Ожалошћена породица/30
ТРЕЋИ ЧИН
Иста соба.
ПОЈАВА I
ПОРОДИЦА, без АГАТОНА и САРКЕ
(Општа утученост и потиштеност. Седе раштркано свако засебно и једно другом окренуло леђа. – Прока, очајна лица, нервозно шета са забаченим рукама на леђима; Гина везала главу преко чела и укће; Симка наслонила главу на обе руке; Вида окренула свима леђа и сама са собом разговара као да неком чита лекцију; Мића се увалио у фотељу, рукама загрлио колена и глупо гледа у таван; Трифун узјахао столицу и наслонио чело на наслон од столице; Танасије, очајна лица, пише и брише нешто на парчету хартије.)
ПРОКА (после извесне паузе): Мој брате, мој брате, ко се овоме надао?
СИМКА: Овако изиграти фамилију!
ТАНАСИЈЕ: Изиграти? Није изиграти, него подвалити. Ово је просто подвала са покојникове стране.
ВИДА: Још кад смо стајали пред вратима старатељског судије, мени заигра лево око, а мени лево око никад не игра на добро. А кад судија поче да ломи печате на тестаменту, а мене као да нешто штрецну; ју, рекох у себи, ово није на добро!
ГИНА: Јадно ти добро!
МИЋА: Сад сви тако, а тамо, код судије, сви сте ћутали.
ТРИФУН: Па не знам шта смо могли?
МИЋА: Могли сте да протестујете, као што сам ја.
ТАНАСИЈЕ: Шта си ти?
МИЋА: Рекао сам отворено: Не признајем тестамент.
ТАНАСИЈЕ: Па шта?
МИЋА: Па то, и рекао сам још: Ми протестујемо и ми ћемо повести парницу за обарање тестамента.
ТРИФУН: Па јест, каква би то фамилија ми били кад не би обарали тестамент?
ТАНАСИЈЕ: Па неће ваљда туђин да га обара?
МИЋА: И ја мислим да ми не треба да оклевамо, него још данас да уложимо жалбу и да отпочнемо парницу.
ПРОКА: Чекајте, људи, док дође Агатон. Он је остао у суду да препише тестамент.
ТАНАСИЈЕ: Шта има да га преписује; сваки од нас зна шта је добио.
ПРОКА: Ама, није због нас, него због адвоката, јер он ће после из суда отићи доктору Стојановићу, то је за те ствари најчувенији адвокат, па ће њему да повери парницу, али не може с адвокатом разговарати без преписа тестамента.
ТАНАСИЈЕ: Јест, чуо сам за тога Стојановића.
ПРОКА: То је најчувенији адвокат за обарање тестамента. Одличан правник. Или прогласи покојника за лудог или измисли фалсификат или просто украде тестамент. Кажем ти, одличан правник.
ТАНАСИЈЕ: Најбоље би било кад би покојног Мату огласио за лудог. Јер, молим те, зар то није лудо да он мени остави 5.000 динара. Замисли 5.000 динара!
ВИДА: Као да смо ми просјаци.
ТАНАСИЈЕ: Пет хиљада динара. Чудна ми чуда 5.000 динара. Зна ли он кад сам ја предавао кључеве Трговачком суду да су моји дугови износили 460.000? То су, видиш суме с којима ја радим, а не 5.000 динара.
ТРИФУН: Као да је Агатон диктирао тестамент.
СИМКА: Не греши душу, пријатељ-Трифуне. Да је он диктирао, издиктирао би себи нешто више, а не само 5.000 динара.
ТАНАСИЈЕ: Доста је Агатону и толико.
СИМКА: Е, а по чему њему доста, а теби није?
ТАНАСИЈЕ: Друго је Агатон, а друго ја.
СИМКА: Гле, молим те!
ТАНАСИЈЕ: Мени је то наследство била једина нада. О тој карти ми је висила сва судбина!
ТРИФУН: Не треба никад све на једну карту сецовати.
ТАНАСИЈЕ: Мислио сам да се извучем из стечаја и кредиторима сам обећавао да се стрпе док умре Мата, а он пет хиљада динара.
ПРОКА: Опет, то је некако округла сума.
ТАНАСИЈЕ: Ама, каква округла сума; пет хиљада, округла сума!
