Memoari (Matija Nenadović)/VI

←V

Memoari Pisac: Matija Nenadović Memoari

VII→

Memoari Matije Nenadovića

Dođemo u davno čuvenu i poželanu slavnu Moskvu, gde se odmorimo jedan dan i prođemo se da je bar koliko-toliko vidimo, srca i oči nasladimo. No čovek u tolikoj prostranoj varoši, a nikada dosad toliko u gomili kuća ne videvši, šta će pređe da vidi i da mu se načudi: drevnocarstvujuštemu Kremlju, crkvama, ili divnim dvorovima i lavkama? Trebalo bi da se dete onde rodi i odraste, pa tek u starost o Moskvi štogod da kazuje, a ne kao ja, u planini počti odrastao, pa kao čovek koji iz jedne pomračene sobe izađe te u beli svet ili u sneg pogledi, pak mu se odma i vid zanese, dok malo oči protre. A ja? Nijedan mi drugi predmet u oči ili srce stati nije mogao, jerbo ga je predmet Vračar, Srbija i otečestvo i sva čustva potpunila. Tu čujemo da je Prozorovski blizu Moskve, a i on je jedan od rosijski̓ magnata, te ti ja i Teodor Filipović (koji se kod nas Boža Grujević zvao; to mu je ime dao mitropolit karlovački Stratimirović, kad je Božo iz Petroburga nama u Srbiju pošao, da (ga) ne bi počem Avstrijanci poiskali kao svog podanika) sednemo na kola te otiđemo njegovu dvorcu. Tamo noćimo i rano ujutru u njegov dvor, gde nas gospođa uvede u jednu toplu sobu i kaže: „Gospodin jošte ima posla u drugoj sobi”. Sedeći mi na stolici, a i ona na astalu u samovaru čaj kuva i daje nam te pijemo, a ona jednako, kako popijemo, opet nasluži; po tri li po četiri li popismo, a milostiva gospa opet nasluži. Kažem ja Teodoru, da ja više ne mogu piti, on mi kaže: „Popij tu, pak izvrati šolju”; i tako učinim, i ona, dade Bog, već prestade. Kaže Teodor: „Taki je adet: dokle god ne izvratiš šolju, sve oni doslužuju”. Tome smo se posle i smejali, a i malo bar pameti i običaju naučili. Utom izađe Prozorovski, s nama se pozdravi, sede i pita nas: otkuda smo i kto smo, i dlja čega smo njemu došli. — Kažemo: da smo Srbi i od Beograda s Vračara došli, i zašto s prošenijem i polnomoščijem idemo u Petroburg, imperatora za obranu i pomoć moliti, pak smo čuli za njega, i toliko s puta svratili moliti ga, da i on od svoje strane, po svom kod dvora uvaženiju, preporuči nas i sovetuje kako ćemo se u ovakvom opstojateljstvu vladati. On, izvestivši se o svemu, i srpskom vostaniju protiv Turaka, i našemu ondašnjemu položeniju, opomene veličinu Turaka u Evropi a malinu Srba, koji su se tako osmelili u nevreme vozbuditi, sožaljuje i rekne: „Izvinite, baćuška, teper ja u ostavki! No pri svem tom ja ću na moje prijatelje pisati i koliko mogu vas preporučiti, a vi pođite do gosudarja. Sčastliva doroga, praščajte!”

