Мемоари (Матија Ненадовић)/VII

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Мемоари
Писац: Матија Ненадовић
Мемоари
Мемоари Матије Ненадовића


Миленко даде мени свога хата, пет момака и сексану, да ме до Катића у Рогачу отпрате. Таман пређемо на Кулићу Мораву, одмакнемо један фртаљ сата од скеле, трчи један човек на коњу мимо нас. Само повика: „Бежите, ето озго Турака!” а ми натраг, уђемо у скелу и на десни брег излазимо. Дотрчаше турски брзокоњици напред, повикаше: „Еј, дај лађу, дај лађу!” — Ми од онога човека дознамо да су Турци крџалије. Одма пошљемо за бинбашу Миленка и јавим за Турке; а веће сва војска крџалијска дође, и сјаше, водају коње и вичу: „Дајте лађу”. Ми ђоја не̓отице упустимо лађу с брода низ Мораву, и вичем на возаре: „Држите лађу, држите, оде лађа!” до једнога врбљака, и ту је свежемо у врбљак, онда Турцима одговорим: да не смемо дати лађе, док не дође бинбаша Миленко, но причекајте сад ће. — Турци кажу: „Ми смо из Београда, изун имамо од Карађорђа да идемо на наш вилајет; но дајте лађе”. — Кажем да „ми верујемо, но лађе без бинбаше не смемо дати, но ви ра̓ат будите: сад ће он доћи”. Турци коње повезаше, ватре положише, кафу пеку и пију. До сад ли два ли дође Миленко, огрте влашку белу кабаницу, и влашку капу, и дозива и̓ турски, каже: „Селам вам је од бимбаше, сад ће доћи, но кажите ми ко сте ви.” — Турци кажу: „Ми смо из Београда Гушанац-Алине бинбаше, Али-Призрен и Бећир-Ђакова, отпуштени смо да идемо на вилајет”. На обали има око 50 и више дењкова памука. Онда повика Миленко: „Дајте тај памук поваљајте на скелу, да у леђи узгред превеземо”, и Турци мисле: истина је! Но Миленко нареди све дењак до дењка и начини бусију, а веће и војска поче придолазити.

Онда Миленко скиде влашку кабаницу и капу, па рече Турцима: „Ено мене, Миленка, дођo: но ко сте ви и куда ћете?” Кажу они ко су и куда мисле и да су они друштво Гушанац-Алино, и да имаду допуштење, а да је Гушанац остао у Београду. Пита и̓ Миленко : „А којим сте путем у Београд дошли, и колико вас има?” Кажу Турци да и̓ има триста душа, а да су дошли преко Ћуприје, џадом великом. Миленко њима каже: да они опет могу ићи џадом којом су и дошли, а да овуда њима проћи кроз вилајет не да. — Турци једнако вичу: „Ми имамо и од Гушанца и од Карађорђа изун”. — Миленко: „Јуз изун! — сто изуна — и да је сам Карађорђе и Гушанац, ја овуда не дам проћи”. Веће је мрак, наше војске дође доста. Турци се заноћише.

Но кад види Бећир-Ћаковали и Али-Призрен, да онде прећи не могу, они са 20 друга седну ноћом у лађу, низ Дунав дођу у Градиште, изађу на суво, кажу у Градишту ко су, и где им је друштво остало возећи се на Морави. — Но Градиштани не допусте преко села да сами иду, куда ̓оће; но им рекну да и̓ отпрате уз Дунав до њи̓ова друштва, и пођу. А кад виде Турци да ће изгинути, онда у једном селу утрче у један котар (сењак), почну се тући. Најпосле запале сено и потрпају све оружје и најбоље ствари што су имали у ватру, и ту и они сви изгину и погоре.

Ови на Кулићу опет рано искаше изун да се превезу, но кад им одрекосмо конечно, а они окретоше уз Мораву и између Багрдана — управ место заборавио сам — на конаку удари Карађорђе с војском и све и̓ поби и пљачку узму. (И то се онда говораше: да је Гушанац назвао њи̓ невером, кад га остављају, и да је писао Карађорђу да ће они из Београда побећи, да и̓ дочека и побије. Та прилика може бити). Ово је било 1805., јануара 10., 12. ли, јербо смо ја и Протић јемачно били у Токају 6. јануара на Богојавленије, и, како смо прешли, други дан то је било.

