Ožalošćena porodica/30
TREĆI ČIN
Ista soba.
POJAVA I
PORODICA, bez AGATONA i SARKE
(Opšta utučenost i potištenost. Sede raštrkano svako zasebno i jedno drugom okrenulo leđa. – Proka, očajna lica, nervozno šeta sa zabačenim rukama na leđima; Gina vezala glavu preko čela i ukće; Simka naslonila glavu na obe ruke; Vida okrenula svima leđa i sama sa sobom razgovara kao da nekom čita lekciju; Mića se uvalio u fotelju, rukama zagrlio kolena i glupo gleda u tavan; Trifun uzjahao stolicu i naslonio čelo na naslon od stolice; Tanasije, očajna lica, piše i briše nešto na parčetu hartije.)
PROKA (posle izvesne pauze): Moj brate, moj brate, ko se ovome nadao?
SIMKA: Ovako izigrati familiju!
TANASIJE: Izigrati? Nije izigrati, nego podvaliti. Ovo je prosto podvala sa pokojnikove strane.
VIDA: Još kad smo stajali pred vratima starateljskog sudije, meni zaigra levo oko, a meni levo oko nikad ne igra na dobro. A kad sudija poče da lomi pečate na testamentu, a mene kao da nešto štrecnu; ju, rekoh u sebi, ovo nije na dobro!
GINA: Jadno ti dobro!
MIĆA: Sad svi tako, a tamo, kod sudije, svi ste ćutali.
TRIFUN: Pa ne znam šta smo mogli?
MIĆA: Mogli ste da protestujete, kao što sam ja.
TANASIJE: Šta si ti?
MIĆA: Rekao sam otvoreno: Ne priznajem testament.
TANASIJE: Pa šta?
MIĆA: Pa to, i rekao sam još: Mi protestujemo i mi ćemo povesti parnicu za obaranje testamenta.
TRIFUN: Pa jest, kakva bi to familija mi bili kad ne bi obarali testament?
TANASIJE: Pa neće valjda tuđin da ga obara?
MIĆA: I ja mislim da mi ne treba da oklevamo, nego još danas da uložimo žalbu i da otpočnemo parnicu.
PROKA: Čekajte, ljudi, dok dođe Agaton. On je ostao u sudu da prepiše testament.
TANASIJE: Šta ima da ga prepisuje; svaki od nas zna šta je dobio.
PROKA: Ama, nije zbog nas, nego zbog advokata, jer on će posle iz suda otići doktoru Stojanoviću, to je za te stvari najčuveniji advokat, pa će njemu da poveri parnicu, ali ne može s advokatom razgovarati bez prepisa testamenta.
TANASIJE: Jest, čuo sam za toga Stojanovića.
PROKA: To je najčuveniji advokat za obaranje testamenta. Odličan pravnik. Ili proglasi pokojnika za ludog ili izmisli falsifikat ili prosto ukrade testament. Kažem ti, odličan pravnik.
TANASIJE: Najbolje bi bilo kad bi pokojnog Matu oglasio za ludog. Jer, molim te, zar to nije ludo da on meni ostavi 5.000 dinara. Zamisli 5.000 dinara!
VIDA: Kao da smo mi prosjaci.
TANASIJE: Pet hiljada dinara. Čudna mi čuda 5.000 dinara. Zna li on kad sam ja predavao ključeve Trgovačkom sudu da su moji dugovi iznosili 460.000? To su, vidiš sume s kojima ja radim, a ne 5.000 dinara.
TRIFUN: Kao da je Agaton diktirao testament.
SIMKA: Ne greši dušu, prijatelj-Trifune. Da je on diktirao, izdiktirao bi sebi nešto više, a ne samo 5.000 dinara.
TANASIJE: Dosta je Agatonu i toliko.
SIMKA: E, a po čemu njemu dosta, a tebi nije?
TANASIJE: Drugo je Agaton, a drugo ja.
SIMKA: Gle, molim te!
TANASIJE: Meni je to nasledstvo bila jedina nada. O toj karti mi je visila sva sudbina!
TRIFUN: Ne treba nikad sve na jednu kartu secovati.
TANASIJE: Mislio sam da se izvučem iz stečaja i kreditorima sam obećavao da se strpe dok umre Mata, a on pet hiljada dinara.
PROKA: Opet, to je nekako okrugla suma.
TANASIJE: Ama, kakva okrugla suma; pet hiljada, okrugla suma!
PROKA: Recimo. Ali zamisli meni 3.000, tri hiljade! Pa to je užasno!
