Мемоари (Матија Ненадовић)/VI

←V

Мемоари Писац: Матија Ненадовић Мемоари

VII→

Мемоари Матије Ненадовића

Дођемо у давно чувену и пожелану славну Москву, где се одморимо један дан и прођемо се да је бар колико-толико видимо, срца и очи насладимо. Но човек у толикој пространој вароши, а никада досад толико у гомили кућа не видевши, шта ће пређе да види и да му се начуди: древноцарствујуштему Кремљу, црквама, или дивним дворовима и лавкама? Требало би да се дете онде роди и одрасте, па тек у старост о Москви штогод да казује, а не као ја, у планини почти одрастао, па као човек који из једне помрачене собе изађе те у бели свет или у снег погледи, пак му се одма и вид занесе, док мало очи протре. А ја? Ниједан ми други предмет у очи или срце стати није могао, јербо га је предмет Врачар, Србија и отечество и сва чуства потпунила. Ту чујемо да је Прозоровски близу Москве, а и он је један од росијски̓ магната, те ти ја и Теодор Филиповић (који се код нас Божа Грујевић звао; то му је име дао митрополит карловачки Стратимировић, кад је Божо из Петробурга нама у Србију пошао, да (га) не би почем Австријанци поискали као свог поданика) седнемо на кола те отиђемо његову дворцу. Тамо ноћимо и рано ујутру у његов двор, где нас госпођа уведе у једну топлу собу и каже: „Господин јоште има посла у другој соби”. Седећи ми на столици, а и она на асталу у самовару чај кува и даје нам те пијемо, а она једнако, како попијемо, опет наслужи; по три ли по четири ли пописмо, а милостива госпа опет наслужи. Кажем ја Теодору, да ја више не могу пити, он ми каже: „Попиј ту, пак изврати шољу”; и тако учиним, и она, даде Бог, већ престаде. Каже Теодор: „Таки је адет: докле год не извратиш шољу, све они дослужују”. Томе смо се после и смејали, а и мало бар памети и обичају научили. Утом изађе Прозоровски, с нама се поздрави, седе и пита нас: откуда смо и кто смо, и дља чега смо њему дошли. — Кажемо: да смо Срби и од Београда с Врачара дошли, и зашто с прошенијем и полномошчијем идемо у Петробург, императора за обрану и помоћ молити, пак смо чули за њега, и толико с пута свратили молити га, да и он од своје стране, по свом код двора уваженију, препоручи нас и советује како ћемо се у оваквом опстојатељству владати. Он, известивши се о свему, и српском востанију против Турака, и нашему ондашњему положенију, опомене величину Турака у Европи а малину Срба, који су се тако осмелили у невреме возбудити, сожаљује и рекне: „Извините, баћушка, тепер ја у оставки! Но при свем том ја ћу на моје пријатеље писати и колико могу вас препоручити, а ви пођите до государја. Счастлива дорога, прашчајте!”

Дођемо опет к нашему друштву (чини ми се преко 70 врста путујући) у Москву. Сутра поранимо преко велике Москве, док веће и свану. Говоре да је Москва 15 руски̓ врста дугачка, тј. три сата. Путујемо на пошти, док дођемо у варош зовому Клин на конак. Вас дан нас је гонио ветар и понешто падао снег. Све се бојимо да нам снег не уквари каруцама пут. Сиђемо у један бирцауз, соба ̓ладна, а ми озебли, јербо ниједан немамо на себи ништа ни козом а то ли лисицом или самуром постављено. Ја како сам летос по Врачару лаке војене хаљине носио, а нисам се ни научио далеко путовати, тако и пошао; а Чардаклија и Божа у немачким ̓аљинама кроме Јова Протић што има једну као турску бунду, којом дањом у каруца сва четири ноге замотавамо, а Мијаило Грујевић, Божин брат млађи, острагу на месту сандука, у свакој погоди напољу, и сам не знам како се може одржати од Харкова до Петробурга. Сад бирташ наложи у фуруну и запали свећу, и у соби ништа друго до свеће. Угреја се нешто фуруна, и ми се огрејемо и почнемо вечерати, али што се тање може и јефтиније, и готово смо постали сви као пустињаци и прави поснинци, зашто је готово нестало новаца. На вечери сетим се ја да је сутра Св. апостол Лука: „Хај, хај, да сам ја сад у Србији, ја би̓ вечерас код мога пашанца Молера био и у здравље, ако хоћеш и окама, вина изобила пио; и знам да ће они у наше здравље пити, но дајте ̓вако озебли по један сатљик и ми да попијемо у здравље и њино и наше”. Вели Чардаклија: „Прођи се, човече, вина. Видиш да кажеш да је новаца готово нестало: а знаш куд си се занео и где си”. Повика Јова Протић: „Где смо да смо, дај донесите! Баш хоћемо по један попити, а у здравље наши̓ Срба у Србији, макар ја моју бунду продавао да се до Петробурга довеземо, а онде ћемо казати да немамо новаца па ако им дин подноси, нека у њи̓овој кући помремо од глади”. (Но ја знам да је и Јово имао новаца своји̓, пак није хотео ни позивати ни трошити; но ваљда је мислио, да су у мене општински новци, и да ми је дао г. Георгије на пут; а кад му је и Чардаклија доказао, да нико мени на пут ништа дао није кроме стриц мој Јаков 50 дуката, а друго су моји сопствени, онда је веровао али је опет чек̓о да ја све а на сви̓ пет потрошим, па кад би баш нестало, и он би своје мор̓о трошити.) Донесу нам по сајтлик вина, те ти ми све у здравље верховног вожда коменданта и свију Србаља, а све сваки из свога сајтлика! (Али какво јадно вино! Црвено, истина, али на дно пала као нека среш; и на дну по 2—3 драмајлије; кад ти хоће да донесе, а бирташ узмућка, те се зацрвени, а од винскога осећања ништа нема.)