Ја оданде у Рогачу Катићу, у Тополу Карађорђу, и у Бранковину. И дуго сам чувао мој мундир, руску кожушку, капу и чизме мачком постављене. По неком времену саставимо скупштину неки̓ други̓ послова ради, молимо се Богу у Врелу код цркве, народа много. Изнесем ја оно велико евангелије пред цркву, и целивају људи. Ја кажем: да је ово свето евангелије послао по мени сам цар Александер, да га целивамо и на њему се закунемо да се не издајемо, и да ће нам он помоћи скоро; но они да то сви таје, да не би Турци дознали; а ми ћемо сви да вичемо: да смо царева раја, и да ћемо данак давати, а да ћемо зле Турке и зулумћаре тући, и да ћемо кнезове у Цариград слати итд. Људи све то мени као свецу верују и кажу: „Ви уређујте, и како знате, а ми ћемо слушати

Будући док сам ја из Петербурга у путу био, наше су старешине чиниле скупштину, порезали трошкове, и сваки по својој нахији купили араче по 3 гроша на главу, јербо је требало и за пуштање Бећир-паше из Београда, који је био код Гушанца-Алије као под стражом, да му даде ајлук што су му дахије дужне остале, и није га хотео отпустити, докле наши комендати нису дали Земунцима облигације, а земунски трговци даду опет од себе Гушанцу облигације да ће они ис-. платити. И тако Гушанац отпусти Бећир-пашу баш на сам Митровдан, тј. 26. октобра 1804. и дође на Палеж на конак.

Удари повелики снег, везир дозове стрица и рекне: „Јакове, ето ти чадора, ето топова, ето џебане; то је све царско! И ви ако сте, као што велите, царева раја, а ви пошљите за мном, а ја одо̓; ако нисте царева раја, ето вам топова а ето и џебана, па што вам драго!” Узјаше на коње, и оду по снегу. (Али ваља да знате и то, да су Бошњаци се поболевали многи у Београду, пак утеку до у наш логор, и узму пасош да иду у Босну; но Срби сретну на Дубоком, побију; који ли пређе преко Колубаре, сирома, преко ваљевске нахије такођер изгинуло је; не верује се да је пола очло у Босну колико је са везиром дошло, но све скоро пропало.)

Но сад што ће Јаков?! Држећи се да смо сви царева раја, морао је оно све отпратити на Дрину и на Бадовинци Турком предати и квиту узети, како је сигурно све царско Турком предао. Ову квиту, кад смо у пролеће наше депутате у Цариград послали, по њима и квиту (послали), од које се Порта уверила да смо баш права раја, кад нисмо његове топове и муницију уставили и себи задржали, а лако се могло.

У ваљевској нахији 1805. био је арачлија поп Павле Марковић из Такова. Те се зиме које арач, које пореза Гушанцу, које за џебану купило; и на пролеће учинимо скупштину у Пећане више Остружнице, у једној пољаници окруженој све шумаром, и чувамо страже, да не би Турци из Београда ударили. Онде простремо једно јапунџе црвено, и бројимо новце арачке и пореске, од сваке нахије донешене. Около седе све старешине и Карађорђе. А кад се накупи на јапунџету велика громила новаца, дуката и бели̓, онда Карађорђе рече: „Ето, којекуде, је ли ово право оволике силне новце давати Турцима, да нас боље туку, или је боље за ове оваке новце куповати џебану, па ми да Турке бијемо?”