GINA: To taman koliko sveću da mu upalimo.
MIĆA: A šta ja tek da kažem? Dve hiljade dinara. Pa to nije dovoljno ni za napojnicu sudskim poslužiteljima. Ja to smatram prosto kao uvredu.
SIMKA: I kome ostavi? Kome?... Jednoj... ne znam kako da kažem?
GINA: Kaži, sestro, kaži!
SIMKA: Da ostavi jednoj vanbračnoj devojki.
TRIFUN: Pa ostavio je i crkvi i prosveti.
SIMKA: Ostavio je nešto, koliko reda radi i da pokrije sramotu, ali sve ostalo njoj: kuću, vinograd, dućane, akcije, gotovinu, sve, sve njoj.
GINA: Sve, bome!
VIDA: I zar može to po zakonu, prijatelj-Proko, da se ostavlja vanbračnoj deci?
PROKA: E, vidiš, i tu nam je pokojnik podvalio. Bez znanja familije on je imao vanbračnu ćerku.
SIMKA: I nije ga sramota bilo da javno u testamentu kaže da ima vanbračnu ćerku.
GINA: I vidite li vi samo kako se i ta devojka pretvarala pred nama?
TANASIJE: A ne, tu ne treba grešiti dušu, ona nije ništa znala. Zar niste videli kako pade u nesvest?
GINA: Čudna mi čuda, i ja bih pala u nesvest da sam sve nasledila.
MIĆA: Ja sam potpuno uveren da ona ništa nije znala.
VIDA: Bože moj, kako je on to sve vešto krio!
SIMKA: Ja mislim da mi taj testament možemo oboriti, jer ona je nezakonita ćerka, a mi smo zakoniti rođaci.
VIDA: Pa ono, ako ima boga i pravde božje, tako bi trebalo da bude.
TANASIJE: I onda, 'ajde njoj, što kažu: ćerka mu je, pa kakva je da je, ali što ostavi crkvi i prosveti tolike pare? Zar nije bolje bilo da se ja izvučem iz stečaja? Crkva i prosveta nisu pod stečajem.
GINA: Pa jest, prijatelj-Tanasije, al' opet, što kažu: bolje crkvi i prosveti nego jednoj nezakonitoj devojci.
MIĆA: Zbilja, i meni to ne ide u glavu da ta devojčica, koja je ipak vrlo lepa, ujedanput sad postaje bogata naslednica, a ja da primim legat od dve hiljade dinara.
VIDA: Rekoh li ja vama; ova devojka liči na pokojnika, a vi svi na mene: „Ua!” kao da sam bogzna šta kazala. A ova Gina se čak i zaplakala što vređam pokojnika.
GINA: Pa liči, dabome da liči. Videla sam ja to odmah, al' nisam htela da govorim iz poštovanja prema pokojniku.
PROKA: Eto ti šta ti vredi to tvoje poštovanje; ostavio ti iz poštovanja tri hiljade dinara, kao prosjaku.
GINA: To nek ostane njemu za parastos; taman da se plate tri sveštenika, a ne jedan, kao što mu je njegov staralac platio.
SIMKA: Kako, zar nećeš da primiš te tri hiljade?
GINA: Pa primiću, nije da neću primiti, ali mu neću kazati hvala; niti ću mu otići na parastos; niti ću mu poželeti laku zemlju.
VIDA: Ni ja, bome!
GINA: Uostalom, ja se toliko i ne ljutim; nije da kažeš da sam mu rod neki pa da me je žao.
TRIFUN: Kako nisi rod?
GINA: Pa tako, rod mu je prva žena Prokina, a ne ja.
SIMKA: Pa za čiji se ti račun, boga ti, toliko isplaka?
GINA: Za Prokin račun.
TRIFUN: Pa dobro, Proko, a stablo, a grane?
PROKA: Ono je, znaš, crtao neki Rus, crtač u Katastru; crtao je svoje stablo, jer je praunuk kneza Beljajeva, pa je uzeo njegovo stablo, izbrisao sam kneza Beljajeva pa metnuo pokojnog Matu; a tu gde ja visim, visio je unuk kneza Beljajeva.
TRIFUN: E, eto ti sad, kad ti hoćeš da visiš na tuđem granju.
PROKA: Bar da sam se pomogao!
TRIFUN: Pa znaš kako je, pokojnik je valjda mislio: dosta je ovom knezu Proki Beljajevu 3.000 dinara, pa ti toliko odredio.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|