Наход Симеон/22
6.
НАХОД СИМЕОН, НИКОЛА, доцније робови.
НИКОЛА: Још стојиш, јадан; још ти није доста? Или желиш још који гром дочекати?
СИМЕОН: Ах, Никола, царица је била! Ах, јеси ли је видео, јеси ли њену реч саслушао?
НИКОЛА: O, малоумни и залуђени младићу, зар си баш тако чувства затупио, да на живот сасвим заборављаш? Зар може љубов без њега опстати? Тргни се, жалостан, гледај јаругу пред тобом колика је! С ким си отоич говорио? Разбираш ли? Је ли то Синан био?
СИМЕОН: Он ми је опростио. Јеси ли чуо, Никола, како је умиљато мени говорио? Ја се његове јарости више бојати не могу.
НИКОЛА: Не можеш, нешчасни!? Зашто ти је опростио? Не љуби ли он царицу страсно, и неће ли се горе разјарити, кад у теби љубвесоперника нађе? Находе, Находе! Не тебе ради, јер видим да ти живот ништа не цениш, но мене ради, молим те и преклињем, ако ме љубиш, смилуј се, не гони ме више у опасност! Доста ми је што сам претрпео; мач се мени непрестано око главе вије.
СИМЕОН (загрли га): Никола, слатки мој Никола! Ићи ћу, но допусти ми да још једанпут царицу видим.
НИКОЛА: О, махни се, прођи се те жеље; него брзо хајде, хајде да бегамо!
СИМЕОН: Ах, могу ли се кренути, да је још једанпут не видим, да се с њом не опростим?! О, то ми не можеш укинути, не можеш тако свиреп бити, Никола! Знаш ли, кад си се од твоје сестрице растављао, какво би оно срце било, које те не би пустило последњи је пут пољубити!
НИКОЛА: О, ходи брже, не дангуби, да позно не буде! (Ухвати га за руку и оду).
РОБОВИ (дођу и однесу тело Хасаново).
|