Ожалошћена породица/29

ДРУГИ ЧИН

ПОЈАВА XV

ПОЈАВА XV

ПОРОДИЦА

ПРОКА: Шта је, побогу, Агатоне?
АГАТОН: Зберите се прво сви!
ТАНАСИЈЕ: Сви смо ту!
АГАТОН: Е, онда, седите, па ћу вам све по реду казати.
ПРОКА (седајући): Јеси ли разговарао?
АГАТОН (Пошто су сви поседали, а он остао на ногама): Разговарао сам, дабоме да сам разговарао и нисам завијао онако издалека као досад, него рекох: Ти знаш, синко, законе, али их знам и ја, па 'ајде да се понесемо. Те ти ја њему одмах онако од прве: захтевам у име целе фамилије да се одмах отвори тестамент.
ПРОКА и ТАНАСИЈЕ: А он?
АГАТОН: Море, да видиш, узврда се кад чу како је то онако... није да га молим, него захтевам, па поче да ми врда: те покојникова жеља, те четрдесет дана, те ово, те оно. Али ја њему: по закону не морам да чекам четрдесет дана и нећу да чекам! Тако ти ја подвикнем њему.
ВИДА и САРКА: А он?
АГАТОН: Поче он опет да врда; те параграф седамдесет други, те педесет шести, а ја њему: а сто четрдесет седми, а сто четрдесет седми, господине? Кад то чу, а он просто пребледе и збуни се.
ВИШЕ ЊИХ: Па?
АГАТОН: Виде он да са мном не може лако изићи на крај и да му ништа не помаже врдање, па пристаде човек.
СВИ (узбуђено): Шта?
АГАТОН: Пристаде да се отвори тестамент.
СВИ: А!!!...
АГАТОН: Јест, јест, да се отвори тестамент.
СВИ: Кад?
АГАТОН: И ту поче да врда: па добро, господине Агатоне, можемо ових дана. Не, боме, подвикнем ти ја њему, него ја захтевам још сутра.
СВИ: Још сутра!
АГАТОН: Него шта!
ПРОКА: Па је л' пристао?
АГАТОН: Кад сам га дотерао уза зид, кад је видео да нема где, а он пристаде.
СВИ: Ама, сутра?
АГАТОН: Сутра, дабоме! (Поносито.) Ето, тако ја разговарам с адвокатима!
ПРОКА: А шта каже што смо се уселили?
АГАТОН: И ту је, видиш, било повуци-потегни. Запео он како немамо право. Вели: „Друго је то, господине Агатоне, да сте се ви сами уселили, али цела фамилија?”
ТРИФУН: Па сад већ остави то што је он теби казао, него шта си ти њему казао!
АГАТОН: А ја њему: нема закона који забрањује, нити има закона који прописује да се фамилија може уселити или не уселити у покојникову кућу. Па како нема о томе нарочитих, писаних закона, то се у овоме дабоме случају могу применити природни закони, а по природним законима фамилија има права да чува имовину свога преминулог члана.
ВИШЕ ЊИХ: Тако је!
АГАТОН: Па тако је, дабоме, али он, знаш како је, адвокатска посла, поче и ту да ми врда, док ја не подвикнух, ја се не селим из куће и нема те силе која ће ме избацити.
ПРОКА: Сасвим!
АГАТОН: Кад он то чу, а он попусти као удовица: „Па извол'те, господине Агатоне, па немојте се љутити, извол'те, седите у кући”.
МИЋА: Па седећемо, дабоме!
САРКА: Па, добро, је л' то ми нећемо никако више ни да се селимо?
АГАТОН: Е, па ти опет! Шта хоћеш, целог живота ваљда да седиш на балкону? Имамо право да седимо док се не отвори тестамент, а тада остаје овде онај који наследи кућу.
МИЋА: Разуме се!
САРКА: А мени се тако допада моја соба.
ТАНАСИЈЕ: Па кад си, Агатоне, већ тако прикљештио адвоката, зар ниси могао да припиташ и за оно?
АГАТОН: Које оно?
ТАНАСИЈЕ: Па оно како гласи тестамент?
ПРОКА: Па ето, чућеш сутра.
ВИДА: Ко ће жив до сутра издржати?
АГАТОН (Танасију): И по тој ствари сам га испитивао.
СВИ (радознало се збирају): Е???
АГАТОН: Јест, испитивао сам га.
ПРОКА: Па? Говори, брате Агатоне, говори!
АГАТОН: Ама, нека је он сто пута адвокат, стари сам ја иследник, не може он мени изврдати.
ПРОКА (радознао, пргав): Говори већ једанпут, кумим те богом!
АГАТОН: Почнем ја, знаш, с њим разговор о тестаменту, али онако издалека и вешто, да се он не сети. Велим ја њему: пошто сте ви писали тестамент, то све околности говоре да је вама тестамент донекле познат.
