Наход Симеон/23
7.
(Соба царичина).
ЦАРИЦА, ЛАМБРА, ЈАМНА.
ЦАРИЦА: Јеси ли послала по тога страног, Јамно?
ЈАМНА: Јесам, владатељице. Но шта те опет узнемири?
ЦАРИЦА: Ах, Јамно, ах, девојко, шта сам видела! Ах, јежи ми се кожа, кад помислим само! Каква страва, какав ужас за мене! Видела сам, о, Боже, видела сам Хасана мртвог, крвљу попрскана у ходнику моме.
ЛАМБРА: Милостиво небо, Хасана мртвог!?
ЦАРИЦА: Даље мало стајаше страни младић и Синан, с ужасним у руци мачевма у намери да се њима раздиру. Ах, како ми је тада било, Ламбро, Јамно, не можете себи представити! На један мах се крв у мени следи, очи ми се вида лише. Шта сам рекла, не знам; како сам у собу утрчала, не знам. О, да се даље крв не пролије? О, да нисам ја овоме узрок? Боже, Боже, не убијај сасвим несрећну! Доста сам патила, доста трпела! — То је Омар, што долази. О, само две речи оставите ме да с њим насамо проговорим.
ДЕВОЈКЕ (се удаље).
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|