Онде су нам били дошли два бољера од Вла-бега из Влашке, да нас увјешчавају (и то је по налогу Портину), да се прођемо и да се не бијемо, да се Порта не би на нас ражљутила. Ми бојарима кажемо да ми у свачем смо Порти покорни. „А ето гледајте колику смо страшну суму се задужили, док смо Бећир-пашу од Гушанца откупили; и да нисмо цару покорни, ми би могли лако и Бећир-пашу побити, и могли смо оне топове и муницију себи задржати, коју је Бећир-паша у нашим рукама оставио; но смо права раја царева, који смо то све на Дрину одвезли и Турком предали преко Дрине, и ево турски тавил (писмо) итд. Но ми уверавамо, преко све покорности цару, ми ови̓ Турака зулумћара у Србији трпити нећемо и сам цар да заповеди.” (Видећете писмо Вла-бегово како нам пише 1805. године маја 17. у мојим прочим писмима.)

Од ти̓ новаца исплаћујемо дугове Гушанчеве и за џебану; испратисмо наше депутате: проту из Шопића, Стефана Живковића и Протића Јову до Букурешта, пак Јова да остане у Букурешту а Чардаклија да иде у Стамбол. Ми смо у прошенију нашем записали да шаљемо два наша посланика, али трећи да стоји свагда по гди у тајности, да може свагда у руску мисију одлазити, и наставленије примати, као што су нам у Петербургу казали Руси. И послали смо Порти све наше рачуне: колико смо преко нашега обичнога данка страшну суму морали дати, које око Бећир-паше и његове босанске војске, које за откуп од Гушанца за Бећир-пашу, да се цар на сиротињу која се задужила смилује итд. Ово је било последњи̓ дана априла 1805. год. у Пећани.

Казао сам напред како је Мус-ага јоште у августу 6. 1804. мимо Ћурчију прошао и у шабачком баиру преко 70 душа убио, у град ушао, новце ископао и опет на Дрину побегао. Договори се Јаков и Катић Јанко (ја сам онда у Петербургу био): покупе војску око Добране, да учине освету над шабачким Турцима што су преко уговора вероломно Мус-агу у град пустили, и пођу ноћом, а био је велики снег и мраз. Но издалека војска путујући, једва по снегу у саму зору пред капију шабачку дођу. Капија била отворена. Пођу унутра улазити први, а други јошт издалека иду. Таман ̓оџа изађе да на џамији заучи сабу — барјамску јутрењу молитву — (а то било баш на турски барјам), кад угледа где први улазе на капију, а други се црне на снегу и за њима иду. Мане се ̓оџа сабе и молитве, веће из гласа повиче: „Аман, Турци, умет и Мухамед, уђе Вла̓ на капију у шанац!” Грну сви Турци на капију, дочекају наше: млогога у кућама убију, а друге сатерају у јендек око Шапца. — Веће је свануло; из јендека нико побећи не сме, јербо је поље: који побегне, тога Турци онако у пољу убију. И тако је и Јаков и Катић вас дан стојали у јендеку до мрака, нити једу нити пију. Турци су доносили врелу воду те на њи̓ просипали; доносили кошнице, међу њи̓ бацали, да и̓ пчеле кољу. Ту је млого наши̓ најбољи̓ момака погинуло, као: неки Митар Миличанац, врло богат трговац; Станко, мога оца пандур из Платичева сремскога, који је код нас са женом у кући био и добро се обогатио; неки Митар Цинцар, у мог оца хану на Палежу ортак, био богат и јунак; и прочи̓ млого је изгинуло до мрака. А кад се смркне, јурише и побегну у баир, а Турци с леђа многога ране а многога и убију. Говоре, да је око 60 онда погинуло, а у наши̓ је и џебане било, нестало; али је и Турака бар толико пало. То сам слушао, кад сам из Русије дошао; а ту био нисам.

Јоште и о овоме, децо, да вам кажем. Кад сам дошао из Русије, они̓ наши̓ ускршњи̓ поста, пише ми Јанко Катић да су сви момци одустали Карађорђа, и сам остао, но брже да му у Рогачу дођем, да идемо у Тополу, да видимо шта је било. Ја за дан у Рогачу дођем, сутра одемо у Тополу с наши̓ по пет момака. Дођемо кући Карађорђа, то никога кроме кућевни слугу и госпође Јелене. Питамо: „Гди је господар?” — „Очô је у Крћевац”. — „А гди су момци?” — Каже: „Ту ономад ујутру спремили сви коње, дођоше и рекоше: ,Збогом остај, господару, ми одосмо нашим кућама; не можемо бадава тебе служити; а кад на војску пођеш, ми смо с тобом готови̓.” — Мало постоја, дође и Карађорђе сам, на дорату, са његовим сеизом Симом. Исто и он каже, али је љутит као змија, мало и говори.

