Novaković Grujo

* * *

Novaković Grujo

Mlad se Grujo s konjem razgovara:
„Oj, konjicu, milo dobro moje,
Donesi mi s Kosova djevojku!
Zobiću te bjelicom šenicom,
A pojiti vinom i rakijom, 5
Zlatnim ću te pločam potkivati,
Zlatnim pločam i srebrnim čavli.“
Grujo reče, a putalj mu kleče:
Na nj posjede Novaković Grujo
Pa odjuri na polje Kosovo. 10
U najljepše doba dolazio,
Kad se Turci bajramu klanjaju,
A djevojke u kolu igraju.
Kolo vodi Tankušića Ajka,
Lijepa ti je, da je Bog ubije: 15
Visinom je kolo nadvisila,
A ljepotom kolo začinila,
Svom je kolu rumenila dala;
Na vratu joj sedam đerdanova,
Tri đerdana morskoga bergana, 20
Tri đerdana od bisera sjajna:
Jedan đerdan od suvoga zlata,
Što j’ djevojci ponajbliži vrata.
Grujo stade, pa govori Turcim:
„Boga vama, Turci janjičari, 25
Je li testir ođe počinuti,
Počinuti, malo poigrati?“
Njemu vele Turci janjičari:
„Testir ti je, neznana delijo,
Testir ti je, koliko ti drago.“ 30
On odskoči od konjica svoga,
Uvati se do tanane Ajke.
I kako se Grujo uvatio,
Tare njojzi na ruku prstenje,
A čeplje joj na nogu papuče, 35
Mrkijem je ošibuje brkom,
A crnim joj okom namiguje,
Još joj stade mlađan besjediti:
„Dušo Ajko, mila si mi jako,
Kaži, dušo, bi li pošla za me?“ 40
Govori mu Ajkuna djevojka:
„Ne budali, neznana delijo,
Mio si mi i pošla bi za te,
Al’ da imaš krila labudova
Ne bi perje iznijelo mesa, 45
Kamo l’ ti bi, neznana delijo,
Mene mladu između Turaka!“
Za to ništa i ne haje Grujo,
Već je vati po svilenu pasu,
Pa je baci za se na konjica; 50
Tri puta je opasao pasom
I četvrti od sablje kajasom.
Crne kose oko vrata veže
Da je ne bi vjetar otrunio,
Pa pobježe niz polje Kosovo. 55
Dobar konjic na kolače skače,
U visinu po tri koplja bojna,
Po četiri u napredak pruža.
Za njime se natisnuli Turci,
Pred svima je Tankušić Alija 60
Na tananoj suroj bedeviji.
Brza mu je, ujeli ju vuci,
Daleko je Turke ostavila,
I već skoro Gruju pristignula.
Kad to viđe Novaković Grujo 65
On Ajkuni tada besjeđaše:
„Dušo Ajko, bi l’ ti žao bilo
Da ga srušim s tanke bedevije?’
Ajkuna je oči oborila,
Ne veli mu žao, niti nije. 70
Na to Grujo pruži šaru vjernu,
Planu šara, vrisnu bedevija,
Pade mrtva svr’ Alije svoga.
Al’ da vidiš čuda i gorega
Kada Grujo udari u Turke 75
Pa i’ pogna po polju Kosovu!
Neko veli - ajme meni, majko,
Neko, druže, uz Kosovo struže!
Za čas tili sve rasćera Grujo,
Pa se vrati dvoru bijelome, 80
Zdravo stiže svojoj staroj majci.
A kada su sjeli večerati
Još govori Novaković Grujo:
„Oj, boga ti, lijepa Ajkuno,
Koga imaš još od roda svoga?“ 85
Njemu veli Ajkuna djevojka:
„Ja ti ne znam roda ni plemena,
Neg čula sam đe divane Turci
Da sam ćerca Debeljić Novaka,
Mila sestra Novaković Gruje.“ 90
Kad to začu Novaković Grujo,
Skoči Grujo od zemlje na noge -
Grli, ljubi milu seju svoju.
Pa se vati rukom u džepove,
Izvadi joj iljadu dukata: 95
„Na ti, sejo, iljadu dukata,
Pa se udaj za koga ti drago!
A ja idem u goru zelenu
Četovati i ajdukovati.“

---

Napomene

Izvor: Škarić, br. 19.
Pevač: Anonim.
Motiv: izbegnut incest nepoznatih srodnika.
Varijante: Krstić, Indeks motiva, M 2, 1, 2, 4, str. 276.
Komentari: Pesma spada u krug baladično-novelističkih pesama koje B. N Putilov naziva „istorijskim baladama“ (v. N. Milošević-Đorđević, Zajednička tematsko-sižejna osnova, 256-7). Umesto prodaje ljube, koju kao robinju otkupljuje njen rođeni brat, siže se prilagođava hajdučkom kontekstu te junak grabi devojku iz kola. Starija nebeska znamenja, ili lična obeležja junaka, ovde su zamenjena prepoznavanjem na nivou verbalnog iskaza. Na mlađi sloj „usmenog“ pevanja ukazuje i dovođenje Grujice u vezu sa Kosovom, na kome Turkinje „djevojke u kolu igraju“.
          Motivi „Edipovog i Elektrinog kompleksa", odnosno incesta i zabrane rodoskvrnih odnosa i bračnih veza između roditelja i dece, u usmenoj poeziji ređi su od motiva incesta i zabrane rodoskvrnih veza između rođene braće i sestara. „U navedenim motivima rodoskrvnih bračnih veza između brata i sestre u Vukovim primerima nesumnjivo u osnovi nalazimo elemente reduciranih arhaičnih formi društvenih odnosa koji označavaju rudimente prvobitnih oblika ljudske porodice, i to uglavnom u onim formama kakve nalazimo i u predanjima i tradiciji drugih slovenskih naroda i naroda u svetu.“ (Vidosava Nikolić, „Edipov, Elektrin i drugi rodoskrvni kompleksi u Vukovim zapisima i današnjem našem narodnom stvaralaštvu“, Glasnik Etnografskog instituta, H1-HU, 1962-1966, Beograd 1969, 108)

Izvor

Boško Suvajdžić, Epske pesme o hajducima i uskocima, antologija, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2003., str. 100-102.