Лихварка/7

ЧИН I

ПОЈАВА VII

ПОЈАВА VII
(Улази Савићка, за њом Јован и Антоније.)

САВИЋКА: Овуда, господо, само овуда! Ето видите, степенице су мало незгодне. Одавна мислим да их преправим, али хрђаве године, новац се тешко спечали па немам откуд.
ЈОВАН: Красна препорука за нас двојицу, који смо тога ради и дошли овамо.
САВИЋКА: Тражите новаца?
АНТОНИЈЕ: Да госпо: (с патосом) новаца, новаца и опет новаца! Видите, тако је некада и силни Бонапарте узвикнуо; па кад један цар то чудо не презире, како би ми то могли учинити.
САВИЋКА: Ах, да! то и јест оно што сваки тражи, те му за то и цијена скаче. О, о, о! Чудна су времена данас, господине Антоније. Где год заиштеш, нема се, па нема! Жалосно, врло жалосно.
ЈОВАН: Али тек код вас госпо, биће мало изузетка.
САВИЋКА: А откуд мени? Ето, пропашћу, Бога ми, пропашћу! Дај овом, дај оном; те вратићу данас, те сјутра, а кад тамо: мени пропало ту, изгубило се онамо; овај дужник умро, онај скрхо врат, па се лијечи. Пи! каквих ти чуда нема тамо! Један ми се дужник ономад убио! Додуше,ви сте друго: млад и даровит, као што ми вас многи хвале...
ЈОВАН: И по свој прилици не ћу скрхати врат.
АНТОНИЈЕ: Ви’те, драга госпо, ја сам баш због тога и дошао, само да јемчим за сигурност његовог врата; а да га не ће тако олако скрхати, посвједочиће и ваше степенице, преко којих је мало час сретно прешао.
САВИЋКА (с осмјехом): Ви шаљивче, од како сте такав сте! А колико вам треба?
ЈОВАН: Само шездесет дуката.
САВИЋКА: Ух, ух, ух! шездесет дуката! Откуд мени шездесет дуката, мањ да и пошљедњу пару дам.
ЈОВАН: Па лијепо, а ви ми дајте ту пошљедњу пару. Кажите само колики је интерес.
САВИЋКА: Молим, молим, ја не дајем новац под интерес. (Иронично.) Могу вам га продати и то само вама и овом шаљивцу за љубав.
ЈОВАН: Дакле пошто? Савићка. Уз добру залогу продаћу вам мојих шездесет дуката за седамдесет на два мјесеца и да дате облигацију дванаест процената.
АНТОНИЈЕ: Ао, да скупа еспапа!
САВИЋКА: Умјерено, Бога ми, умјерено! (Опет иронично.) Та за Бога, ја вас не гоним; то зависи до ваше воље.
ЈОВАН: Добро, пристајем. Какву залогу тражите.
САВИЋКА (загледа му прстен на руци): Красан прстен! А гдје сте га купили, г. Јоване ?
ЈОВАН: То ми је спомен.
САВИЋКА: Па како лијепо овај бриљант трепери; само је нешто мало на порубу подливен; али ја ћу га већ доље на првом спрату дати сајџији да га ишчисти. Тако ћете бар за два мјесеца имати очишчен ваш прстен.
ЈОВАН (скида прстен): Добро, даћу вам прстен, а сад дајте да напишем облигацију.
САВИЋКА: О молим, молим, будите сасвим као у својој кући, ево овде је перо; а ја одох да вам новац донесем. (Оде.)
АНТОНИЈЕ: Кајишар! Ово је и сувише! ја не бих примио.
ЈОВАН (пишући): Јер нијеси у мојој кожи. Али кад исплатим, лијепо ћу јој нос натрљати.
АНТОНИЈЕ: Па још како нас исмијава!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.