ВИШЕ ЊИХ: А он?
АГАТОН: А он само гледа у земљу и ћути, не сме да ме погледа у очи, јер бих му ја из очију прочитао тестамент. Али, стари сам ја мајстор, не испуштам ситуацију кад је једном шчепам. Окупим ти ја њега укрштеним питањима; па укрштена питања, па укрштена питања.
ПРОКА (гори од нестрпљења): Па одговори ли он?
АГАТОН: Одговори, али све онако, туц-муц, а ја опет навалих па укрштена питања, па укрштена питања, па укрштена питања, па укрштена питања.
ПРОКА (очајно): Па доста, бре брате, са тим укрштеним питањима!
САРКА: Даде ли ти бар какав укрштени одговор?
АГАТОН: Знаш како је, није ми одговорио, не могу рећи да ми је одговорио, али сам му извукао једну реч. А мени је доста једна реч, више ми и не треба. Што кажу, реци: „Оче наш” па ми је то доста да те отерам на робију. На основу једне једине речи ја изведем закључак.
ТАНАСИЈЕ: Па рече ли бар ту једну реч?
АГАТОН: Рече, дабоме!
ПРОКА (дрекне): Шта рече, побогу, човече!
АГАТОН: Није рекао отворено него завијено, али сам ја одмах извео закључак: да тестамент оставља породици да по међусобном споразуму подели имање.
СВИ (велико изненађење): Ау!!!...
АГАТОН: Он не каже да је тако, али мени је јасно као дан да је тако.
ТАНАСИЈЕ (забринуто): Па шта ћемо сад?
АГАТОН: Ја мислим, браћо и сестре, ми би за тај случај требали да будемо спремни.
ТАНАСИЈЕ: Како спремни?
АГАТОН: Па тако, да се споразумемо. Могли би овај наш скуп да претворимо у конференцију.
ТРИФУН: И, дабоме, ти да председаваш конференцији?
АГАТОН: Не морам ја, зашто ја? Ево нек председава Трифун. (Седне.) Он те ствари боље зна, ето нек председава он.
ПРОКА: Ти, ти, Агатоне!
СВИ: Па дабоме!
АГАТОН: Зашто ја, ето Трифун.
ТРИФУН: Де, немој бити накрај срца. Знаш боље, признајем ти, знаш боље.
АГАТОН: Е па, кад знам боље, а ти се не испречавај! (Прошета значајно.) Дакле, браћо, ми морамо бити спремни за случај да у тестаменту пише да извршимо деобу међусобно и по споразуму. Кад нам сутра старатељски судија прочита: остављам све своје имање својој породици с тим да га она по међусобном споразуму подели, ми морамо одмах одговорити: ми смо се споразумели!
СВИ: Тако је! Сасвим! Тако је!
АГАТОН: Е, видите, то би имали још сад да решимо.
ТАНАСИЈЕ: А како мислиш да би се то могло?
АГАТОН: Ево како: да се прво ми лепо, поштено и братски поделимо у ближе и даље рођаке.
САРКА: Ето ти сад, како то може кад смо сви блиски род?
АГАТОН: Нисмо. Ето, прва ти ниси блиска.
САРКА: А по чему опет нисам ја?
АГАТОН: По томе што ниси!
САРКА: А ти си близак?
АГАТОН: Близак сам, дабоме.
САРКА: Како ти, тако и ја.
АГАТОН: Е, није тако, Сарка. Ниси блиска; ниси блиска ти, није близак ни Прока, није близак ни...
ПРОКА (плане): Шта је?
СИМКА: Па зато, Проко, што си ти род по твојој првој жени.
ПРОКА: Да сам ја род по мојој првој жени, не би моја друга жена толико плакала за покојником.
ВИДА: Па, право да ти кажем, Проко, ми се баш сви и чудимо што се твоја Гина толико уби плачући.
ГИНА: Зато, ако хоћеш да знаш, што искрено жалим, а не као ви.
САРКА: А што па као ми?
ГИНА: Метнули сте црнину на себе само због тестамента, а овамо ниједан ни сузу не пусти.
СИМКА: Знамо ми, Гино, пошто је литар твојих суза.
ГИНА: Ију! Е, јеси чула!
ТРИФУН: Агатоне, брате, јеси ли ти председник овога збора или ниси? Ако ти пустиш жене да се објашњавају, онда никад нећемо доћи до споразума.
АГАТОН: Право кажеш, запеле као да је ово скупштина каквог женског удружења. Да наставимо ми; где оно бесмо стали?
ПРОКА: Ја нисам свршио своју реч.
АГАТОН: Е па, 'ајд' говори!