Dođemo opet k našemu društvu (čini mi se preko 70 vrsta putujući) u Moskvu. Sutra poranimo preko velike Moskve, dok veće i svanu. Govore da je Moskva 15 ruski̓ vrsta dugačka, tj. tri sata. Putujemo na pošti, dok dođemo u varoš zovomu Klin na konak. Vas dan nas je gonio vetar i ponešto padao sneg. Sve se bojimo da nam sneg ne ukvari karucama put. Siđemo u jedan bircauz, soba ̓ladna, a mi ozebli, jerbo nijedan nemamo na sebi ništa ni kozom a to li lisicom ili samurom postavljeno. Ja kako sam letos po Vračaru lake vojene haljine nosio, a nisam se ni naučio daleko putovati, tako i pošao; a Čardaklija i Boža u nemačkim ̓aljinama krome Jova Protić što ima jednu kao tursku bundu, kojom danjom u karuca sva četiri noge zamotavamo, a Mijailo Grujević, Božin brat mlađi, ostragu na mestu sanduka, u svakoj pogodi napolju, i sam ne znam kako se može održati od Harkova do Petroburga. Sad birtaš naloži u furunu i zapali sveću, i u sobi ništa drugo do sveće. Ugreja se nešto furuna, i mi se ogrejemo i počnemo večerati, ali što se tanje može i jeftinije, i gotovo smo postali svi kao pustinjaci i pravi posninci, zašto je gotovo nestalo novaca. Na večeri setim se ja da je sutra Sv. apostol Luka: „Haj, haj, da sam ja sad u Srbiji, ja bi̓ večeras kod moga pašanca Molera bio i u zdravlje, ako hoćeš i okama, vina izobila pio; i znam da će oni u naše zdravlje piti, no dajte ̓vako ozebli po jedan satljik i mi da popijemo u zdravlje i njino i naše”. Veli Čardaklija: „Prođi se, čoveče, vina. Vidiš da kažeš da je novaca gotovo nestalo: a znaš kud si se zaneo i gde si”. Povika Jova Protić: „Gde smo da smo, daj donesite! Baš hoćemo po jedan popiti, a u zdravlje naši̓ Srba u Srbiji, makar ja moju bundu prodavao da se do Petroburga dovezemo, a onde ćemo kazati da nemamo novaca pa ako im din podnosi, neka u nji̓ovoj kući pomremo od gladi”. (No ja znam da je i Jovo imao novaca svoji̓, pak nije hoteo ni pozivati ni trošiti; no valjda je mislio, da su u mene opštinski novci, i da mi je dao g. Georgije na put; a kad mu je i Čardaklija dokazao, da niko meni na put ništa dao nije krome stric moj Jakov 50 dukata, a drugo su moji sopstveni, onda je verovao ali je opet ček̓o da ja sve a na svi̓ pet potrošim, pa kad bi baš nestalo, i on bi svoje mor̓o trošiti.) Donesu nam po sajtlik vina, te ti mi sve u zdravlje verhovnog vožda komendanta i sviju Srbalja, a sve svaki iz svoga sajtlika! (Ali kakvo jadno vino! Crveno, istina, ali na dno pala kao neka sreš; i na dnu po 2—3 dramajlije; kad ti hoće da donese, a birtaš uzmućka, te se zacrveni, a od vinskoga osećanja ništa nema.)

Preberemo sofru, ode Protić sa svojom bundom u karuce i leže, Teodor i Čardaklija po klupama, a ja, prostrevši nešto ćilimčića, baš pokraj furunski̓ vrata. Birtaš naslaga brezovi̓ drva punu furunu, pak zatvori i reče: „Nemojte otvarati, dok sva drva ne izgore i ugljen se učini: ubiće u glavu”. Tako ležeći, svaki na svom mestu, dok, valjda sam ja najvećma ozebao, probudim se i otvorim furunu i opet zaspim a ne zatvorim. Treba znati, da se ove furune iznutra iz sobe lože, otvaraju i zatvaraju. No drva ne izgorevši kako valja, udari ona sila po sobi, te ti onaj ćumur udari u glavu moga Čardakliju i Teodora, a oni s klupa popadaju na zemlju kao pijani i malo živi, i jedva se sete oda šta je, te s velikom mukom izvaljaju se napolje, pak sedi u sneg i premeštaj se s mesta pak na drugo, dok malo k sebi dođu i sneg jedva naniže dim izvuče. Dođe meni Jova Protić i viče: „E, pobratime, jesi li živ? Ova dva hoće da pomru”. Izađem napolje, imam šta i viditi: oba sede u snegu, našarali svu avliju premeštajući se, više nego dva jata prepelica. Zapitam: „Šta je to, braćo, ako Boga znate?” — A oni: „Ta ne brate nego dušmanu, zašto nas noćas pobi? ̓Odi sedi u sneg pa ćeš videti šta je”. — Ja se izgovaram, da ako sam otvorio furunu, ja sam baš na vratima spavao, pa opet sam fala Bogu zdrav. — A oni opet: „Ta ̓odi ti sedi ovde u sneg, pak onda reci da nisi kriv” i proče. Zatim meni se dade na smej; a pomože mi u smeju i Protić, dok već i oni šalu našu okabuliše, i malo zatim ustaše te pođemo svojim putem i mlogo smo se celim putem tome smejali, i čini mi se, da sam se onda prvi put nasmejao, otkako smo Dunav prešli, a i sad, pisajući ovo, ne mogu da se od smeja uzdržim, kad pomislim na nji̓ova po snegu ležišta. Zato sam i upamtio da smo u Klinu bili uoči Svetoga evangelista Luke (tj. 18. oktobra 1804. goda). A meni valjda zato ništa nije bilo, što sam niže, pri zemlji spavao.