Преберемо софру, оде Протић са својом бундом у каруце и леже, Теодор и Чардаклија по клупама, а ја, простревши нешто ћилимчића, баш покрај фурунски̓ врата. Бирташ наслага брезови̓ дрва пуну фуруну, пак затвори и рече: „Немојте отварати, док сва дрва не изгоре и угљен се учини: убиће у главу”. Тако лежећи, сваки на свом месту, док, ваљда сам ја највећма озебао, пробудим се и отворим фуруну и опет заспим а не затворим. Треба знати, да се ове фуруне изнутра из собе ложе, отварају и затварају. Но дрва не изгоревши како ваља, удари она сила по соби, те ти онај ћумур удари у главу мога Чардаклију и Теодора, а они с клупа попадају на земљу као пијани и мало живи, и једва се сете ода шта је, те с великом муком изваљају се напоље, пак седи у снег и премештај се с места пак на друго, док мало к себи дођу и снег једва наниже дим извуче. Дође мени Јова Протић и виче: „Е, побратиме, јеси ли жив? Ова два хоће да помру”. Изађем напоље, имам шта и видити: оба седе у снегу, нашарали сву авлију премештајући се, више него два јата препелица. Запитам: „Шта је то, браћо, ако Бога знате?” — А они: „Та не брате него душману, зашто нас ноћас поби? ̓Оди седи у снег па ћеш видети шта је”. — Ја се изговарам, да ако сам отворио фуруну, ја сам баш на вратима спавао, па опет сам фала Богу здрав. — А они опет: „Та ̓оди ти седи овде у снег, пак онда реци да ниси крив” и проче. Затим мени се даде на смеј; а поможе ми у смеју и Протић, док већ и они шалу нашу окабулише, и мало затим усташе те пођемо својим путем и млого смо се целим путем томе смејали, и чини ми се, да сам се онда први пут насмејао, откако смо Дунав прешли, а и сад, писајући ово, не могу да се од смеја уздржим, кад помислим на њи̓ова по снегу лежишта. Зато сам и упамтио да смо у Клину били уочи Светога евангелиста Луке (тј. 18. октобра 1804. года). А мени ваљда зато ништа није било, што сам ниже, при земљи спавао.

И одемо даље, и веће поиздаљега угледамо високе звонаре Свето-Петрова Града, у ком знамо да је цар коме смо пошли. Тек наступимо у сокак перви, где се кола, саонице и проче различите дрвене ствари оправљају и изнова граде, али један на коњу у црвену капуту рече нашем кочијашу: „стој!” — и стаде. Он завири у наше каруце и запита тко смо. Ми кажемо, да смо руски поданици а молдовански купци (јербо смо под таким именом од Јаша донде путовали, како нам је генерал-конзул рекао и у пасош записао). Онај: „Хорошо!” по руски рече нашем кочијашу: „појди за мноју”. А он пред нама а ми за њим, до у трактир зовоми „Нови Париз” близо дворца. Увече јоште дође нам један официр, не знам како му је име, поздрави нас срећним пришествијем, седне и он распита тко смо и имамо ли пашпорт, ми му га покажемо, и он га узме са собом по прочитанију, и рече: „Ми за вас имамо препоруку од генерал-конзула из Јаша, и одавно вас погледамо. Будите спокојни и одморите се, а свагда се и сваком под овим именом молдовански купци казујте. А много дањом и не ходајте у тизим хаљинама, да не паднете коме у подозреније: овде различити̓ људи има који на свакога мотре, испитују и примечавају, а особито као на стране људе. А кад буде време, вас ће позвати где требате; а вама ће овај козјаин (домаћин) у свачему на руку чинити”. И отиде и пашпорт однесе. То је било баш лицем на Свјатаго Димитрију мироточивога тј. октобра 26. дне 1804. года увече.

