Мејрима/12
| ◄ ПОЈАВА III | ПОЈАВА IV | ПОЈАВА V ► |
ПОЈАВА IV
ХАРАМБАША:
Збори сада што год ти је воља;
Један Бог нас чује. —
НОВКО:
Сјед’мо часком.
Петко, док смо јоште момчад били
Сањали смо једно дјело свето,
А то дјело да отаџбу своју
Избавимо од турскога јарма,
Од најгрђег што га ј’ икад било.
Ми сањасмо, па то сан и оста,
Остарјесмо, сна не доживјесмо.
Али човјек што за млађег в’јека
Не изврши, деси му се кадгод
Да то сврши у старости касној
Кад на плочу гроба свог већ стане,
Те одонуд метне потомцима
Име своје да г’ благосиљају.
Сад ми реци, Петко харамбаша,
Стари друже и мој побратиме,
Јеси л’ исти који онда бјеше?
ХАРАМБАША:
ТИ мој живот тако л’ заборави?
Онда на њ те опоменут’ морам.
У јуначкој Шумадији кад се
Подигнуо силни Карађорђе,
Бог му дао светој души покој,
Више нема онаких јунака!
Ја одјурих ончас преко Дрине,
И војевах девет годиница.
Пошто народ под злокобном срећом
Опет клону ја шћах да с’ уклоним;
Ал’ витешки Милош Обреновић
Задржа ме, опет Србе диже,
И очистив земљу од Турака
Мир углави с њима. Ја не могох
Мир свикнути, па се обазирах
Око себе ђе да посла нађем.
Куд ће суза ако не на око?
Куд бих и ја до у Босну б’једну!
Ал’ не хтједох нити могох више
Подвргнут’ се турској самовољи,
Већ планину за свој стан одабрах,
И хајдуке за другове своје,
Да од јаких нејаке одбраним,
Да осветим јаде у хришћана,
Да истр'јебим једног по једнога
Све најљуће њине крвопије,
Чекајући једа ли би откуд
Глас слободе Босни зајекнуо.
Од чекања и надања тога
Ја једино и сад живим, побро,
А ти питаш јесам л’ онај исти?
НОВКО:
Што си чек’о то си и дочек’о:
Већ пропада погани Мухамед
Сам својом се убијајућ' руком.
Данас-сутра, Пегко побратиме,
Јамачно ћеш имат’ шта да слушаш,
Шта да гледаш и шта да послујеш;
Мрцњавином удараће земља,
Биће доста гавранима хране,
Ну ти само приправан ми буди.
ХАРАМБАША:
И сада сам ако је до тога.
Али страх ме да с’ не шалиш са мном;
Ак' је шала не било ти просто
Што ми рану вријеђаш у срцу.
НОВКО:
Каква шала? Да ли смо ми дјеца?
Ја ти кажем што ће скоро бити.
Самовоља ага и спаија
Падишаху већ је додијала,
Те издао запов'јест везиру
Ил’ да му их разлогом укроти,
Или да их сатре до истраге.
Ну разлога у Турака нема,
А ни војске нема у везира;
Он смислио да подигне рају
Чим не буде нови ферман примљен.
Пошто Турци свуд га одбијају
Биће боја к'о и сутра дана.
Ти се, Петко, договори одмах
Са осталим четама хајдучким,
Па Турцима пресијеци путе
Преко шума и пролазних брда
Да не могу стицат' с' у гомиле,
Ићи једни другима у помоћ.
Тим ћеш много нама олакшати.
ХАРАМБАША:
Па шта ћете бит' добили са тим?
Једном врагу сломићете роге,
А на врат вам узјахаће други.
Робље били, и остали робље.
НОВКО:
Али ћеш ми то признати барем
Да је боље сносит' једног врага,
Боље једног него два уједно.
Нека народ прије
Од мјештанских Турака одахне,
Нек дисати почне слободније
И у очи гледати им смјело,
Па доцније са Османлијама
Што јуначка донесе нам срећа.
Ни Бог ваљ'да није занавијек
Бацио се каменом на Босну.
ХАРАМБАША:
Кад се почне треба и свршити;
Науми ли машити се сабље,
Пресијеци, ил’ је не извлачи;
Најгора је работа на полак.
НОВКО:
Све, мој Петко, у божјем свијету
Ићи мора с временом и редом:
Не би никад дана без зорице,
Ни зорице прије од Данице;
Мали ор’о жели у висину,
Има воље, али нема снаге,
Па иако са свог гн’језда прхне,
Паднув доље, о крш разбије се.
Бошњаци су још орлови мали.
ХАРАМБАША:
Ја све мишљах да су њима крила
Већ дорасла за слободан полет.
Него у том ти побоље видиш;
Ум у тебе, десница у мене;
Али ум је свуда за запов’јест,
А десница да запов’јест врши.
Зато казуј, стари побратиме,
Што год кажеш, какогод уредиш,
Ја потанко све ћу урадити.
НОВКО:
Мудро збориш, и радићеш мудро.
К’о што рекох, ти хајдуке скупи,
Разреди их и готове држи;
Али боја ниђе не замећи
Докле год ти испред Високога
Пушка моја боја не огласи.
ХАРАМБАША:
Пођи збогом и спокојан буди;
Одмах сутра одлазим на пос’о.
До повратка на моје ће мјесто
Остат’ овђе Радат са дружином,
Ак’ устреба, да ти је на руци.
Нека почне све по твојој мисли,
Ко зна да се не сврши по мојој.
НОВКО:
Ми почнимо как’ можемо, побро,
А Бог нека како хоће сврши.
ХАРАМБАША:
Скоро ћемо сред Височког поља
Загрлит’ се као добитници,
Ил’ на њему оставити главе.
|