I odemo dalje, i veće poizdaljega ugledamo visoke zvonare Sveto-Petrova Grada, u kom znamo da je car kome smo pošli. Tek nastupimo u sokak pervi, gde se kola, saonice i proče različite drvene stvari opravljaju i iznova grade, ali jedan na konju u crvenu kaputu reče našem kočijašu: „stoj!” — i stade. On zaviri u naše karuce i zapita tko smo. Mi kažemo, da smo ruski podanici a moldovanski kupci (jerbo smo pod takim imenom od Jaša donde putovali, kako nam je general-konzul rekao i u pasoš zapisao). Onaj: „Horošo!” po ruski reče našem kočijašu: „pojdi za mnoju”. A on pred nama a mi za njim, do u traktir zovomi „Novi Pariz” blizo dvorca. Uveče jošte dođe nam jedan oficir, ne znam kako mu je ime, pozdravi nas srećnim prišestvijem, sedne i on raspita tko smo i imamo li pašport, mi mu ga pokažemo, i on ga uzme sa sobom po pročitaniju, i reče: „Mi za vas imamo preporuku od general-konzula iz Jaša, i odavno vas pogledamo. Budite spokojni i odmorite se, a svagda se i svakom pod ovim imenom moldovanski kupci kazujte. A mnogo danjom i ne hodajte u tizim haljinama, da ne padnete kome u podozrenije: ovde različiti̓ ljudi ima koji na svakoga motre, ispituju i primečavaju, a osobito kao na strane ljude. A kad bude vreme, vas će pozvati gde trebate; a vama će ovaj kozjain (domaćin) u svačemu na ruku činiti”. I otide i pašport odnese. To je bilo baš licem na Svjatago Dimitriju mirotočivoga tj. oktobra 26. dne 1804. goda uveče.

Veće nam birtaš počeo davati ručak i večeru. No Teodor i Čardaklija katkad, u nemačkim haljinama, i u trakter odu, a ja i Protić Jovo u turskim haljinama sve u našem kvartiru donešena jela jedemo. Sutra predanimo. Dođe opet jedan činovnik oko jedan sat noći, i kaže: „Uzmite vaše bumaški i pođite za mnoju”. Mi uzmemo prošenije i polnomoščije sa sobom i pođemo za onim činovnikom ne vrlo daleko u jedan dvorac. Prođemo dve sobe i u treću, gde nas dočeka minister inostrani̓ dela Čartorinski. Poklonimo mu se, i pozdravimo kako smo umeli; i on nas pozdravi srećnim prišestvijem i posadi sva četiri na stolice, a on sam sede na kanape. Ja — kao što me društvo odredilo, s ono malo bradice, a zar i stoga što sam se baš u Srbiji rodio i ponajbolje početak srpskog vostanija a i sadašnja opstojateljstva znam — ustanem i ona na cara naša prošenija izručim i sednem.