Веће нам бирташ почео давати ручак и вечеру. Но Теодор и Чардаклија каткад, у немачким хаљинама, и у трактер оду, а ја и Протић Јово у турским хаљинама све у нашем квартиру донешена јела једемо. Сутра преданимо. Дође опет један чиновник око један сат ноћи, и каже: „Узмите ваше бумашки и пођите за мноју”. Ми узмемо прошеније и полномошчије са собом и пођемо за оним чиновником не врло далеко у један дворац. Прођемо две собе и у трећу, где нас дочека министер инострани̓ дела Чарторински. Поклонимо му се, и поздравимо како смо умели; и он нас поздрави срећним пришествијем и посади сва четири на столице, а он сам седе на канапе. Ја — као што ме друштво одредило, с оно мало брадице, а зар и стога што сам се баш у Србији родио и понајбоље почетак српског востанија а и садашња опстојатељства знам — устанем и она на цара наша прошенија изручим и седнем.

Министер прошеније прими, види да је на императора и рече: „Хорошо, ја ћу доложити государју”. Пита нас најпре за имена и где се који родио; кажемо: да сам ја у Србији, у ваљевској нахији, у Бранковини селу; Протић у Пожаревцу; Теодор у Цесарији у Руми; Чардаклија, заборавио сам где за се каза, негде, чини ми се, око Арнаутлука, и даје био у Цесарској ритмајстер, да, „како се Србија побунила против Турака, одма сам прешао у Србију”. — „Хорошо, хорошо, нам уже извесно что Серби востали против Турок. А как тепер ваш вожд Георги Черни и прочи војводи, здрави ли?” — Ми: „Слава Богу, здрави и клањајут сја вашему високопревосходитељству и императору. С упованијем на јединовјернују Росију, и лучшему надјејут сја, и избавленије од Турков”. — „Хорошо; но Сербија от Росији очен далеко, а ми с Турками пријатељи”. Он потом: „Турки в Белградје у твердињи? — „У твердињи, ваше превосходитељство”. — „А сколко их там јесте?” — „Ми думајемо, что јест шестнадцат тисјашч, и болше будет; а и тепер босански везир привел из Босни 7600” (босански везир довео је 7600, како сведочи Хаџи-бегово писмо). — „Јест ли в Сербији и болше твердињах и сколко в них Турак думајете?” — Ми: „Јест твердиња Смедерево, хиљада пет стотина; Шабац две тисјашчи; Сокол хиљада пет стотина; Ужице 4500 — толко думајемо”. — Он: „Јест там болших пушек?” — Ми: „Јест довољно”. — ,,А Сербов колко?” — „Пјатнадесјат тисјашч, что тепер вооружало сја, а когда сви востанут, то и болше седмдесјат тисјашч будет”. — „А дља чего боснијски визир превел толко тисјашчи?” — Ми: „Он од султана послат, чтоби нас помирил с белиградскими и прочими Турками”. — Он: „Јест ли каков мир здјелал?” — Ми: „Он здјелал толко чтоби четири дахије Фочић Мемед, Кучук Али, Мула Јусуф и Аганлија на лодках побјегли низ Донај; за которима наш вожд послал војводу Миленка у Адакале, погубил всја четири”. — „Прочим Турком визир что здјелал?” — „Он прочим Туркам всја опростил; а нам објешчал сва наша прошенија, у девјат пунктов предложена му, точно исполнит, и од султана на то потвержденије исходатајствоват и хатишериф. Ми благодарили везирју за такво објешчаније, и молили јего да би он (везир) искал јединаго чиновника, ил̓ ми да иштемо от аустријскога двора, котори би сведоком био на погодби нашој, да ако би ми ребелију учинили, или Турки нам по первому својему обичају зулуми дјелат, то да австријски двор, најближи сосјед, самаго султана точио извјестит. Везир сказал, и То громко и јаростно: неможно јето бит, ни један краљ у нашега цара земљу мјешати сја не будет; јест — сказал — у нашего султана вјерних мусломан, котори јему правду скажут, когда и что в Сербији воспосљедујет. Потом ми узнали, что Турки бјелградски и везир хошчут нас обманут, толко чтоби ми оружије положили”. — Он: „Правда, ето ја буду ваше прошеније доложити государју императору; а вам желају спокојно спат, и прашчајте”. — Оде, и ми одемо.