Ми пошљемо за буљубашу Петра Јокића, и у Гараше за буљубашу Милована, за Пљакића у Каменицу, да они покупе све момке и у Тополу дођу. Чекамо неколико дана, дође Милован буљубаша из Гараша, Марко из Јагњила, Урош из Жабара; Петар попре је дошао; и тако сви, око 40 момака, искупише се. Карађорђу ниједан не иде, нити и̓ он прима. Упарадимо све момке и питамо и̓ зашто су они оставили сама господара, и зашто нам казали нису, да они неће код њега бити, „ми би од сваке нахије од нас по пет момака дали да код њега буду, јербо је и гре̓ота и срамота да наш вожд сам без момака буде, и ви сте не само њему но свима нама и народу као неки неверлук учинили, и ко се у вас одсад поуздати може!” итд. — Они: „Истина да смо ружно учинили; требало је да смо и вама јавили или бар чекали до скупштине, као што ви велите; али ми не можемо код њега без плате стојати. Ми сваки дан трчимо тамо-амо, његове заповести и вилајетске уредбе разносећи, коње потрсмо, ру̓о подерасмо, а код куће наши послови пропадају, а ми смо готови кад год пође на војску, ми ћемо с њим, итд. Но ако ̓оћете нам определити штогод плате, ми ћемо опет му служити и верни као и пре бити”.

Оду они на своје квартире, а ми одемо г. Ћорђи. Он, једно љутит, а друго му је жао, скоро да сузе не пусти. Кажемо, да се момци кају што нам нису пређе јавили, и да они моле да им се што ајлука определи — „а, господару, не могу без плате, макар колико, служити!” — Он каже: „Идите, како знате, тако и уредите”. — Ми се договоримо, да им обрекнемо плате на месец по 60 гроша (онда је био дукат цесарски 10 гроша), тј. по 6 дуката на месец. Искупимо момке и кажемо да им таку плату опредељујемо, и да од нас гледају; који хоће нека остане, који неће нека сад иде кући да знамо; а ми ћемо на његово место из други̓ нахија момцима потпунити, јербо свуда добри̓ момака има. На то сви пристану и благодаре, обрекну се да ће они и унапредак у његовој служби бити. Ми кажемо, да то није у његовој само служби бити, но то је служба целога народа нашега, „јербо је Ђорђе свију нас врховни вожд, а ви њега чувате као један аманет народни; и који одсад не буде у највећој опасности са њим, веће од њега одустане, тај ће се звати издајица народни, и ми ћемо онога, који би га издао у чем, изнаћи и уфатити, пак не само њега но и његову целу фамилију јоште и од тетке дете на ватри спржити. Који то не кабули, нека изађе из параде и нека слободно иде кући, а наша ће брига бити Карађорђи момке набавити”. — Они сви углас: „Ми кабулимо и сви остајемо код њега; само да нам ајлук који обрекосте дајете, да можемо куповати коње и одело” итд.

Одемо сад Карађорђи и кажемо све. Он седи у авлији. Ми доведемо све момке, и који к руци, који к чему, говорећи: „Прости нам, господару, ми смо погрешили, јево се кајемо, и пред ова два господара се заклели; јево и теби се опет заклињемо да ћемо бити до смрти верни”. — Њему се завртоше сузе и рече: „̓Ајте, ̓ајте свак на своје место; а што је било, било; да је просто, ни спомена нема. А одсад који жели од мене да изађе, нека ми напред јави” итд. — С отим посао свршимо. Он мене и Катића добро угости. Сутрадан у Рогачу на конак Катићу, пак у Бранковину.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 168 година.