Minister prošenije primi, vidi da je na imperatora i reče: „Horošo, ja ću doložiti gosudarju”. Pita nas najpre za imena i gde se koji rodio; kažemo: da sam ja u Srbiji, u valjevskoj nahiji, u Brankovini selu; Protić u Požarevcu; Teodor u Cesariji u Rumi; Čardaklija, zaboravio sam gde za se kaza, negde, čini mi se, oko Arnautluka, i daje bio u Cesarskoj ritmajster, da, „kako se Srbija pobunila protiv Turaka, odma sam prešao u Srbiju”. — „Horošo, horošo, nam uže izvesno čto Serbi vostali protiv Turok. A kak teper vaš vožd Georgi Černi i proči vojvodi, zdravi li?” — Mi: „Slava Bogu, zdravi i klanjajut sja vašemu visokoprevoshoditeljstvu i imperatoru. S upovanijem na jedinovjernuju Rosiju, i lučšemu nadjejut sja, i izbavlenije od Turkov”. — „Horošo; no Serbija ot Rosiji očen daleko, a mi s Turkami prijatelji”. On potom: „Turki v Belgradje u tverdinji? — „U tverdinji, vaše prevoshoditeljstvo”. — „A skolko ih tam jeste?” — „Mi dumajemo, čto jest šestnadcat tisjašč, i bolše budet; a i teper bosanski vezir privel iz Bosni 7600” (bosanski vezir doveo je 7600, kako svedoči Hadži-begovo pismo). — „Jest li v Serbiji i bolše tverdinjah i skolko v nih Turak dumajete?” — Mi: „Jest tverdinja Smederevo, hiljada pet stotina; Šabac dve tisjašči; Sokol hiljada pet stotina; Užice 4500 — tolko dumajemo”. — On: „Jest tam bolših pušek?” — Mi: „Jest dovoljno”. — ,,A Serbov kolko?” — „Pjatnadesjat tisjašč, čto teper vooružalo sja, a kogda svi vostanut, to i bolše sedmdesjat tisjašč budet”. — „A dlja čego bosnijski vizir prevel tolko tisjašči?” — Mi: „On od sultana poslat, čtobi nas pomiril s beligradskimi i pročimi Turkami”. — On: „Jest li kakov mir zdjelal?” — Mi: „On zdjelal tolko čtobi četiri dahije Fočić Memed, Kučuk Ali, Mula Jusuf i Aganlija na lodkah pobjegli niz Donaj; za kotorima naš vožd poslal vojvodu Milenka u Adakale, pogubil vsja četiri”. — „Pročim Turkom vizir čto zdjelal?” — „On pročim Turkam vsja oprostil; a nam obješčal sva naša prošenija, u devjat punktov predložena mu, točno ispolnit, i od sultana na to potverždenije ishodatajstvovat i hatišerif. Mi blagodarili vezirju za takvo obješčanije, i molili jego da bi on (vezir) iskal jedinago činovnika, il̓ mi da ištemo ot austrijskoga dvora, kotori bi svedokom bio na pogodbi našoj, da ako bi mi rebeliju učinili, ili Turki nam po pervomu svojemu običaju zulumi djelat, to da avstrijski dvor, najbliži sosjed, samago sultana točio izvjestit. Vezir skazal, i To gromko i jarostno: nemožno jeto bit, ni jedan kralj u našega cara zemlju mješati sja ne budet; jest — skazal — u našego sultana vjernih musloman, kotori jemu pravdu skažut, kogda i čto v Serbiji vosposljedujet. Potom mi uznali, čto Turki bjelgradski i vezir hoščut nas obmanut, tolko čtobi mi oružije položili”. — On: „Pravda, eto ja budu vaše prošenije doložiti gosudarju imperatoru; a vam želaju spokojno spat, i praščajte”. — Ode, i mi odemo.

Posle nekoliko dana opet nas u isti dvorac zovnu, te na nji̓ovo pitanje počnemo od nemačkoga rata kazivati: kako su naši oceni u frajkoru vojevali i pizmu od Turaka primili; kako su naši knezovi i zašto našu vojsku Hadži-Musta-paši u pomoć protiv Pasmandžije vidinskog i dahija vodili; kako su dahije Beograd osvojili i Hadži-Musta-pašu ubili. Ovo sam ja kazivao kako je meni moj otac kazivao, od gornjeg kraja Serbije i oko Beograda, Jova Protić pak od donjega kraja Požarevca i do Vidina; jerbo Čardaklija je tek skoro pred naš pohod iz Cesarije prešao, a Teodor Filipović (Boža) u Srbiju ni dolazio nije; zato im opstojateljstva poznata bila nisu.

(Ovde, deco, nemojte mi zameriti čto ja ne pišem imena, budući da smo onda kradom i s velikom opasnostiju prolazili kroz tuđe zemlje i ništa zapisato nismo nositi smeli od političeski dela i imena, no samo što nam je govoreno, u pameti smo nosili, i kao kupci svuda se pokazivali; a sad sam već odonda dosad svašta pretrpljavajući poboravio, i malo ćete imena zapisati̓ naći, i to neka iz politike nezapisata, a neka i iz zaboravljenja, no delo, ako ne i opširno, to ćete baš onako naći kako je bivalo.)