После неколико дана опет нас у исти дворац зовну, те на њи̓ово питање почнемо од немачкога рата казивати: како су наши оцени у фрајкору војевали и пизму од Турака примили; како су наши кнезови и зашто нашу војску Хаџи-Муста-паши у помоћ против Пасманџије видинског и дахија водили; како су дахије Београд освојили и Хаџи-Муста-пашу убили. Ово сам ја казивао како је мени мој отац казивао, од горњег краја Сербије и око Београда, Јова Протић пак од доњега краја Пожаревца и до Видина; јербо Чардаклија је тек скоро пред наш поход из Цесарије прешао, а Теодор Филиповић (Божа) у Србију ни долазио није; зато им опстојатељства позната била нису.

(Овде, децо, немојте ми замерити что ја не пишем имена, будући да смо онда крадом и с великом опасностију пролазили кроз туђе земље и ништа записато нисмо носити смели од политически дела и имена, но само што нам је говорено, у памети смо носили, и као купци свуда се показивали; а сад сам већ одонда досад свашта претрпљавајући поборавио, и мало ћете имена записати̓ наћи, и то нека из политике незаписата, а нека и из заборављења, но дело, ако не и опширно, то ћете баш онако наћи како је бивало.)

По свему горњему разговору запита министер Чарториски: „А јесте ли просили у аустријског двора, у вашега најближега сусједа, помошчи?” — Ја кажем: „Ми јоште перви̓ дана, у месецу марту, дали прошеније с најтврђим упованијем да ће они нам дати војску, оружије и проче војеве потребе, и да ће нас конечно ослободити испод ига турецкога, ибо су наши преци у сваком случају превржени и верни били двору аустријскому, а особито у рату с Турцима Јосифу цесару (како ми је отац казивао) 18.000 фрајкора од Србије под командом Михаљевића 3 године против Турчина војевало, и то смо бар искали (ми смо, истина, искали у прошенију первом бар 18.000 фрајкора да нам за оно даду). Но они су нам писмено на наша прошенија одговорили: да су они с отоманскоју Портоју у великом пријатељству, и да они нама ни војске, ни официра, ни оружја дати не могут; и да би са Портом пријатељски и мирни трактат кроз то нарушили; премда опет владјејушчи кроз прсте гледали су а терговци нам за денги потребнаја дајут”. — Министер: „Правда, јето как христијанин! правда, что би нарушил (трактат); а так и Росија тепер с Портоју очен пријатељи! Јест писменој у вас от Аустрији одговор?” — „Јест, токмо в Сербији остал”. — „Хорошо, надобно хранит одговор такој”. — Ја: „Токмо међу прочим одговором то једно говорјат, что се буду постарат позват нас и Турки дља помиренија, за јето и пришел варадински командирендер Ћенеј и позвал у Земун до 15 Турак белоградских и нашего вожда Георгија Чернаго; Јанко Катић и ја тамо с ним били. Генерал посредством својим помежду нас и Турок ничего не успјел, ибо Турки не пристали на наши пункти котори ми предложили.”