ПРОКА: Рецимо. Али замисли мени 3.000, три хиљаде! Па то је ужасно!
ГИНА: То таман колико свећу да му упалимо.
МИЋА: А шта ја тек да кажем? Две хиљаде динара. Па то није довољно ни за напојницу судским послужитељима. Ја то сматрам просто као увреду.
СИМКА: И коме остави? Коме?... Једној... не знам како да кажем?
ГИНА: Кажи, сестро, кажи!
СИМКА: Да остави једној ванбрачној девојки.
ТРИФУН: Па оставио је и цркви и просвети.
СИМКА: Оставио је нешто, колико реда ради и да покрије срамоту, али све остало њој: кућу, виноград, дућане, акције, готовину, све, све њој.
ГИНА: Све, боме!
ВИДА: И зар може то по закону, пријатељ-Проко, да се оставља ванбрачној деци?
ПРОКА: Е, видиш, и ту нам је покојник подвалио. Без знања фамилије он је имао ванбрачну ћерку.
СИМКА: И није га срамота било да јавно у тестаменту каже да има ванбрачну ћерку.
ГИНА: И видите ли ви само како се и та девојка претварала пред нама?
ТАНАСИЈЕ: А не, ту не треба грешити душу, она није ништа знала. Зар нисте видели како паде у несвест?
ГИНА: Чудна ми чуда, и ја бих пала у несвест да сам све наследила.
МИЋА: Ја сам потпуно уверен да она ништа није знала.
ВИДА: Боже мој, како је он то све вешто крио!
СИМКА: Ја мислим да ми тај тестамент можемо оборити, јер она је незаконита ћерка, а ми смо законити рођаци.
ВИДА: Па оно, ако има бога и правде божје, тако би требало да буде.
ТАНАСИЈЕ: И онда, 'ајде њој, што кажу: ћерка му је, па каква је да је, али што остави цркви и просвети толике паре? Зар није боље било да се ја извучем из стечаја? Црква и просвета нису под стечајем.
ГИНА: Па јест, пријатељ-Танасије, ал' опет, што кажу: боље цркви и просвети него једној незаконитој девојци.
МИЋА: Збиља, и мени то не иде у главу да та девојчица, која је ипак врло лепа, уједанпут сад постаје богата наследница, а ја да примим легат од две хиљаде динара.
ВИДА: Рекох ли ја вама; ова девојка личи на покојника, а ви сви на мене: „Уа!” као да сам богзна шта казала. А ова Гина се чак и заплакала што вређам покојника.
ГИНА: Па личи, дабоме да личи. Видела сам ја то одмах, ал' нисам хтела да говорим из поштовања према покојнику.
ПРОКА: Ето ти шта ти вреди то твоје поштовање; оставио ти из поштовања три хиљаде динара, као просјаку.
ГИНА: То нек остане њему за парастос; таман да се плате три свештеника, а не један, као што му је његов старалац платио.
СИМКА: Како, зар нећеш да примиш те три хиљаде?
ГИНА: Па примићу, није да нећу примити, али му нећу казати хвала; нити ћу му отићи на парастос; нити ћу му пожелети лаку земљу.
ВИДА: Ни ја, боме!
ГИНА: Уосталом, ја се толико и не љутим; није да кажеш да сам му род неки па да ме је жао.
ТРИФУН: Како ниси род?
ГИНА: Па тако, род му је прва жена Прокина, а не ја.
СИМКА: Па за чији се ти рачун, бога ти, толико исплака?
ГИНА: За Прокин рачун.
ТРИФУН: Па добро, Проко, а стабло, а гране?
ПРОКА: Оно је, знаш, цртао неки Рус, цртач у Катастру; цртао је своје стабло, јер је праунук кнеза Бељајева, па је узео његово стабло, избрисао сам кнеза Бељајева па метнуо покојног Мату; а ту где ја висим, висио је унук кнеза Бељајева.
ТРИФУН: Е, ето ти сад, кад ти хоћеш да висиш на туђем грању.
ПРОКА: Бар да сам се помогао!
ТРИФУН: Па знаш како је, покојник је ваљда мислио: доста је овом кнезу Проки Бељајеву 3.000 динара, па ти толико одредио.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|