Новаковић Грујо

* * *

Новаковић Грујо

Млад се Грујо с коњем разговара:
„Ој, коњицу, мило добро моје,
Донеси ми с Косова дјевојку!
Зобићу те бјелицом шеницом,
А појити вином и ракијом, 5
Златним ћу те плочам поткивати,
Златним плочам и сребрним чавли.“
Грујо рече, а путаљ му клече:
На њ посједе Новаковић Грујо
Па одјури на поље Косово. 10
У најљепше доба долазио,
Кад се Турци бајраму клањају,
А дјевојке у колу играју.
Коло води Танкушића Ајка,
Лијепа ти је, да је Бог убије: 15
Висином је коло надвисила,
А љепотом коло зачинила,
Свом је колу руменила дала;
На врату јој седам ђерданова,
Tри ђердана морскога бергана, 20
Три ђердана од бисера сјајна:
Један ђердан од сувога злата,
Што ј’ дјевојци понајближи врата.
Грујо стаде, па говори Турцим:
„Бога вама, Турци јањичари, 25
Је ли тестир ође починути,
Починути, мало поиграти?“
Њему веле Турци јањичари:
„Тестир ти је, незнана делијо,
Тестир ти је, колико ти драго.“ 30
Он одскочи од коњица свога,
Увати се до танане Ајке.
И како се Грујо уватио,
Таре њојзи на руку прстење,
А чепље јој на ногу папуче, 35
Мркијем је ошибује брком,
А црним јој оком намигује,
Још јој стаде млађан бесједити:
„Душо Ајко, мила си ми јако,
Кажи, душо, би ли пошла за ме?“ 40
Говори му Ајкуна дјевојка:
„Не будали, незнана делијо,
Мио си ми и пошла би за те,
Ал’ да имаш крила лабудова
Не би перје изнијело меса, 45
Камо л’ ти би, незнана делијо,
Мене младу између Турака!“
За то ништа и не хаје Грујо,
Већ је вати по свилену пасу,
Па је баци за се на коњица; 50
Три пута је опасао пасом
И четврти од сабље кајасом.
Црне косе око врата веже
Да је не би вјетар отрунио,
Па побјеже низ поље Косово. 55
Добар коњиц на колаче скаче,
У висину по три копља бојна,
По четири у напредак пружа.
За њиме се натиснули Турци,
Пред свима је Танкушић Алија 60
На тананој сурој бедевији.
Брза му је, ујели ју вуци,
Далеко је Турке оставила,
И већ скоро Грују пристигнула.
Кад то виђе Новаковић Грујо 65
Он Ајкуни тада бесјеђаше:
„Душо Ајко, би л’ ти жао било
Да га срушим с танке бедевије?’
Ајкуна је очи оборила,
Не вели му жао, нити није. 70
На то Грујо пружи шару вјерну,
Плану шара, врисну бедевија,
Паде мртва свр’ Алије свога.
Ал’ да видиш чуда и горега
Када Грујо удари у Турке 75
Па и’ погна по пољу Косову!
Неко вели - ајме мени, мајко,
Неко, друже, уз Косово струже!
За час тили све расћера Грујо,
Па се врати двору бијеломе, 80
Здраво стиже својој старој мајци.
А када су сјели вечерати
Још говори Новаковић Грујо:
„Ој, бога ти, лијепа Ајкуно,
Кога имаш још од рода свога?“ 85
Њему вели Ајкуна дјевојка:
„Ја ти не знам рода ни племена,
Нег чула сам ђе диване Турци
Да сам ћерца Дебељић Новака,
Мила сестра Новаковић Грује.“ 90
Кад то зачу Новаковић Грујо,
Скочи Грујо од земље на ноге -
Грли, љуби милу сеју своју.
Па се вати руком у џепове,
Извади јој иљаду дуката: 95
„На ти, сејо, иљаду дуката,
Па се удај за кога ти драго!
А ја идем у гору зелену
Четовати и ајдуковати.“

---

Напомене

Извор: Шкарић, бр. 19.
Певач: Аноним.
Мотив: избегнут инцест непознатих сродника.
Варијанте: Крстић, Индекс мотива, М 2, 1, 2, 4, стр. 276.
Коментари: Песма спада у круг баладично-новелистичких песама које Б. Н Путилов назива „историјским баладама“ (в. Н. Милошевић-Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа, 256-7). Уместо продаје љубе, коју као робињу откупљује њен рођени брат, сиже се прилагођава хајдучком контексту те јунак граби девојку из кола. Старија небеска знамења, или лична обележја јунака, овде су замењена препознавањем на нивоу вербалног исказа. На млађи слој „усменог“ певања указује и довођење Грујице у везу са Косовом, на коме Туркиње „дјевојке у колу играју“.
          Мотиви „Едиповог и Електриног комплекса", односно инцеста и забране родоскврних односа и брачних веза између родитеља и деце, у усменој поезији ређи су од мотива инцеста и забране родоскврних веза између рођене браће и сестара. „У наведеним мотивима родоскрвних брачних веза између брата и сестре у Вуковим примерима несумњиво у основи налазимо елементе редуцираних архаичних форми друштвених односа који означавају рудименте првобитних облика људске породице, и то углавном у оним формама какве налазимо и у предањима и традицији других словенских народа и народа у свету.“ (Видосава Николић, „Едипов, Електрин и други родоскрвни комплекси у Вуковим записима и данашњем нашем народном стваралаштву“, Гласник Етнографског института, Х1-ХУ, 1962-1966, Београд 1969, 108)

Извор

Бошко Сувајџић, Епске песме о хајдуцима и ускоцима, антологија, Гутенбергова галаксија, Београд, 2003., стр. 100-102.