На моме гробу

Извор: Викизворник
На моме гробу
Писац: Коста Абрашевић




        
На моме гробу

Кроз тамни вео судбе видећеш слику своју,
У вечност тамну тоне, будућност где је скрива,
И душа слике ове с твојим се срцем слива:
     У светло тамну боју,
     Те кружи слику твоју.
А насред слике црним словима речи стоје;
Гледнеш ли боље тамо — читаћеш име своје,
Рука их среза смртна, спомен спомена жива,
Да име твоје живи грешноме овом свету,
Туга и жалост да ти мирисне венце плету,
     Ал' боја тамнија бива
     И слика све се скрива...

И, најзад, време коло обрне брзо своје,
Гледнеш кроз вео судбе: збрисано име твоје! ...
Душа ти тражи светлост; светлост у мраку тоне!
Вео све гушћи бива, будућност све тамнија;
Душа у мраку стоји, тамо се амо нија,
     Дуси је свуда гоне,
     И најзад она клоне!...
Прошлост је озго склопи... Обрће коло време;
Душа ти вечност снива, не носи света бреме,
И место твог имена — о, онде цвеће мири,
И краси лишћем место, где име твоје стаја,
А изнад цвећа птичијим песмама нема краја,
     А лахор тихо пири,
     И мирис песму шири.
Природа ту их стави — спомена твога спомен;
На место грешног света — она ти чини помен!

1894 г. "Звезда", бр. 12 за 1899 год Шабац



Извор[уреди]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Коста Абрашевић, умро 1898, пре 126 година.