Nahod Simeon/23
7.
(Soba caričina).
CARICA, LAMBRA, JAMNA.
CARICA: Jesi li poslala po toga stranog, Jamno?
JAMNA: Jesam, vladateljice. No šta te opet uznemiri?
CARICA: Ah, Jamno, ah, devojko, šta sam videla! Ah, ježi mi se koža, kad pomislim samo! Kakva strava, kakav užas za mene! Videla sam, o, Bože, videla sam Hasana mrtvog, krvlju poprskana u hodniku mome.
LAMBRA: Milostivo nebo, Hasana mrtvog!?
CARICA: Dalje malo stajaše strani mladić i Sinan, s užasnim u ruci mačevma u nameri da se njima razdiru. Ah, kako mi je tada bilo, Lambro, Jamno, ne možete sebi predstaviti! Na jedan mah se krv u meni sledi, oči mi se vida liše. Šta sam rekla, ne znam; kako sam u sobu utrčala, ne znam. O, da se dalje krv ne prolije? O, da nisam ja ovome uzrok? Bože, Bože, ne ubijaj sasvim nesrećnu! Dosta sam patila, dosta trpela! — To je Omar, što dolazi. O, samo dve reči ostavite me da s njim nasamo progovorim.
DEVOJKE (se udalje).
|