(Сад, децо, о оном одговору немачком, на моје прошеније, које сам пис̓о у Забрежју и послао преко доброга обрштера Лајтнера, перви̓ дана месеца марта, ̓оћу мало и пространије казати. У њему смо све искали, а и да нас сасвим ослободи испод ига турскога и проче. И како мени и мом стрицу Јакову у истом месецу марту дође одговор сасвим против наше жеље да нам ни у чем помоћи неће, јербо би свој пријатељски с Портом трактат покварили, само да ће нас и Турке позвати да помире, — видимо да је од мира слаба надежда, почнемо се разговарати о Русији, премда нам аустријски цар кроз прсте гледи а лиферанти за новце свашта додају. Ја сам онај писмени одговор сачувао, и кад смо, 1805. лето, Српски Совет установили, најпре у манастиру Вољавчи, нахији рудничкој, а после преместили због недостатка ̓ране нама и коњма у монастир Боговађу у ваљевској, па кад смо узели Смедерево, преместимо у Смедерево, а после у Београд, — ја онај одговор аустријски, да нам помоћи не могу, оставим у нашему Сонету, у архиви да се храни, ако би нас Немци кадгод прекорели зашто смо ми оставили њи̓ као прве и ближње коншије, а отишли тражити Русију за покровитеља, да им смело можемо казати, да су они нас оставили а не ми њи̓, и да виде наша у марту прошенија и њи̓ов одговор у истом месецу 1804. године; као што су мене неки великаши у Цесарији, кад смо пребегли 1813. године, и корили, но сам се ја тизим изговарао, које и није лажно, и они све то сами знаду да човек, кад се дави, макар за што ̓вата се, макар је без надежде, а колико боље држи се где тврду надежду има, као ми на Русију, — и колико сам жалио за оним писмом, кад ми је требало да га покажем само, но нисам ни знао где је. Мислио сам да је у Сонету изгорело, или да га је мој стриц Јаков, које ми је казивао, закопао у Београду са прочим важним писмама које се наше политике тичу. Но по неком времену, кад г. Милош опет умири ово земље, пређе и Грујевић Мијаило (Мијаило који је при паденију Србије 1813. године у нашему Сонету секретар био) и почнемо се о оном аустријском одговору и о прочим важним писмама разговарати, која се тичу наши̓ ондашњи̓ опстојатељства и које с киме преписки. Онда ми он каже, да се онај први одговор аустријски десио међу његовим прочим писмама, и кад је он из Београда побегао и у селу Ади код Дунава седио, да су дошли Немци и сва његова писма однели и прегледали и све опет му вратили, само су онај одговор задржали који су у марту месецу Србији дали.)

Из Петербурга 14. декембра 1804. прођемо ја и Протић Јово. Истога дана Василије Карамазин донесе ми ово мало у кадифи евангелије, који изнутра својом руком на корица̓ написа овако: „Високопочтеному господину протоieрею Матвею Ненадовичу въ знакъ искренняго своего почитания и доброжелателъства, ему и ближнимъ его, В. К. 1804. год. Декембра 14. денъ. Еванг. Мат. глава 10. стихъ втори. Еванг. отъ Ioaнa глава ãï стихъ м: и мд.”

Ово сам евангелије ја донео, и кад смо 1805. Сонет устројили, ја сам га био поклонио Сонету српском и око тог смо советнике скупљали, и било је у Сонету до 1813. Кад смо у Срем прешли, не знам ко га је пренео, но после 1816. године опет мени дође у руке овако разрушено. Зато га веће никуда не дам из наше куће, и ви га чувајте, ако је овако разрушено, нека се знаде да је и оно трпило страданије. Донео сам онда и оно велико оковано евангелије у нашу бранковичку цркву, у врељанску мало помање.

Тај дан 14. декембра пођемо из Петербурга (а на три дана пређе дали су нам Руси по 300 #) преко Варшаве, Галиције у Мађарску; дођемо у Токај јануара 5. увочи Богојавленија 1805. године; преко Дебрецина у Арад. Ту се мало са Савом Текелијом поразговара̓. У мене је био кожу̓ руски до земље, рукави до прста, штранком опасан, капа на глави руска, зимна, црна, чизме мачком постављене. Дођем Текелији на врата; не пуштају ме у собу. Замолим за кратак разговор с господином; кажу му какав мундир имам. Рекне, уђо̓, скинем капу; види голем перчин а малу браду (јербо је била млада). Текелија: „Молим, тко сте и одакле?” — „Ја сам Србин из Србије”. — Одма дуну, угаси свећу, и рече: „Ви сте Ненадовић?” — Кажем: „Јесам”. — (Већ је он чуо и знао да сам ја очô у Русију). Пита ме каква је надежда. Кажем да је прилична. — Његова сестра дошла и млого гостију има, одем скоро. Пуст сокак, блато до колена; идући у бирцауз по мраку кожу̓ се сав до колена укаља, диго̓ га у руке; спаде једна чизма, узе̓ је под пазух; спаде и друга и једна чарапа, све то покупи̓ из блата, једва ноге ишчупавам. Чини ми се да нигде онакога смолнатога блата као у Араду нема. Дођем, једва погодим у квартир, све бацим, уморан седнем, знојан; а Протић: „Ха, ето твога Текелије!” Види да ми је умор и мука досадила, хвала му, узе те ми све изопира, намести да се суши.

Дођемо на Дунав, пређемо у Србију. Дођемо у Кличевац бинбаши Миленку Стојковићу; Протић оде кући.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 170 година.