Po svemu gornjemu razgovoru zapita minister Čartoriski: „A jeste li prosili u austrijskog dvora, u vašega najbližega susjeda, pomošči?” — Ja kažem: „Mi jošte pervi̓ dana, u mesecu martu, dali prošenije s najtvrđim upovanijem da će oni nam dati vojsku, oružije i proče vojeve potrebe, i da će nas konečno osloboditi ispod iga tureckoga, ibo su naši preci u svakom slučaju prevrženi i verni bili dvoru austrijskomu, a osobito u ratu s Turcima Josifu cesaru (kako mi je otac kazivao) 18.000 frajkora od Srbije pod komandom Mihaljevića 3 godine protiv Turčina vojevalo, i to smo bar iskali (mi smo, istina, iskali u prošeniju pervom bar 18.000 frajkora da nam za ono dadu). No oni su nam pismeno na naša prošenija odgovorili: da su oni s otomanskoju Portoju u velikom prijateljstvu, i da oni nama ni vojske, ni oficira, ni oružja dati ne mogut; i da bi sa Portom prijateljski i mirni traktat kroz to narušili; premda opet vladjejušči kroz prste gledali su a tergovci nam za dengi potrebnaja dajut”. — Minister: „Pravda, jeto kak hristijanin! pravda, čto bi narušil (traktat); a tak i Rosija teper s Portoju očen prijatelji! Jest pismenoj u vas ot Austriji odgovor?” — „Jest, tokmo v Serbiji ostal”. — „Horošo, nadobno hranit odgovor takoj”. — Ja: „Tokmo među pročim odgovorom to jedno govorjat, čto se budu postarat pozvat nas i Turki dlja pomirenija, za jeto i prišel varadinski komandirender Ćenej i pozval u Zemun do 15 Turak belogradskih i našego vožda Georgija Černago; Janko Katić i ja tamo s nim bili. General posredstvom svojim pomeždu nas i Turok ničego ne uspjel, ibo Turki ne pristali na naši punkti kotori mi predložili.”

(Sad, deco, o onom odgovoru nemačkom, na moje prošenije, koje sam pis̓o u Zabrežju i poslao preko dobroga obrštera Lajtnera, pervi̓ dana meseca marta, ̓oću malo i prostranije kazati. U njemu smo sve iskali, a i da nas sasvim oslobodi ispod iga turskoga i proče. I kako meni i mom stricu Jakovu u istom mesecu martu dođe odgovor sasvim protiv naše želje da nam ni u čem pomoći neće, jerbo bi svoj prijateljski s Portom traktat pokvarili, samo da će nas i Turke pozvati da pomire, — vidimo da je od mira slaba nadežda, počnemo se razgovarati o Rusiji, premda nam austrijski car kroz prste gledi a liferanti za novce svašta dodaju. Ja sam onaj pismeni odgovor sačuvao, i kad smo, 1805. leto, Srpski Sovet ustanovili, najpre u manastiru Voljavči, nahiji rudničkoj, a posle premestili zbog nedostatka ̓rane nama i konjma u monastir Bogovađu u valjevskoj, pa kad smo uzeli Smederevo, premestimo u Smederevo, a posle u Beograd, — ja onaj odgovor austrijski, da nam pomoći ne mogu, ostavim u našemu Sonetu, u arhivi da se hrani, ako bi nas Nemci kadgod prekoreli zašto smo mi ostavili nji̓ kao prve i bližnje konšije, a otišli tražiti Rusiju za pokrovitelja, da im smelo možemo kazati, da su oni nas ostavili a ne mi nji̓, i da vide naša u martu prošenija i nji̓ov odgovor u istom mesecu 1804. godine; kao što su mene neki velikaši u Cesariji, kad smo prebegli 1813. godine, i korili, no sam se ja tizim izgovarao, koje i nije lažno, i oni sve to sami znadu da čovek, kad se davi, makar za što ̓vata se, makar je bez nadežde, a koliko bolje drži se gde tvrdu nadeždu ima, kao mi na Rusiju, — i koliko sam žalio za onim pismom, kad mi je trebalo da ga pokažem samo, no nisam ni znao gde je. Mislio sam da je u Sonetu izgorelo, ili da ga je moj stric Jakov, koje mi je kazivao, zakopao u Beogradu sa pročim važnim pismama koje se naše politike tiču. No po nekom vremenu, kad g. Miloš opet umiri ovo zemlje, pređe i Grujević Mijailo (Mijailo koji je pri padeniju Srbije 1813. godine u našemu Sonetu sekretar bio) i počnemo se o onom austrijskom odgovoru i o pročim važnim pismama razgovarati, koja se tiču naši̓ ondašnji̓ opstojateljstva i koje s kime prepiski. Onda mi on kaže, da se onaj prvi odgovor austrijski desio među njegovim pročim pismama, i kad je on iz Beograda pobegao i u selu Adi kod Dunava sedio, da su došli Nemci i sva njegova pisma odneli i pregledali i sve opet mu vratili, samo su onaj odgovor zadržali koji su u martu mesecu Srbiji dali.)