ПРОКА: Не говорим ја напамет да сам близак род, него имам и доказе. (Вади један велики табак хартије из џепа.) Ово су документа!
АГАТОН: Је л' крштеница?
ПРОКА: Није крштеница, ал' ево, погледај! (Развија табак.)
АГАТОН (загледа): Па то некакав план?
ТРИФУН: Па Прока је архивар у општинском катастру, па зна ваљда да прави планове.
АГАТОН (загледа): Па то си ти израдио катастар наше фамилије?
ПРОКА: Није катастар, него стабло; је л' видиш ово стабло?
АГАТОН: Видим, па шта?
ПРОКА: Е, то стабло, то је покојник.
АГАТОН: Ама, покојник Мата?
ПРОКА: Јесте!
АГАТОН: Може бити, јер и покојни Мата је био тако нешто мало накрив.
ПРОКА: А видиш ли ову грану овде?
АГАТОН: Видим!
ПРОКА: То је покојни чика Риста Николић.
АГАТОН: Кој' чика Риста?
ПРОКА: Ујак покојног Мате.
АГАТОН: А, онај, знам! Па?
ПРОКА: Е, видиш, тај чика Риста имао је четири сина: Спиру, Бошка, Тасу и Мику. То су, видиш, ове четири гране што иду наниже.
АГАТОН: Видим!
ПРОКА: А видиш ли ову грану што виси од Мике наниже?
АГАТОН: Видим, па шта?
ПРОКА: То сам ја.
АГАТОН: Ти?
ПРОКА: Јесте, јер ја сам Микин син.
АГАТОН: Е, ако си ти то што висиш о овој грани, онда да знаш, на ниске си гране спао.
ПРОКА: Ето, зар то није јасно као дан? То су документа, брате!
САРКА: Ако је по томе, Проко, висим и ја ваљда на некој грани, а не само ти.
ТРИФУН: А како би било да нам Агатон прво објасни по чему је он тако близак род?
АГАТОН: Моје се зна.
ГИНА, ПРОКА, ВИДА, ТРИФУН и САРКА: Па да чујемо?
АГАТОН: Ама, ако се почнемо бавити тако разним детаљима, ми никад нећемо стићи до краја: него да одмах пређемо на ствар; да ми извршимо деобу наследства пријатељски и братски, као што и доликује једној овако отменој фамилији.
ПРОКА: Па 'ајде реци како, де да те чујемо!
АГАТОН: Ево, да почнемо од Сарке.
САРКА: Ама, што ти увек од мене почињеш?
АГАТОН: Па тако некако, увек ми се нађеш под руком. Да почнемо, дакле, од Сарке. Шта њој треба: једна гуша, једна душа!
САРКА: Немој ти мени мерити ни по гуши ни по души, него што је право.
АГАТОН: Морамо водити рачуна и о потребама. Друкчије су, на пример, твоје потребе, а друкчије су моје.
САРКА: Гле, молим те!
АГАТОН: Да кажеш да јој треба спрема за удају, па 'ајд, 'ајд'! Али то јој не треба. Двапут се удавала, па доста јој је то.
САРКА: А по чему доста? По чему ти то мени мериш је ли ми доста или није? Ја најбоље знам да л' ми је доста.
АГАТОН: Друго је то да има деце, али ето, ни то није била кадра.
САРКА: Ето ти сад опет! Ију, још ће ми изнети да нисам била кадра. А по чему нисам била кадра?
АГАТОН: Па ето, имала си два мужа па ништа.
САРКА: Имала сам, то је истина, али шта сам ја крива што нисам имала кад? Шта сам поживела са првим мужем? Две године!... а са другим три и седам месеци, а то, брате, часком прође, немаш кад ни родити. Нисам имала времена, а не што нисам била кадра. Али што ти мени децу, немаш ни ти деце, па шта?
АГАТОН: Ама, не пребацујем ти ја, него велим: да имаш деце, могли би ти и што више дати, овако, ја мислим, доста ти је пет хиљада динара у новцу и све кујнско посуђе.
САРКА: Ију, ију, ију, срам те било, Агатоне! Како ти то мени као да ја просим од вас! Ја не просим, него тражим оно што ми припада.
АГАТОН: Па добро, де, ево даћемо ти и онај сребрни будилник. Ето!
САРКА: Узми га ти, Агатоне, па га метни на сребрни послужавник, лепше ће стајати.
ТАНАСИЈЕ: Јест, одиста, Агатоне, ти то некако онако одока мериш.
АГАТОН: Ама, чекај, брате! Ја то износим више онако, као предлог. После можемо разговарати о томе, па негде скресати, а негде и додати погдешто. Будите само стрпљиви!
ВИДА: Па 'ајде да чујемо даље.
АГАТОН: Овоме Проки и његовој Гини да се да она покојникова њива у Малом Мокром Лугу и десет хиљада динара у готовом.
