Na mome grobu
Kroz tamni veo sudbe videćeš sliku svoju,
U večnost tamnu tone, budućnost gde je skriva,
I duša slike ove s tvojim se srcem sliva:
U svetlo tamnu boju,
Te kruži sliku tvoju.
A nasred slike crnim slovima reči stoje;
Gledneš li bolje tamo — čitaćeš ime svoje,
Ruka ih sreza smrtna, spomen spomena živa,
Da ime tvoje živi grešnome ovom svetu,
Tuga i žalost da ti mirisne vence pletu,
Al' boja tamnija biva
I slika sve se skriva...
I, najzad, vreme kolo obrne brzo svoje,
Gledneš kroz veo sudbe: zbrisano ime tvoje! ...
Duša ti traži svetlost; svetlost u mraku tone!
Veo sve gušći biva, budućnost sve tamnija;
Duša u mraku stoji, tamo se amo nija,
Dusi je svuda gone,
I najzad ona klone!...
Prošlost je ozgo sklopi... Obrće kolo vreme;
Duša ti večnost sniva, ne nosi sveta breme,
I mesto tvog imena — o, onde cveće miri,
I krasi lišćem mesto, gde ime tvoje staja,
A iznad cveća ptičijim pesmama nema kraja,
A lahor tiho piri,
I miris pesmu širi.
Priroda tu ih stavi — spomena tvoga spomen;
Na mesto grešnog sveta — ona ti čini pomen!
1894 g. "Zvezda", br. 12 za 1899 god Šabac