Iz Peterburga 14. dekembra 1804. prođemo ja i Protić Jovo. Istoga dana Vasilije Karamazin donese mi ovo malo u kadifi evangelije, koji iznutra svojom rukom na korica̓ napisa ovako: „Visokopočtenomu gospodinu protoiereю Matveю Nenadoviču vъ znakъ iskrennяgo svoego počitaniя i dobroželatelъstva, emu i bližnimъ ego, V. K. 1804. god. Dekembra 14. denъ. Evang. Mat. glava 10. stihъ vtori. Evang. otъ Ioana glava ãï stihъ m: i md.”

Ovo sam evangelije ja doneo, i kad smo 1805. Sonet ustrojili, ja sam ga bio poklonio Sonetu srpskom i oko tog smo sovetnike skupljali, i bilo je u Sonetu do 1813. Kad smo u Srem prešli, ne znam ko ga je preneo, no posle 1816. godine opet meni dođe u ruke ovako razrušeno. Zato ga veće nikuda ne dam iz naše kuće, i vi ga čuvajte, ako je ovako razrušeno, neka se znade da je i ono trpilo stradanije. Doneo sam onda i ono veliko okovano evangelije u našu brankovičku crkvu, u vreljansku malo pomanje.

Taj dan 14. dekembra pođemo iz Peterburga (a na tri dana pređe dali su nam Rusi po 300 #) preko Varšave, Galicije u Mađarsku; dođemo u Tokaj januara 5. uvoči Bogojavlenija 1805. godine; preko Debrecina u Arad. Tu se malo sa Savom Tekelijom porazgovara̓. U mene je bio kožu̓ ruski do zemlje, rukavi do prsta, štrankom opasan, kapa na glavi ruska, zimna, crna, čizme mačkom postavljene. Dođem Tekeliji na vrata; ne puštaju me u sobu. Zamolim za kratak razgovor s gospodinom; kažu mu kakav mundir imam. Rekne, uđo̓, skinem kapu; vidi golem perčin a malu bradu (jerbo je bila mlada). Tekelija: „Molim, tko ste i odakle?” — „Ja sam Srbin iz Srbije”. — Odma dunu, ugasi sveću, i reče: „Vi ste Nenadović?” — Kažem: „Jesam”. — (Već je on čuo i znao da sam ja očô u Rusiju). Pita me kakva je nadežda. Kažem da je prilična. — Njegova sestra došla i mlogo gostiju ima, odem skoro. Pust sokak, blato do kolena; idući u bircauz po mraku kožu̓ se sav do kolena ukalja, digo̓ ga u ruke; spade jedna čizma, uze̓ je pod pazuh; spade i druga i jedna čarapa, sve to pokupi̓ iz blata, jedva noge iščupavam. Čini mi se da nigde onakoga smolnatoga blata kao u Aradu nema. Dođem, jedva pogodim u kvartir, sve bacim, umoran sednem, znojan; a Protić: „Ha, eto tvoga Tekelije!” Vidi da mi je umor i muka dosadila, hvala mu, uze te mi sve izopira, namesti da se suši.

Dođemo na Dunav, pređemo u Srbiju. Dođemo u Kličevac binbaši Milenku Stojkoviću; Protić ode kući.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Nenadović, umro 1854, pre 170 godina.