Мејрима/13
ПОЈАВА V
МЕЈРИМА:
Више мислим и више се чудим,
Какве ово једна иза друге
Несреће ме све то грђе гоне
Тек р’јеч дадох да ћу за Османа,
Мислећ’ да је с Љубицом далеко,
А ето ми проклете вијести
Да је Живан преотео цуру,
А рањен се Осман повратио.
Сад ће оба да сватове купе;
Ну свеца ми и свечеве ћабе!
Оба ће их скупити залуду.
Ох! Да ми је те Љубице овђе!
Ноктима бих истргла јој срце,
Па га њему бацила у образ.
Нек ми само дође он вечерас!
Или мојој подлећи ће вољи,
Ил’ ће овђе оставити главу.
(Улази Шерифа.)
ШЕРИФА:
Живан не хтје ни да ме саслуша.
А камоли да овамо дође.
МЕЈРИМА:
И с том в’јести преда ме си смјела?
Ето т’ плате.
(Удара је.)
ШЕРИФА:
Мејримо! Ти бијеш?
МЕЈРИМА:
Сатрћу те; свему си ти крива,
Ти највише дражаше ми љубав.
ШЕРИФА:
Пошалих се у зао час с тобом;
Живан чека да га зовнеш амо.
МЕЈРИМА:
Ругаш ми се, робињо проклета!
ШЕРИФА:
Пророка ми! Он је у градини.
МЕЈРИМА:
У градини? Доведе га збиља?...
Каквим чудом савлада му отпор?
ШЕРИФА:
ТО ћеш кашње знати; сад га прими.
МЕЈРИМА:
Одведи га под грм онај. — Идем
Да за њиме затворим сва врата.
Јесу л’ коњи спремни?
ШЕРИФА:
Свеј’уреду.
(Мејрима отиде.)
Ако јој се сада успротиви?
Алаха ми! Може свашта бити.
Морам с’ овђе у близини наћи.
(Отиде.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|