На моме гробу
Кроз тамни вео судбе видећеш слику своју,
У вечност тамну тоне, будућност где је скрива,
И душа слике ове с твојим се срцем слива:
У светло тамну боју,
Те кружи слику твоју.
А насред слике црним словима речи стоје;
Гледнеш ли боље тамо — читаћеш име своје,
Рука их среза смртна, спомен спомена жива,
Да име твоје живи грешноме овом свету,
Туга и жалост да ти мирисне венце плету,
Ал' боја тамнија бива
И слика све се скрива...
И, најзад, време коло обрне брзо своје,
Гледнеш кроз вео судбе: збрисано име твоје! ...
Душа ти тражи светлост; светлост у мраку тоне!
Вео све гушћи бива, будућност све тамнија;
Душа у мраку стоји, тамо се амо нија,
Дуси је свуда гоне,
И најзад она клоне!...
Прошлост је озго склопи... Обрће коло време;
Душа ти вечност снива, не носи света бреме,
И место твог имена — о, онде цвеће мири,
И краси лишћем место, где име твоје стаја,
А изнад цвећа птичијим песмама нема краја,
А лахор тихо пири,
И мирис песму шири.
Природа ту их стави — спомена твога спомен;
На место грешног света — она ти чини помен!
1894 г. "Звезда", бр. 12 за 1899 год Шабац