ПРОКА (скочи): Охо! То ти задржи себи, а ја хоћу мој део.
АГАТОН: Па то ти је део!
ГИНА: Зар она прљуша њива која не вреди ни луле дувана. Гле ти како он то нама!!...
ПРОКА: Ја тражим да Агатон прво каже шта он тражи; да чујемо шта он мисли да њему припада?
СВИ (сем Симке): Јесте, то да чујемо!
ПРОКА: Хоћемо да чујемо, па према твојој мери себи да одмеравамо.
АГАТОН: Ја мислим, брате, прво вама да поделим, а мени шта остане.
ПРОКА: Па јест, шта остане. Нама њиве у Мокром Лугу и кујнско посуђе и по две-три хиљаде динара, а теби шта остане. Хоћемо прво да чујемо шта ти мислиш да теби припада?
СВИ: Да чујемо! Да чујемо!
АГАТОН: Па добро, ево да вам кажем! С обзиром, дакле, на то што сам најближи рођак...
ВИШЕ ЊИХ: Е, то ћеш извинити! По чему то?
АГАТОН: Добро, 'ајде онда овако: с обзиром на моје родбинске везе с покојником, с обзиром на то што сам ја шеф фамилије...
ТРИФУН: Гле сад опет, а по чему си ти шеф фамилије?
АГАТОН: По томе што сам ја у име фамилије разговарао са адвокатом, а ниси ти! Дакле, ако хоћете, слушајте: с обзиром на родбинске везе; с обзиром на то што ја представљам фамилију; с обзиром на моје личне и опште народне потребе; с обзиром на све околности и прилике у овоме даноме тренутку, ја мислим да би мени на првом месту припадала ова кућа.
СВИ (општи узвик): Уа!!!...
АГАТОН: Чекајте: ова кућа са целокупним намештајем рачунајући ту и будилник...
САРКА: И будилник и служавник и све остало.
АГАТОН: Јест, и све остало. Затим...
ТРИФУН: Како, зар још!
АГАТОН: Па још, него шта?
ПРОКА (Трифуну): Пусти га молим те, да га чујемо.
АГАТОН: Затим, мени би имали припасти и они дућани на Теразијама.
СВИ: Уха!!!...
АГАТОН: Није то све!
ТАНАСИЈЕ: Па није, дабоме!
ПРОКА: Тај не уме да стане!
АГАТОН: А затим и виноград са вилом на Топчидерском брду.
СВИ: Уха!
ТРИФУН: Како би било и акције Народне банке?
АГАТОН: Па и акције Народне банке, него шта!
ПРОКА: А мени њива у Малом Мокром Лугу?!
САРКА: А мени кујнско посуђе?!
МИЋА: А ја, ја као и да не постојим?
АГАТОН: Па и не постојиш, брате!
ТРИФУН (Мићи): Не постојиш, разуме се! Зар теби није јасно да овде само Агатон постоји?
ТАНАСИЈЕ: Ваљда сам ја пречи од једног Агатона.
СИМКА: Само ти, Танасије, ћути!
ВИДА: Ју, а што он па да ћути?
ПРОКА: Браћо и сестре, зар ви не видите да ово није фамилијарни споразум и договор, него пљачка?
САРКА: Пљачка, дабоме. Он акције Народне банке, а мени кујнско посуђе.
ТРИФУН: Нисмо ми 52.374 среских становника, па да нам Агатон подвикне: „Мирно!”, а ми да станемо у фронт и да трепћемо. (Од ових Трифунових речи па до свршетка сцене, дијалог тече врло нагло и живо, упада се у реч, говори се једновремено, прекидају се говори, пење се тон и настаје све јаче узбуђење, да би се завршило бурним сукобом.)
ТАНАСИЈЕ: Сви смо ми овде једнаки!
ПРОКА: Не признајем договор, не признајем шефа фамилије, не признајем тестамент, не признајем ништа и никога.
АГАТОН: И тебе нико не признаје!
ТРИФУН: То је пљачка!
МИЋА: И та је пљачка против мене уперена!
ГИНА: Хоће човек кућу и дућане!
САРКА: Велепоседник!...
ВИДА: А покојник га није ни гледао.
СИМКА: Није, него је тебе гледао, Видо!
ПРОКА: Не пристајемо на споразум!
ТАНАСИЈЕ: Сваки ће да брани своје!
АГАТОН: Е, онда вам не дам ништа!
СВИ (гневно): Ко не да? Ко си ти?
АГАТОН (шчепа столицу): Не приближуј се!
ПРОКА: Он хоће да се бије! (Шчепа и сам столицу.)
ТРИФУН: Не дајмо се!
СВИ (се ухвате за столице и друге предмете, заузимају насртљив став, жене вриште, Мића се попео на сто и умирује млатарајући рукама. Узносе се столице и спушта се завеса).

Завеса

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.