a po drugim đekojim mjestima sprežu se malo drukčije u đekojim vremenima, t.j. da se dalje oko Dunava kaže šte mesto će u budućem vremenu“...

Vredno je iz Vukova pogovora k Dodatku još ovo da zabeležimo: „Bugari imaju i junački pjesama, koje se pjevaju uz gusle, kao i Srpske, i među njima će, po svoj prilici, biti najviše srpski pjesama, koje su pobugarene; za što i sami Bugari to priznaju i za ove đekoje pjesme (npr. 15, 25).“

Ovo je pisano u Beču 1822. godine, kad nikakve propagande, ni srpske ni bugarske, nije bilo niti je moglo biti A da je Vuk pouzdan i fini izveštač, o tom ne sumnja ni g. Drinov, kao što ćemo niže posle videti. Same pesme, koje Vuk u svom Dodatku iznosi, mi ćemo navesti docnije, kad dođe na red raspravljanje o jeziku u pesmama iz Makedonije.

  1. K. Jirečka, Istoriя Bolgarъ, str. 653.
  2. Dodatak, str. 4.