Mejrima/17
POJAVA III
MEJRIMA:
Poznajem te, ti me ne poznaješ,
Pa me zasad ni poznati nećeš.
Dođoh samo da t’ otkrijem nešto
Za čim tebi mora više stati
Nego praznim za imenom mojim.
LjUBICA:
Da otkriješ! Šta da mi otkriješ?
MEJRIMA:
Jednu tajnu o tvom zaručniku.
LjUBICA:
O njem’ tajnu? Ali ko si, ženo?
MEJRIMA:
To pitaš li? Idem smjesta.
LjUBICA:
` Stani.
O, moj Bože! Drhtim sva... govori.
MEJRIMA:
Ona vrata najprije zaključaj.
(Lijepa je.)
LjUBICA:
Eto. Da te čujem.
MEJRIMA:
Reci meni, ali pravo reci,
Kako Živan ophodi se s tobom?
Gleda li te ljubežljivim okom,
Zbori li ti umiljatim glasom?
Jednom r’ječju, vidiš li na njemu
Da te ljubi, da t’ od srca ljubi?
LjUBICA:
Šta me pitaš! Zašto me to pitaš?
MEJRIMA:
Il’ od tebe rado s’ udaljuje,
A kad mora pokraj tebe biti
Stoji uv’jek sjetan i zamišljen?
Ne vara se oko đevojačko,
To si dosad uviđeti mogla.
LjUBICA:
Kakve su ti čudne to riječi,
Uzdrma mi u njedrima srce.
Ali šta je tebi za tim stalo?
Po čemu se, nepoznata ženo,
Ti miješaš u ljubav nam tako?
MEJRIMA:
Ljubi li te, ljubi li te? Pitam.
LjUBICA:
Oh! A zašto ljubio me ne bi
Kad ja njega kao oči ljubim,
Kao život, i više no život;
On za ljubav meni ljubav vraća.
MEJRIMA:
Ha ha, čuj je! On joj ljubav vraća!
Živan, tebi? On li ti to kaza?
Još ne viđeh cure tako glupe?
Znaj, on više svoje štene ljubi,
Više štene, sunca mi, no tebe.
LjUBICA:
Sramne, mrske progovaraš r’ječi,
Al' me njima nećeš uznemirit’.
Hajd’ odavdje.
MEJRIMA:
On da tebe ljubi?
Zato što je rumenilom svojim
Svježa mladost lice t’orosila,
Misliš da si iz oblaka vila
Koja može svakog očarati!
Misliš da mu valja pokraj tebe
Prezirati sve đevojke druge?
O budalo, najgluplja budalo!
LjUBICA:
Što iz usta kipi ti ljut otrov?
Što me gledaš oč’ma usijanim?
Što ti t’jelo svekoliko drhti?
Oh! Počinjem razbirati nešto,
Nu strašno je i zamislit’ samo.
MEJRIMA:
Kakav otrov? Sanjat’ li ćeš uv’jek?
A drhtim li? Znaj, od gnjeva drhtim;
Da, od gnjeva na te i na njega.
Ti đevojci drugoj preote ga;
Nju on slaga, sad i tebe laže.
Ali taka i ide ti plata,
A nevjeri, njemu ide kolac.
LjUBICA:
Lele meni! Šta slušati moram!
MEJRIMA:
Da, u drugu on se zaljubio,
Pa tu ljubi jednako i sada;
Tebe samo zato prstenova
Da bi svojem’ ugodio ocu;
Al’ u srcu sveđ ostaje vjeran
Onoj drugoj, razum’ješ li, onoj!
Nju ja pazim kao oči svoje,
Pa kad ona nije ga dobila,
Dok sam živa neću dopustiti
Da ikoja dobije ga cura.
A ako ga ti ushtjedneš silom,
Silom ću se teb’ i odupr’jeti.
LjUBICA:
Je li možno to što si mi rekla?
Drugu ljubi! Đe je ta? Koja je?
Zašto nije ona licem došla?
Oj, ne laži, ne varaj me, tako
Tebe sreća nikad ne varala.
MEJRIMA:
Laž ako ti i najmanju rekoh
Ne izišla iz ovoga vrta,
Pred tobom me progutala zemlja.
Ja ti evo ponavljam i opet;
Zaručnik ti drugu tajno ljubi.
LjUBICA:
Dosta više, dosta, čula sam te,
Sto mi puta ne raskidaj srce;
Bolje da si odmah nož uzela
I skroz mi ga njim probola.
MEJRIMA:
Zašto?
Ne bud’ luda; poslušaj moj savjet;
Okani se one varalice,
Odmah lezi logom u postelju
Da vjenčanje danas obustaviš.
A međutim javi sve svom ocu,
Pa on neka prekine za svagda
Tu za tebe udaju zlokobnu.
LjUBICA:
Čuješ svirku i bubnjeve! To nam
Već uđoše svatovi u kuću.
Sad je dockan.
MEJRIMA:
Nije dockan, nije,
Nije dockan; na vr’jeme si uv’jek
Dok te nije pop vezao sa njim.
LjUBICA:
Već ni časa časiti ne mogu,
Tražiće me, idem.
MEJRIMA:
Stoj; hoćeš li
Poslušat’ me?
LjUBICA:
Ne drži me; idem.
|