Мејрима/17
ПОЈАВА III
МЕЈРИМА:
Познајем те, ти ме не познајеш,
Па ме засад ни познати нећеш.
Дођох само да т’ откријем нешто
За чим теби мора више стати
Него празним за именом мојим.
ЉУБИЦА:
Да откријеш! Шта да ми откријеш?
МЕЈРИМА:
Једну тајну о твом заручнику.
ЉУБИЦА:
О њем’ тајну? Али ко си, жено?
МЕЈРИМА:
То питаш ли? Идем смјеста.
ЉУБИЦА:
` Стани.
О, мој Боже! Дрхтим сва... говори.
МЕЈРИМА:
Она врата најприје закључај.
(Лијепа је.)
ЉУБИЦА:
Ето. Да те чујем.
МЕЈРИМА:
Реци мени, али право реци,
Како Живан опходи се с тобом?
Гледа ли те љубежљивим оком,
Збори ли ти умиљатим гласом?
Једном р’јечју, видиш ли на њему
Да те љуби, да т’ од срца љуби?
ЉУБИЦА:
Шта ме питаш! Зашто ме то питаш?
МЕЈРИМА:
Ил’ од тебе радо с’ удаљује,
А кад мора покрај тебе бити
Стоји ув’јек сјетан и замишљен?
Не вара се око ђевојачко,
То си досад увиђети могла.
ЉУБИЦА:
Какве су ти чудне то ријечи,
Уздрма ми у њедрима срце.
Али шта је теби за тим стало?
По чему се, непозната жено,
Ти мијешаш у љубав нам тако?
МЕЈРИМА:
Љуби ли те, љуби ли те? Питам.
ЉУБИЦА:
Ох! А зашто љубио ме не би
Кад ја њега као очи љубим,
Као живот, и више но живот;
Он за љубав мени љубав враћа.
МЕЈРИМА:
Ха ха, чуј је! Он јој љубав враћа!
Живан, теби? Он ли ти то каза?
Још не виђех цуре тако глупе?
Знај, он више своје штене љуби,
Више штене, сунца ми, но тебе.
ЉУБИЦА:
Срамне, мрске проговараш р’јечи,
Ал' ме њима нећеш узнемирит’.
Хајд’ одавдје.
МЕЈРИМА:
Он да тебе љуби?
Зато што је руменилом својим
Свјежа младост лице т’оросила,
Мислиш да си из облака вила
Која може сваког очарати!
Мислиш да му ваља покрај тебе
Презирати све ђевојке друге?
О будало, најглупља будало!
ЉУБИЦА:
Што из уста кипи ти љут отров?
Што ме гледаш оч’ма усијаним?
Што ти т’јело свеколико дрхти?
Ох! Почињем разбирати нешто,
Ну страшно је и замислит’ само.
МЕЈРИМА:
Какав отров? Сањат’ ли ћеш ув’јек?
А дрхтим ли? Знај, од гњева дрхтим;
Да, од гњева на те и на њега.
Ти ђевојци другој преоте га;
Њу он слага, сад и тебе лаже.
Али така и иде ти плата,
А невјери, њему иде колац.
ЉУБИЦА:
Леле мени! Шта слушати морам!
МЕЈРИМА:
Да, у другу он се заљубио,
Па ту љуби једнако и сада;
Тебе само зато прстенова
Да би својем’ угодио оцу;
Ал’ у срцу свеђ остаје вјеран
Оној другој, разум’јеш ли, оној!
Њу ја пазим као очи своје,
Па кад она није га добила,
Док сам жива нећу допустити
Да икоја добије га цура.
А ако га ти усхтједнеш силом,
Силом ћу се теб’ и одупр’јети.
ЉУБИЦА:
Је ли можно то што си ми рекла?
Другу љуби! Ђе је та? Која је?
Зашто није она лицем дошла?
Ој, не лажи, не варај ме, тако
Тебе срећа никад не варала.
МЕЈРИМА:
Лаж ако ти и најмању рекох
Не изишла из овога врта,
Пред тобом ме прогутала земља.
Ја ти ево понављам и опет;
Заручник ти другу тајно љуби.
ЉУБИЦА:
Доста више, доста, чула сам те,
Сто ми пута не раскидај срце;
Боље да си одмах нож узела
И скроз ми га њим пробола.
МЕЈРИМА:
Зашто?
Не буд’ луда; послушај мој савјет;
Окани се оне варалице,
Одмах лези логом у постељу
Да вјенчање данас обуставиш.
А међутим јави све свом оцу,
Па он нека прекине за свагда
Ту за тебе удају злокобну.
ЉУБИЦА:
Чујеш свирку и бубњеве! То нам
Већ уђоше сватови у кућу.
Сад је доцкан.
МЕЈРИМА:
Није доцкан, није,
Није доцкан; на вр’јеме си ув’јек
Док те није поп везао са њим.
ЉУБИЦА:
Већ ни часа часити не могу,
Тражиће ме, идем.
МЕЈРИМА:
Стој; хоћеш ли
Послушат’ ме?
ЉУБИЦА:
Не држи ме; идем.
|